Niko ne zna šta su muke teške ko ne pređe Albaniju peške

Niko ne zna šta su muke teške ko ne pređe Albaniju peške, kaže stara pesma iz Prvog svetskog rata, kad su desetine hiljada srpskih vojnika u ovoj zemlji ostavili kosti povlačeći se pred Centralnim silama. Naš reporter je ovoga leta posetio jug Albanije, i preživeo iskustvo koje, istina, nije za poređenje s patnjama solunaca, ali nije ni da bi ga rado ponovio.

Negde sredinom avgusta kresnuo sam 11 godina starog punta i odradio skoro 3,000 kilometara dugu maršrutu sa sledećim stanicama: Zagreb – Vukovar – Jagodina – Skoplje – Ksamil (Albanija) – Moraitika (Krf) – Štip – Draževac (ko zna zašto, zna) – Zagreb. Tom prilikom, urednik me je lepo pitao – koji ćeš u Albaniji, čoveče, ti si iz Hrvatske, zemlje s najlepšom obalom u regionu, more ti je na sat i po kolima. Branim se: u poslednje tri godine sam od najmanje deset ljudi čuo da su na albanskoj rivijeri doživeli moj nedosanjani ideal godišnjeg odmora. A to otprilike izgleda ovako – mir na plažama, bez smaranja sa skupim ležaljkama i ostalih vaćaroških fazona, netaknuta priroda, čisto more, jeftina klopa i optimalna doza egzotike.

Foto: Bojan Stilin

Imponovala mi je ideja da je sve ovo moguće u zemlji koju su nam u komunizmu predstavljali kao Mordor sirotinje i užasa, pogotovo jer sam u njegovu modernu verziju i sam zavirio i pre dve godine, kad sam se iz Makedonije zaleteo na izlet u Pogradec, grad na albanskoj strani Ohridskog jezera. Tamo sam za jedno popodne video, između ostalog: tipa koji se (naravno, mercedesom) vozi kroz kuću na dva sprata i parkira na ravnoj betonskoj ploči koja mu služi umesto krova; babe koje čekaju da im muževi odu na popodnevnu dženazu i onda se skupljaju na terasama i puše nešto debelo smotano čudnog mirisa; likove koji divljački vuku mreže prepune ohridske pastrmke čiji je izlov s druge strane granice zabranjen, i onda je trpaju u gepeke (naravno, mercedesa) i švercuju preko granice. Znači, nije da nisam znao šta me čeka, ali opet, svi kažu, New York Times kaže, nije to ‘ta’ Albanija, ovo je jug, ljudi znaju da cene strance, a i jeftino je. Ako bude baš nepodnošljivo, Krf je blizu, lako ćemo da se prebacimo.

Pa da vidimo. Preko Facebooka nalazim lika po imenu Beni, čovek mi odgovara na engleskom. Rezervišem pet dana u njegovom apartmanu u Ksamilu, na samom jugu albanskog komada Jonskog mora, tri kilometara od Krfa. Izgleda super, kuća na sprat, pogled na more, ima krov, klimu, wi-fi, sve novo, čisto, čaršav aranžiran na krevetu u obliku leptir mašne, popularan lokalni turistički motiv. 25 evra za četiri odrasle osobe i dvoje dece, dogovoreno. Može adresa? Ne može, u Ksamilu nema ulica. Na Google Maps su iscrtane, ali se nikako ne zovu. Ništa, zovem ga kad dođem u grad. Via Michelin laže – vožnja od Skoplja (500 km) ne traje 6 i po, nego 9 sati, od toga 60 kilometara od albanske granice do Ksamila sat i po, jer se od skretanja za Đirokaster vozimo preko vijugavog brda. Stižemo u Ksamil, zovem Benija, roming 2 evra minut, preživeću, samo da spustimo kofere već jednom. Tip nas kupi kod prve picerije, vozi nas jedno 10 minuta makadamom u brdo, istovara pred kućom. Taman otvaram gepek da izvadim stvari, kad on onako usput spomene da je nekom izdao apartman. Ako hoćemo, možemo da prespavamo u duplo manjem, pa da nas on prebaci u veći za koji dan, ili tako nešto, engleski mu je užasan.

Žena bi ga najradije odalamila praznom flašom kisele, ja na terasi našeg nesuđenog apartmana gledam u neku familiju, bujanovačke table, mislim se – da se svađamo sad, razumećemo se bolje nego s ovim prevarantom. Neka, nema smisla, idemo dalje, tražimo nešto bolje. Vraćamo se u centar, kod bakrenog spomenika igračima kola tražimo iznajmljivače. Prvo idemo kod nekog nesrećnika koji nam pokazuje urušenu dvorišnu sobicu s prašnjavim tepisima umesto tapeta i četiri prsta. 40 evra, jel’. Onda nas pokušavaju preveslati neka dva brata, dve sobe izdaju, jedan iza drugog imaju kuću, ali treba da se preskoči neki poljski WC da bi prešli iz jedne u drugu. Pišu neke brojeve na digitronu, cenjkali bi se, ništa ih ne razumemo. Pokušavam na italijanskom, iako ne znam ništa osim brojeva. Ne ide. Na ulici nas zaustavlja neki deda, i vodi nas do apartmana oko kog pregovaramo s njegovom unukom od 12 godina. 30 evra i puknuta cev iznad WC šolje. Doviđenja. Naša mala od četiri i po godine pita ženu – mama, jesu u ovoj zemlji svi prevaranti?

Priključuje mi se pašenog, koji se u međuvremenu gubio po Grčkoj sa ženom i bebom od godinu dana. Nalećemo na nekog lika u Ramones majici, zna engleski, pomagaj brate. Nema ništa u tom kraju, idite gore, prema izlazu iz grada. Ulazimo u jednu kuću, malter nam pada po glavi, armatura viri iz zida, u sobi slika glave familije u okruglom ramu, deda malo podseća na Panteliju, ali ima malo zajebaniji brk. Bliži se mrak, kad eto nekog deteta od svojih osam godina, vodi nas uzbrdo u neku šampitu na tri sprata. Unutra devet apartmana, puno ko šipak, peškiri se suše, makedonske i italijanske table. Vode nas u apartman, ima sve što treba, nema wi-fi, nema veze, hoću samo krevet. Ima, čak četiri, dobaciće nam i pomoćni ležaj za dete, 40 evra noć. Prvi nivo gotov.

Budimo se ujutru, gledam s terase i tek tad postajem svestan gde sam došao. Nabacane kuće od prizemnih do trospratnica, bez ikakvog reda i estetike, od nežnoplavih do svetloroza i oker fasada. Tu i tamo ih preseče koji ‘hotel’, kao npr. famozni hotel Ronaldo, iz kojega nam je dete našeg gazde sredilo lozinku da krademo wi-fi. Među njima lebde kosturi nesuđenih zgradurina dignutih u vazduh jer se nisu slagale s urbanističkim planom (čuj, urbanistički plan…), i gomila makadamskih puteljaka. Svuda su razbacane tone đubreta, čiji smrad se meša s mirisom primorske vegetacije i mora, koje također izgleda prilično zađubreno (što će potvrditi ronioci). Na putu prema plaži ulazimo u kružni tok, ali moramo da izbegavamo kola koja se kreću u smeru kazaljke na satu. Ima jedna banka u mestu, menjačnica je svaka prodavnica, svi imaju svoj kurs i hteli bi da te smuvaju makar za lek-dva (1 evro je oko 137 leka) a u pekari kad naručiš burek dobiješ – lisnato sa sirom. Ajde, bar je jogurt dobar.

Na plaži se ponavlja priča od juče. Kad god pomislimo da bi mogli da spustimo peškire na neku od gomile praznih ležaljki, odgovor je isti – all is reservation. Par dana kasnije skontaš fazon – moraš da napraviš promet u nekom od restorana uz obalu, i onda ti konobari svojim natprirodnim moćima omogućavaju da postaneš deo tog ekskluzivnog reservation kluba, ali i dalje pod uslovom da dođeš do 9 na plažu. Uz all is reservation, domaćini su savladali još nekoliko korisnih engleskih termina, poput yes, no i problem, koja se koristi kad nešto ne umeju da objasne, ili kad je nešto nemoguće rešiti. Tog prvog dana sve se ispostavlja kao ‘problem’, pa prilično nervozni napuštamo plažu zavodljivog imena Bora Bora i odlazimo izvan mesta, po ceni da se pet kilometara truckamo makadamom deset na sat. Ako ništa, barem smo otkrili malo čistije more i plažu od pravog, krupnog kamenja, jer većina plaža u Ksamilu su gomile drobljenog šljunka nabacane pored izbagerisane obale.

Ispostavlja se da je najkorisnija stvar koja nam se dogodila tog prvog dana ta da su nam mobilni telefoni odlučili da su u Grčkoj. Signal s Krfa je puno jači od albanske mreže, a nama s hrvatskim brojevima i cene su bile neuporedivo povoljnije. Osim toga, i vreme nam se sinhronizovalo, pa nam je sat zapravo pokazivao grčko vreme, a to znači da ako naviješ budilicu na 8 da bi uhvatio mesto na plaži zapravo ustaješ u 7. Opijeni osećajem moći što smo ovladali lokalnim pravilima, drugog dana smo ponosno istresli 500 leka za duplu ležaljku i 300 leka za parking, i izvalili se na Boru Boru. Raspoloženje je popravila i odlična plata svežih morskih plodova, te zapečeni brancini iz rerne s povrćem, koje smo zajedno s vinom, salatama, aperitivima i supama platili malo više od 40 evra za 4 čoveka.

Vreme je bilo da se proba i noćni život, a on se u Ksamilu svodi na odlazak u dečju igraonicu, koja se vikendom pretvara u folkoteku u kojoj gostuju domaće turbo zvezde. Uz more postoji i šetalište s par kafana u kojima je živa muzika tradicionalne zurla-klarinet-folk orijentacije, ali uz odsustvo bilo kakvog mediteranskog štiha očekivanog za ovo podneblje. To upućuje na zaključak da klijentela diktira ponudu, a ona se ovde uglavnom sastoji od ekipe s Kosova i iz zapadne Makedonije. Oni će naglas psovati domaće turističke radnike, jer su ih, baš kao i nas, prevarili za već uplaćeni smeštaj u severnijim turističkim gradovima kao što su Drač ili Valona.

Još gore je u Sarandi, 15 kilometara udaljenom regionalnom centru. Grad ima pravu rivu, uz koju su nabacane hotelčine impozantnih veličina i fasada nalik na treš Beverli Hils. Jedini problem je što su terase različitih hotela građene na razdaljini od metar, što je možda korisno ako švaler hoće da preskoči kad ga muž uhvati u akciji sa ženom, ali je iz perspektive statike potpuno suludo. U takvom ambijentu hiljade ljudi sa točenim sladoledima gura se kroz gomilu odbačenih igračaka iz italijanskih luna-parkova osamdesetih i ciganske orkestre koji šetaju ulicama. Ukratko, gadan flešbek na Ulcinj 1991, samo fali ‘igra mečka’.

Četvrtog i pretposlednjeg dana boravka uputili smo se u Butrint, obližnje arheološko nalazište koje su uspeli sačuvati za vreme komunizma, da bi ga nakon pada Envera Hodže od lokalnih pljačkaša morao zaštititi UNESCO. Nakon ludila u Ksamilu i Sarandi, neverovatna je spoznaja da je istorija ovog podneblja toliko bogata, i da pred sobom imate gotovo netaknute kiklopske zidine iz vremena antičkih Grka, amfiteatre i bazilike koje su ostavili Rimljani, ali i nasleđe Vizantije i Napoleona. Ako se slučajno ili namerno nađete na jugu Albanije, Butrint ćete teško promašiti, jer na Butrintskom kanalu završava magistralni put koji nastavlja prema Grčkoj, ali tek kad vas preko kanala prebaci krš od skele za koju su one iz vremena bombardovanja mila majka.

Napokon, stigao je i dan odlaska, nije nam ni do jutarnjeg kupanja. Čekiramo se, plaćamo, spuštamo kofere, kad eto golden showera – neko mi je ukrao metlice na brisačima. Još samo to mi je falilo. Grad je prepun autoperionica, što nije ni čudo uz toliki makadam, ali prodavnicu rezervnih delova nisam video. Na kraju, nalazim jednu, ali gazda spava, rano mu je. Objašnjavam rukama i nogama, pokazujem na brisače, molim ljude da ga pozovu, odgovor je uvek isti – ‘problem’. Srećom, pojavljuje se neki policajac iz Gostivara, objasni im šta mi treba. Dolazi gazda koji je držao radnju s rezervnim delovima u londonskom Hekniju, engleski mu je bolji od Del Bojevog. Gde si bio celi moj život, mislim se. Teši me – dobro si prošao, samo su ti metlice ukrali. Kad bolje razmislim, u pravu je, dobro sam prošao. Imam rezervisano na Krfu još pet dana. Da mi je ovo bilo celo letovanje, lepo bih umro od muke. A zašto si se ti vratio, pitam ga? E, kaže, da si tu bio pre 15 godina, video bi ti šta je necivilizovanost. Sad je super kako je bilo, a biće još bolje, kaže. Živi bili pa videli.