Lov na ajkulu staru 400 godina od čijeg mesa možeš da se nadrogiraš

FYI.

This story is over 5 years old.

VICE čitač

Lov na ajkulu staru 400 godina od čijeg mesa možeš da se nadrogiraš

'Opijen ajkulom' su opčinjavajući novi memoari o lovu na ajkule u arktičkom krugu, koji su negde između 'Mobi Dika' i Knausgardove 'Moje borbe'.

Opijen ajkulom: Umetnost hvatanja velike ajkule iz sićušnog gumenog čamca u velikom okeanu Mortena Stroksnesa je upravo ono što njen zabavno predug naslov i sugeriše: duhovita donkihotovska ekspedicija lova na neverovatnu grenlandsku ajkulu, najdugovečnijeg postojećeg kičmenjaka, dugačku do sedam metara i tešku preko tone (A od njenog mesa možeš i ozbiljno da se razvališ.). Ali knjiga Opijen ajkulom , koja je objavljena ove nedelje, mnogo je više od toga. Na smenu trezvena, filozofska i diskretno budalasta, Stroksnes nas u njoj vodi kroz niz tema, uključujući ulješure, literaturu, ulješure u literaturi (a la Melvil), prirodnjačku istoriju, biologiju i tajne ljudske prirode. U prevodu Tine Nunali sa norveškog, knjiga Opijen ajkulom je napisana pitko, kompetentno i veoma zanimljivo.
U ovom ekskluzivnom odlomku iz knjige, Stroksnes, novinar i pisac, i njegov prijatelj Hugo Asjord, ekscentrični umetnik, doživljavaju svoj prvi napeti susret sa ovim gotovo mitskim bićem, čija snaga i čista veličina prete da potope ne samo njihove blede nade, već i njihov „maleni, gumeni čamac".

Reklame

– Džejms Jei, urednik kulture

Fotografija: Alma German/vlasništvo Penguin Random House

Leto

Narednog jutra smo zabacili mreže za krabe i dugačak kanap za pecanje sa desetinama udica. Jednako je toplo i mirno kao i juče, a sparni dani leta (od 23. jula do 23. avgusta) su upravo počeli. Svi to već možemo da osetimo. Alge su se otkačile sa dna mora i sada su veoma vidljive, dok plutaju po vodi. Tako se okean regeneriše.

U ovo doba i mrtva trupla koja su ležala na dnu imaju tendenciju da isplivaju. More diže ruke od svojih mrtvih, kao što piše u Otkrovenju 20:13. U prošla vremena, ljudi su verovali da se hrana lakše kvari tokom sparnih dana, i da ima više muva, koje su dosadnije nego inače. Tokom tih dana, more dostiže najvišu temepraturu. Alge u cvatu opustoše morsko dno od hranljivih sastojaka i kiseonika, i u okeanu se pojavi mnogo meduza. One plivaju ili plutaju unaokolo, blede i žute, kao mlad mesec.

Dok postavljamo mreže za krabe, znamo da će biti pune smeđih kraba, kada se uveče budemo vratili po njih. Ali da li je bezbedno jesti te krabe? Nivo teškog metala kadmijuma je toliko visok, da su zdravstvene vlasti izdale upozorenje. Kasnije otkrivamo da dve krabe na oklopima imaju gadne crne fleke, bez sumnje prouzrokovane nekom zaraznom bolešću. Hugo mi takođe kaže da je u poslednjih deset godina uhvaćeno veoma malo vukolikih jegulja. Isprva je mislio da se love dalje na otvorenom moru, zimi. Ali u prilikama kada jeste uhvatio vukolike jegulje, primetio je da mnoge od njih imaju čireve koji su izgledali kao kancerogene rane. Sada se vukolike jegulje vraćaju, iako niko ne zna tačno zašto.

Reklame

More u Vestfjordenu deluje čistije nego na većini mesta na svetu. Okean je dubok, struja je jaka, i ogromna masa vode svakodnevno cirkuliše. Ali u ovoj oblasti ima više teških metala nego dalje na jugu, možda zato što je more kao džinovski organizam, a ove otvorene vode su direktno povezane sa globalnim sistemom struja, od kojih mnoge teku na sever.
Najzad ćemo da postavimo sajlu sa mamcima za ribu, pet nautičkih milja daleko od svetionika Skrova. Hugo se udaljava koliko god može u našem malom čamcu, dok ja čistim iznutrice iz utrobe zaklanog bika. Smrad trupla se širi Vestfjordenom. Ako budemo imali sreće, grenlandska ajkula neće uskočiti u čamac, dok kačim kolenicu sa natrulim crvenim mesom na veliku, svetlucavu udicu. Ne znam kakva očekivanja je imao ovaj bik iz visova Škotske, ali prilično sam siguran da životinja nije zamišljala ništa nalik ovome.

Postarali smo se za to da se pozicioniramo na tačno istom mestu kao i juče, kada smo bacili pomije kao mamac da primamimo ajkulu. Onda sam zabacio udicu sa jedne strane. Kao što bi to Rembo rekao: Sante, sunca srebrna, sedefaste vale, Žeravice nebeske; drage kud me plima Bacala, gde udave stenice su ždrale, Pa bi s granja skliznuli s crnim mirisima. Puštam da lanac i sajla dotaknu dno, ne prestajući sve dok se gotovo čitavi ne odmotaju, što znači da smo ispustili gotovo 335 metara sajle. Šest metara lanca na dnu su od suštinskog značaja, zato što ako grenlandska ajkula zagrize, počeće da se valja oko sebe. Ajkulina koža je toliko gruba, da samo lanac može da izdrži. Ako pogladite grenlandsku ajkulu suprotno od smera u kome pliva, koža će joj delovati glatko i neće biti trenja. Ali ako je pogladite u suprotnom smeru, gadno ćete poseći ruku, zato što je koža ajkule prekrivena sićušnim „kožnim zubima", oštrim kao žilet. Pre Drugog svetskog rata, grenlandske ajkule su izvozili u Nemačku, gde je njihova koža korišćena kao šmirgla. Jetru ajkule su kuvali, a mast je korišćena za proizvodnju glicerina i nitroglicerina. Ovo drugo, izuzetno nestabilan eksploziv, često bi eksplodirao usled najmanjeg trenja, i ubijao ljude koji su rukovali njime ili ga transportovali.

Reklame

Hugo je konačno vezao sajlu za našu najveću bovu i zafrljačio je u vodu. Bova je sada postala ribarski plovak, što sam često radio kada sam bio dečak. Ali tada sam lovio grgeča, smeđu pastrmku ili arktičku pastrmku – ribe teške najviše pola kilograma. Plovak je bio veličine kutije za šibice. Može se reći da i sada koristimo istu opremu, ali sada smo odrasli i lovimo grenlandsku ajkulu, sa bovom prečnika od jednog metra. I umesto crva i udice od santimetra, koristimo udicu koja izgleda kao nešto što se koristi u klanici, na koju su prikačeni delovi tela ogromne zveri. Ali to je ono što nam je potrebno. Čak ni grenlandska ajkula neće moći da potopi plovak, barem ne na duže od jedne sekunde.

Grenlandska ajkula. Ilustracija: Nikolac Gacin

Traži se: jedna grenlandska ajkula srednje veličine, 3 do 4,5 metra dugačka, i teška oko 1300 kilograma. Latinski naziv: blunt, okrugla njuška, telo u obliku cigare, relativno mala peraja. Rađa žive mladunce. Živi na severu Atlantika, a čak pliva i ispod ledene kape Severnog pola. Više voli temperature blizu tačke smrzavanja, ali može da toleriše i toplije vode. Može da zaroni do dubine od 1300 metara, pa i dublje. Zubi donje vilice su joj mali kao zupci testere. Zubi gornje vilice su jednako oštri, ali značajno veći, i koristi ih da zagrize plen, dok donjim zubima kida meso. Pored zuba koji su kao zupci testere ima i, kao i nekoliko drugih vrsta ajkula, usne koje usisavaju i „prilepe" plen za usta dok ga žvaće. A čak je i čin parenja nasilan. Sa vedrije strane gledano, grenlandska ajkula pristupa seksu tek kada dostigne uzrast od oko 140 godina.

Reklame

Naučnici koji su proučavali sadržaj stomaka grenlandskih ajkula su se susretali sa mnogim iznenađenjima. Kako je moguće da na Grenlandu, Fridjof Nansen (1861. – 1930.), čuveni norveški naučnik, istraživač i političar, otvori stomak ajkule koju je ulovio i zatekne čitavu foku, devet velikih bakalara, glavu ribe list, i više komada mehura kita? Uzgred, Nasen je tvrdio da je ajkula bila živa nekoliko dana nakon što je rasporio ovu „veliku, ružnu životinju" i stavio je na led.

Očni crv omatokoita elongata, koji je dugačak oko šest santimetara, polako proždire rožnjaču grenlandske ajkule, dok ona ne oslepi. U trbušnoj dupli ajkula ima druge parazite, u obliku malih, žutih zglavkara ( aega arctica). Stari lovci na ajkule govore kako se na stotine ovih parazita razlete po palubi, kada izvadiš ajkulu iz mora.

„Da li ste ikada pokušali da sa morskog dna izvučete grenlandsku ajkulu koja je možda dugačka sedam metara, a teška 750 kilograma? Ajkulu koja je uhvaćena na sajlu dužine 335 metara, prikačenu na lanac dužine šest metara?"

Grenlandska ajkula može da se upotrebi za još toga, osim za pravljenje šmirgl papira i nitroglicerina. Njeno meso je otrovno, smrdi na urin, i može da posluži kao potentna droga. Eskimi su davali njeno meso psima, kada nisu imali ništa drugo. Ali psi bi postali ekstremno opijeni, i možda bi čak i danima bili paralizovani. Tokom Prvog svetskog rata, na mnogim mestima na severu je dolazilo do nestašica hrane, i ljudi nisu mogli da budu previše izbirljivi.
Bilo je više nego dovoljno mesa grenlandskih ajkula. Ali ako bi ga ljudi pojeli dok je sveže, ili na neodgovarajući način zanemarili pretnju, „opili bi se ajkulom", zato što njeno meso sadrži nervni gas trimetilamin oksid.
Posledično opijeno stanje je navodno slično uzimanju ekstremnih količina alkohola ili halucinogenih droga. Ljudi opijeni ajkulom bi govorili nerazgovetno, doživljavali bi vizije, teturali bi se, ili bi se ponašali kao ludaci. Kada bi konačno zaspali, bilo ih je gotovo nemoguće probuditi. Da bi se izbegli ovi propratni efekti, grenlandskoj ajkuli mora smesta da se iseče glavna arterija, da bi krv iscurela. Onda meso može da se suši ili kuva u vodi, koja mora nekoliko puta da se promeni. Na Islandu ovu ajkulu (koju zovu hakarl) smatraju za specijalitet, ali tamo svi pažljivo pripremaju njeno meso. Da bi otrov nestao, potrebno je iznova ga kuvati, čak i zakopati ga dok ne počne da fermentira.
Ne treba da iznenađuje to što su ljudi koji žive na severu Norveške razvili zdrav skepticizam kada je u pitanju meso grenlandske ajkule. Razlog zašto se uopšte trude da ih love ja to što joj je jetra veoma bogata uljem. Pedesetih godina, Norveška je bila lider komercijalnog lova na grenlandsku ajkulu, ali početkom šezdesetih, potražnja je već opadala. Tek sada se pomalo vraća.

„Ako bi ga ljudi pojeli dok je sveže, ili na neodgovarajući način zanemarili pretnju, „opili bi se ajkulom", zapali bi u opijeno stanje slično uzimanju ekstremnih količina alkohola ili halucinogenih droga."

Naš čamac nežno leluja na suncu u Vestfjordenu. Juče je more svetlucalo i bilo obasjano suncem. Danas mirno isijava. Puls okeana je najniži dok miruje, što se često dešava nakon više lepih, letnjih dana. Plima je takođe blaga, što znači da je razlika između plime i oseke neobično mala. Gravitacione sile Meseca i Sunca vuku more u suprotnim pravcima, do određene mere se potirući, kao kada dva čoveka obaraju ruke, i nijedan nije u prednosti.
Naš jedini zadatak je da čekamo i motrimo na plovke. Šta se dešava tamo dole, na dnu mora, više od 300 metara ispod nas? Da li je zver nanjušila naš smrdljivi mamac? Uljane supstance nastale usled truljenja sigurno se šire kao dim od vatre, dole, duboko u vodi. Šta ćemo da radimo ako zaista uspemo da izvučemo ajkulu na površinu? Na tu pomisao osetim određeni strah, pomešan sa iščekivanjem.

Jedan moj poznanik koji je bio pomorac na ribarskom brodu mi je jednom ispričao šta bi oni uradili kada bi im se grenlandska ajkula uhvatila u mrežu i završila na palubi. Vezali bi je za koren repa, podigli čekrkom, i zaljuljali ajkulu na stranu broda. Onda bi isekli rep, i ajkula bi pljesnula u vodu. Amputacija se izvodi munjevito, zato što grenlandske ajkule, kao i sve ostale ajkule, nemaju kosti, već samo hrskavicu. Ajkula je itekako živa kada padne u vodu, ali brzo otkriva da nešto ozbiljno ne valja. Mi, ljudi, ne bismo imali mnogo šanse kada bi nam neko otfikario noge i ruke, i bacio nas u otvoreno more. Bez svog repnog peraja, ajkula je bespomoćna. Ne može da ide napred, niti da održi ravnotežu u vodi. Posle nekog vremena potone na dno, i dole, u ledenom mraku, najverovatnije je živu pojedu druge grenlandske ajkule.

Reklame

Hugo mi kaže da su nešto slično radili golemim psinama. Bilo je uobičajeno prevrnuti ajkulu i raseći joj stomak, da joj ispadne jetra. Onda bi ajkula nastavila da pliva bez jetre, barem još neko vreme.

Grenlandskoj ajkuli ne odsecaju uvek rep. Moj prijatelj ribar mi je rekao da ponekad napišu ime svog broda sa strane na ajkuli, u znak pozdrava narednom ribarskom brodu koji je uhvati. Ko god sledeći da uhvati tu ajkulu u svoju mrežu, na drugoj strani ajkule napiše ime svog broda, i onda je pušta. Verovatno bi bilo lakše poslati razglednicu, ali posade ribarskih brodova imaju svoj osoben smisao za humor.
„Pogledaj! Izgleda da se plovak mrda", kaže Hugo. Izgleda da zaranja i izranja u neprirodnom ritmu džinovskog plovka za pecanje. Nešto se definitivno događa nekoliko stotina metara od mesta na kome smo se nalazili, usred jata skuša. Hugo pali motor, i za 60 sekundi smo na licu mesta.

_________________________________________________________________________________________________

Pogledajte VICE Srbija film Pod pritiskom

_________________________________________________________________________________________________

Hugo počinje da vuče sajlu, i nema sumnje da je nešto veliko zagrizlo mamac. Posle nekog vremena ga ja zamenim, i ide još sporije. Da li ste ikada pokušali da sa morskog dna izvučete grenlandsku ajkulu koja je možda dugačka sedam metara, a teška 750 kilograma? Ajkulu koja je uhvaćena na sajlu dužine 335 metara, prikačenu na lanac dužine šest metara? Sajla mi se urezuje u prste. Ovo je prava agonija. Meduze koje peku su se prikačile na uzicu, a mi ne nosimo rukavice.

Reklame

Ruke su mi praktično beživotne, i ostalo je ne više od 50 metara kada je iznenada postalo mnogo lakše. Svako ko je ikada pecao poznaje taj osećaj dubokog razočaranja. U jednoj stotinki, sve nade su nam bile raspršene. Uzbuđenje, rešenost i fokusiranost se pretvara u pad niz podrumske stepenice. Iako mi se sajla urezala u ruke, mnogo više me boli osećaj da je težina popustila. Izvlačenje ostatka sajle na površinu je delovalo kao naporniji posao, iako gotovo da nema težine. Nekoliko minuta kasnije, udica prikačena za lanac se našla odmah ispod čamca. Izvadio sam je, i zaklimatala nam se pred očima. Kada smo bacili udicu sa mamcem u vodu, kost je bila prekrivena crvenim mesom. Sada je bila oglodana. Desetine sićušnih narandžastih parazita grickaju kost. Izgledaju kao vaške ili mali insekti. To su sigurno oni koji žive u stomaku grenlandske ajkule.

„Negde dole, ispod naših pontona, naše čudovište pliva i čeka da bude nahranjeno."

Jasno vidimo testeraste tragove ajkulinih zuba na kosti i salu. Udica je prikačena kroz šupljinu u zglobu i smeštena je odmah pored kosti. Pretpostavio sam da će ajkula sve to da smrska ako zagrize mamac. Ali nije. I zbog toga ajkula nije bila čvršće zakačena na udicu. Zbog toga je mogla lako da se oslobodi ili jednostavno pusti udicu. Zbog toga sedimo ovde, ne govoreći ni reč. Rekao sam Hugu u čemu sam pogrešio, a on je samo zamišljeno klimnuo glavom, bez naznake da me krivi za bilo šta.

Kada je prvobitno razočaranje splasnulo, rešili smo da ovu epizodu ne smatramo porazom. Umesto toga, na nju gledamo kao na znak da radimo stvari onako kako treba. Nije mnogo ljudi bilo na rubu toga da uhvati grenlandsku ajkulu prilikom svog prvog pokušaja. Sve što možemo da učinimo je da stavimo novi mamac na udicu i bacimo je nazad u vodu.

Reklame

Negde dole, ispod naših pontona, naše čudovište pliva i čeka da bude nahranjeno. Nekoliko stotina metara dalje, ka obali, usidren je jedan brod. Pun je srećne mladeži koja uživa u predivnom vremenu. Devojke skaču u vodu, koja je hladna, ali nikada neće biti toplija nego sada. Da znaju šta bulji u njih iz dubina dok se praćakaju unaokolo, požurili bi nazad na palubu. Jedna od devojaka nosi narandžasti kupaći kostim i verovatno ne zna koliko žuta i narandžasta boja izgleda provociraju ajkule da napadnu. Australijski ronioci i surferi nikada ne nose opremu te boje.

Tog dana više nije grizla. Kao ni narednog. Trećeg dana smo ostavili sajlu sa mamcem celu noć. Narednog jutra, ničega nije bilo, kao da je potonula u more. Obe bove su verovatno završile negde daleko na pučini, povučene nekom nevidljivom silom, ili strujom, ili ih je odvukla grenlandska ajkula. Bilo bi besmisleno tražiti bove. Čak i da imamo svo vreme ovog sveta i nepresušnu zalihu goriva, šanse da ih pronađemo bi bile blizu nuli.

Tri dana kasnije vratili smo se preko Vestfjrodena. Otpisali smo bove i lanac, zajedno sa ribarskom uzicom. Ali nasred Vestfjordena, po lošoj vidljvosti i nemirnom moru, praktično smo naleteli na njih. I uže i lanac su ostali čitavi. Nedostajali su samo udica i metalni obruč u obliku slova „U" na koji je udica bila zakačena. To je neverovatno. Ne bi trebalo da je moguće da se spona pričvršćena kleštima tek tako otkači. I bila bi potrebna ogromna sila da se pokida. Ali ipak, dogodilo se nešto od te dve stvari. Barem smo mi to govorili sebi. Ali istna je da je bilo amaterski s naše strane da ostavimo sajlu sa mamcem da stoji tamo preko noći. Lokalni ribari su nam to potvrdili. Struja je toliko jaka da odnosi sve, ako ima dovoljno vremena.

Naš čamac ostavlja iza sebe belo slovo „V" dok plovi preko Vestfjordena. Daleko na okeanu, mala duga formira prolaz. Primamljivo je okrenuti kurs ka njoj, samo da bismo prošli ispod nje. Ali mi ne lovimo duge.

Opsena linija, gde se nebo spaja s morem, iznenada tamni, stvarajući optičku iluziju. Nekoliko malih ostrva u daljini deluju mnogo bliže, plutajući iznad svetlucavog mora. Sunce prži ivice magnezijumsko-belih oblaka daleko na zapadu. Padala je kiša, i možemo da vidimo različite oluje koje besne u daljini. Ne vidimo sunce, ali ono baca svoje svetlost kroz kišu i između pljuskova, i na nekim mestima izgleda kao džinovski reflektor čija svetlost lagano klizi po površini vode. Ovde gde smo mi, svet deluje očišćeno i pun ogledala. Boje ljuske od ostrige i škriljca.

Još na VICE.com

Upoznajte ženu koja pleše sa ajkulama

Srećno vam leto, a evo i boleština koje možete da dobijete dok se brčkate u Beogradu

Genijalni filmovi o ajkulama koji će vam pomoći da izgurate leto