O bekstvu iz Egipta i filmskim studijama u Francuskoj

Ovaj tekst je deo našeg serijala Nove komšije, u kojem mlade izbeglice širom Evrope gostuju kao urednici VICE.com. Pročitajte poruku urednice ovde.

—

Ahmed Sleiman* ima 31 godinu i dolazi iz Egipta. Danas deli sobu sa cimerima u Parizu, u Francuskoj.

Film je odmalena bio moja velika strast, ali u Egiptu je gotovo nemoguće takvu strast pretočiti u plaćeni posao. No, kada sam stigao u Francusku, dobio sam šansu.

Napustio sam Egipt pre četiri godine, kad sam imao 27 godina. Kao mladom homoseksualcu, bilo mi je veoma teško da živim normalnim životom u domovini. Egipatski režimi – aktuelni vojni režim i Muslimansko bratstvo – nikad se nisu ni trudili da prikriju svoju mržnju i prezir prema homoseksualcima. Iako zvanično ne postoji zakon koji zabranjuje homoseksualnost u Egiptu, prema pisanju Njujork Tajmsa, „od vojne intervencije 2013. godine kojom je bivši general Abdel Fatah el-Sisi postao vladar zemlje, više od 250 lezbejki, gej muškaraca, biseksualaca i transrodnih odoba je uhapšeno i optuženo zbog ‘izopačenosti i razvrata’“. Do sada presuđene kazne se kreću između dve i dvanaest godina.

I ne radi se samo o homoseksualnsoti, i umetnost je pod kontrolom. Umetnost ili film možete da studirate samo u privatnim institucijama, koje su u mojoj zemlji izuzetno skupe. Čak i ako imate novca, režim pažljivo nadgleda tu oblast – vlada iskazuje jaku kontrolu nad filmskom produkcijom i cenzuriše sve što smatra neprimerenim za narod Egipta. Znao sam da ako želim da moj život bude potpuno moj, moram da napustim zemlju.

Znao sam da ako želim da moj život bude potpuno moj, moram da napustim zemlju.

Kad sam stigao u Pariz, nisam govorio francuski. Pronašao sam smeštaj sa prijateljem iz Palestine i moj cilj bio je da se upišem na neki univerzitet kako bih naučio francuski. Prijavio sam se na mnogo mesta i isprva bio odbijen na svakom – Parizu V, Kretejlu i Sorboni, na primer. Ionako ne bih imao novca da ih platim. Na kraju su me primili na univerzitet u severnom delu Pariza. Univerzitet je prilično levičarski nastrojen i otvoren – vrlo sam srećan što studiram tamo. Započeo sam specijalni kurs francuskog za strance i kasnije upisao studije filma, koje i danas pohađam.

Na San Deniju, moji omiljeni predmeti su politička istorija i društvena pitanja na filmu. Naročito volim dokumentarce o politici i društvenom razvoju – možemo da naučimo stvarno mnogo o svetu iz njih. Kad smo dobili zadatak da snimimo sopstveni film, odmah sam znao da želim da idem u tom pravcu. Odabrao sam temu koja je za mene jednako lična, koliko i politička – migracije Nubijaca.

Nubijci su egipatska manjina – prvobitno iz Nubije, na jugu Egipta – koja se decenijama bori protiv egipatske vlade. Prvo su bili prisiljeni da migriraju s izgradnjom Asvanskog rezervoara 1902. godine, a potom ponovo šezdesetih zbog izgradnje Asvanske brane na Nilu. Više od 100.000 Nubijaca bilo je prisiljeno da napusti svoju zemlju i preseli se u egipatski glavni grad Kairo i druge oblasti Egipta. Drugi su se preselili u inostranstvo, ali i dalje pokušavaju da povrate svoju zemlju, a vlada i dalje odbija da im popusti.

__________________________________________________________________________________________________

Pogledajte VICE Srbija film Mačkica

___________________________________________________________________________________________________

Ovih meseci, egipatska vlada namerava da preuredi deo zemlje na kojoj se nekada nalazilo 17 nubijskih sela i zemljište proda investitorima.Povratak na njihovu zemlju važno je pitanje za nubijsku zajednicu, a pošto je moja porodica nubijska, to je onda važno pitanje i za mene. Zbog toga sam odlučio da snimim dokumentarac o Nubijcima koji žive u Parizu.

Radim na njemu sa dvojicom prijatelja s univerziteta. Tarek* je napisao scenario – on je Sirijac, tako da zna mnogo o ovoj temi i već je snimio dva filma o građanskom ratu u Siriji. Za kamerom je Adelin*, iz Libana. Mislim da zajedno imamo sve veštine neophodne da se snimi ovaj naš dokumentarac – čak i sa tako malim budžetom. Možda je skuplje ako se snima u Francuskoj, ali dobra strana je to što Nubijci ovde ne predstavljaju problem, dok bi u Egiptu bilo mnogo teže – a možda čak i opasno – snimiti jedan takav dokumentarac.

Volim da živim u Parizu, jer u njemu sve buja od umetnosti i kulture. Deo sam pozorišne trupe i sviram tar (arapsko-andaluzijski muzički instrument) u jednom bendu. Nastupali smo već nekoliko puta u jednom baru blizu Trga Republika. Ali uglavnom nemam mnogo slobodnog vremena.

Već radim na drugom projektu sa nekoliko studenata sa San Denija – to je dokumentarac o našoj zajednici studenata koji su poreklom iz inostranstva. Na San Deniju studiraju ljudi iz čitavog sveta i zajedno govorimo skoro sve jezike. Pokušavamo da, kao neko ko dolazi iz tako dalekih zemalja, provalimo kako da živimo i studiramo u Francuskoj, a voleo bih da pokažem i drugima kako to izgleda.

Ilustracija Ana Jaks

* Ime autora i njegovih saradnika je promenjeno zbog bezbednosnih razloga.

Potpišite UNHCR peticiju koja poziva vlade da obezbede sigurnu budućnost za sve izbeglice ovde .

Ovde možete uplatiti donaciju za Care4Calais, nevladinu organizaciju koja pomaže izbeglicama uglavnom na severu Francuske.