Roditelji

Voleo sam oca, ali sam mrzeo njegov mačizam

Moj otac, Amerikanac meksičkog porekla, pružio mi je sve u životu. Ali i dalje ne želim da prihvatim njegov izrazito patrijarhalni pogled na svet.
Fotografija: arhiva autora

Ovog vikenda planiram da na grob svog oca ponesem ofrendu: buket cveća, "tekata" pivo s limunom i solju, pirinač, sveću i šolju vode. Umro je kad sam imao osamnaest godina. Njegova parcela nalazi se na groblju kod Alameda Strita u južnom El Pasu, nekoliko ćoškova od stambenih blokova u kojima je odrastao. Ovih dana retko posećujem to groblje, zato što je žalosno, prekriveno prašinom i usijano od sunca. Ali rešio sam da ovog vikenda odem. Na kraju krajeva, Dan je očeva.

Reklame

Moj tata je bio dobar, brižan otac — briljantan, ponosan čovek koji se izdigao iz siromaštva u bariju i izgradio uspešnu karijeru politički aktivnog američkog advokata meksičkog porekla. Ipak, i dalje imam oprečna osećanja povodom Dana očeva. Za mnoge ljude, Dan očeva je praznik koji ponovo otvara stare rane neizglađenih odnosa, višegodišnjeg zlostavljanja ili čak potpunog odsustva. Za mene je to godišnji podsetnik naprasnog odlaska mog oca s ovog sveta i naših nerazrešenih tenzija kad je u pitanju njegov ružan oblik mačizma.

Veći deo svog života plašio sam se sopstvenog oca. Čak i kad se podsetim najlepših uspomena na njega, ne mogu da se ne setim njegove nezgodne naravi, njegovog nestrpljenja i, iznad svega, njegovih očekivanja u okviru domaćinstva.

U našem domu, svaki član naše porodice imao je svoje rodno određene obaveze prema mom ocu. Moja braća i ja morali smo da pokazujemo tvrdu muškost koju je on iskazivao. Nikad nismo smeli da plačemo. Umesto toga, učio nas je kako da se tučemo, osvajamo žene i da se nikad ne "ponašamo kao pičke". Za moju majku, koliko god samostalna žena bila, kuhinja je oduvek bila prostor u kom je bila osuđena na težak rad, a njegovo je bilo da naređuje. Majka je radila više od 50 sati nedeljno u informativnoj redakciji jedne televizijske stanice, ali kad god je dolazila kući u šest sati — ihole, znala je šta je čeka. Tortilje su morale da budu podgrejane na komalu, guisados su morali da budu savršeno posoljeni, čile i aguakate su morali da budu isečeni i posluženi. Moj otac je očekivao da se sve to uradi i posluži na stolu za manje od sat vremena. Kad god ta njegova očekivanja nisu bila ispunjena, tako bi se naljutio da je izgledao kao da će se zemlja otvoriti i sve nas progutati.

Reklame

Ono što bi ga najviše razljutilo bila je zagorela hrana. To je bio neoprostiv greh.

"Felipa! Felipa! Boga mu poljubim!", krenuo bi da viče, dok su mu se bore na čelu produbljivale, "ne mogu da jedem ova govna! Pa majku mu, zar mora tako…"

I tako je bilo godinama. Koliko god moj otac bio fantastičan čovek, nisam mogao da nađem racionalno objašnjenje za takvo njegovo ponašanje. Zašto je moj otac bio neprestano tako napet? Zašto mu je toliko bilo bitna podela na rodne uloge u domaćinstvu? Zašto se toliko primao na mačizam?

Konačno mi je pružio odgovor godinu dana pre nego što je umro. Tih dana tenzija između nas dosegla je tačku ključanja. Imao sam sve manje strpljenja prema njegovom poretku u domaćinstvu i ispadima za večerom, a on je to na kraju primetio.

Jedne nedelje upao mi je u sobu na svoj klasično grub način. Isprva sam se spremio na najgore.

" Miho, obuvaj se i upadaj u kola. Želim nešto da ti pokažem."

"Tata, ne znam da li danas imam…"

"Hej, šta sam ti rekao? Obuvaj se i u ulazi u prokleta kola. Nemaš ti pojma o El Pasu. Pokazaću ti neke kvartove i ispričati neke stvari."

Moj tata je zapravo pokušao da me inicira u ritual kruženja po bariju — sporu, nostalgičnu vožnju kroz stare kvartove koji datiraju još iz vremena pačukosa. Iako u to vreme nisam želeo da odlazim na te vožnje, kasnije sam shvatio da je suština tih nedeljnih izleta bila podjednako u tome da mi pokaže svoj stari bario kao i da mi dočara sopstvene traume iz detinjstva.

Reklame

U novom dokumentarcu VICE Srbija pogledajte kakav je odnos prema precima u istočnoj Srbiji:


Te vožnje po barijima odvodile su nas sve dublje u prošlost, kroz dane i noći detinjih strahova i zlostavljanja. Pričao mi je o mom dedi, koji mom ocu nije ostavio skoro ništa sem obične fotografije na kojoj je obučen kao pačuko u nekom baru u Huarezu. Kad je moj otac imao četiri godine, taj čovek je naprosto nestao, ostavivši moju baku da se brine o dvoje dece i ostareloj majci. Moj otac je voleo svoju majku i čak ju je obožavao tokom decenija koje je provela radeći naporno u fabrikama da bi se starala o njemu. Ali uprkos tome, mislim da je zauvek zadržao i određeni prezir prema njoj zbog svega što je usledilo — niza grubih očuha i partnera sa kojima je živela. Tokom naredne decenije, moj otac je dobio četvoro novih braća i sestara i bezbroj batina od niza muškaraca koji su tvrdili da su sada njegov novi patrijarh.

U školi nije bilo ništa bolje. Batine kod kuće prerasle su u batine belih prosvetnih radnika u učionici. Stalni zločin mog oca bio je taj što je pričao na španskom — što je izazivalo bes anglo nastavnika koji su pošto-poto želeli da "amerikanizuju" meksičko-američku decu. Iako demografijom El Pasa dominiraju ljudi meksičkog porekla, kao i na većem delu jugoistoka, ovaj grad bio je izložen kulturološkoj, političkoj i ekonomskoj hegemoniji anglo stanovništva još od 1850-tih. Čak i danas, kad pitate ljude ko drži šta i ko je izabran gde, dobićete dobro poznati spisak istaknutih belačkih porodica — Hant, Foster, Markus, Sanders, Margo… Te batine u školi bile su verovatno prvi politički susret mog oca sa ovim rasnim poretkom — društvom u kom su svi koje poznajete Meksikanci, sem ljudi koji donose odluke. To je na kraju izvršilo veliki uticaj na političke stavove mog oca i probudilo u njemu želju da se infiltrira u sistem i bori protiv njegovog institucionalizovanog rasizma. Ali pre nego što je stigao tamo, morao je da istrpi još batina kod kuće.

Reklame

Jednog dana kad je imao 14 godina, novi misteriozni muškarac u životu moje bake počeo je da je tuče. Mom ocu je pao mrak na oči, preoteo je kaiš iz muškarčeve ruke i na kraju poslao svog "očuha" u bolnicu, zaustavivši se da ga ne ubije samo zbog molbi moje bake i njegove maloletne polubraće i sestara. Na kraju je moj otac bio proteran iz kuće i poslat da živi sa tetkom koja je radila u tekstilnoj industriji u Los Anđelesu.

Kad se danas setim te očeve prošlosti, shvatam da je mačizam u našem domaćinstvu bio proizvod njegove sopstvene borbe sa neuspešnim očinskim figurama. Naš dom je trebalo da odražava privid reda koji je on idealizovao, svet u kom je otac velikodušan, prisutan i stoga uvažavan. Isto tako, deca bi trebalo da su očeličena: spremna da se tuku i izbore sa opasnim muškarcima i nedobronamernim nastavnicima koji postoje izvan doma. Ali moj otac je umro pre nego što sam stigao sve to da svarim. Saobraćajna nesreća odnela mu je život, a sa njim i našu do tada neprikosnovenu razmenu emocija koju smo tek počeli da ostvarujemo.

Uprkos tome, bilo je teško otresti se očeve verzije muškosti i mačizma. Koliko god voleo da zamišljam sebe kao nekog ko je prevazišao sva ta sranja, shvatio sam da sam ipak nenamerno usvojio mnoge njegove stavove. I uprkos svim prelepim stvarima koje mi je moj otac podario, to nije bilo zdravo nasleđe.

Iako nikad nisam imao problema sa nekontrolisanim besom kao moj otac, zatekao sam sebe kako ispoljavam njegov mačizam na druge načine. Baš kao što je moj otac očekivao da minimalno radi kućanske poslove, tako sam i ja izbegavao sve kućne obaveze i dozvoljavao da njihov teret pada na moje partnerke i cimerke. Ponašao sam se kao mačista, izgovarao ružne stvari i izneveravao mnoge ljude. Pomaže mi kad znam kontekst borbe mog oca sa mačizmom, ali to i dalje nije izgovor za moj razvojni put kad je u pitanju ova problematika — i možda je baš zbog toga Dan očeva jedan tako čudan dan za mene. To je doba godine kad smo prisiljeni da se suočimo sa svim onim dobrim što očevi mogu da urade, sa svim stvarima koje nisu radili i sa svim nasleđem koje bismo voleli da ostavimo za sobom.

Reklame

I tako, kad ovog vikenda budem nosio cveće i pivo na njegov grob, nadam se da ću uspeti da izrazim sve što sam naučio slušajući njegovu priču. Planiram svom ocu da kažem da ga volim i da ga cenim više nego ikad, ali da, kad se sve sabere i oduzme, odbijam da prihvatim njegovu verziju muškosti.

Još na VICE.com:

Kako smrt oca utiče na ljubavni život

Šta mi je poklonio otac narkoman

Moj otac je ubio dvoje ljudi