Ovaj tekst je deo našeg serijala Nove komšije, u kojem mlade izbeglice širom Evrope gostuju kao urednici VICE.com. Pročitajte poruku urednice ovde.
———–
Videos by VICE
Mustafa Muhamed ima 16 godina. On je Kurd iz Sirije, a živi u domu za maloletne izbeglice u kvartu Frederiksberg u Kopenhagenu.
Ne mislim da je baš tako hladno ovde u Danskoj. Godišnja doba i vremenski uslovi u Alepu su gotovo isti kao ovde, Kopenhagen je samo malčice hladniji. Prošlog leta sam svakog dana išao da šetam po Frederiksberg parkovima, ali sada je to više tri ili četiri puta nedeljno. Ovaj park me podseća na jedan u Alepu; lišće je ovde smeđe, kao što bi bilo u Alepu u ovo doba godine. Uvek biste viđali mnogo žena kako se šeta po parku u Alepu sa kolicima za decu – baš kao i ovde.
Kad se šetam po Frederiksberg parkovima, stalno mislim na sve prijatelje iz Sirije – i na moju porodicu. Moj brat je punoletan i živi u Valbiju, na obodu Kopenhagena, a ostali članovi porodice su izbegli u Tursku. Kad se šetam po parku, samo mi nahrupe uspomene i onda se svega setim.
Sve fotografije Jonas Fogh
Kod kuće u Siriji, zarađivao sam za život zašivajući džepove na pantalone. Ovde u Danskoj, idem u školu da bih učio danski, engleski i matematiku. Matematika ume da mi bude veoma teška. I danski je težak, ali vežbam i trudim se da ga govorim što više mogu.
U park u Alepu sam odlazio sa prijateljima. Jeli bismo tamo i provodili se, družili se i kobajagi koškali. Moj najbolji prijatelj je sada u Turskoj. Mnogi moji prijatelji otišli su u Irak, a dvojica su u Švedskoj. Nedostaju mi moji prijatelji – nemam ih tako mnogo ovde.
Žarko bih želeo da roditeljima pokažem Frederiksberg parkove. Nije mi dozvoljeno da otputujem da ih vidim zbog bezbednosne situacije u Turskoj. Pokušao sam da se prijavim za porodičnu posetu kako bi oni došli u Dansku, ali mi je zahtev odbijen. Toliko sam se naljutio da mi je teško da govorim o tome. Uz pomoć advokata sam uložio žalbu na tu odluku, ali mi sada preostaje samo da čekam.
Živim u studentskoj spavaonici sa drugom decom izbeglicama. U mom hodniku žive samo momci, što znači da se uvek nešto dešava. Zato je lepo što imam gde da izađem i pronađem malo mira i tišine za sebe. U parku mogu da saberem misli i pričam malo sa samim sobom. Ponekad trčim – prilično daleko i brzo – često i po dva sata. Igram i za fudbalski tim. Oko trećina nas su izbeglice, ostalo su Danci, a ovog vikenda ćemo igrati protiv Brondbija, danskog fudbalskog kluba. Jedva čekam.
Potpišite UNHCR peticiju koja poziva vlade da obezbede sigurnu budućnost za sve izbeglice ovde .
Ovde možete uplatiti donaciju Refugees Welcome Denmark, dobrotvornoj organizaciji koja pruža pravne savete i pomoć azilantima u Danskoj.
