Ovog utorka, po zatvaranju prvih izbornih mesta, milioni Amerikanaca okupili su se ispred TV prijemnika, po barovima, ili pred ekranima svojih telefona. Mnogi od nas, temeljno upoznati sa rezultatima anketa i mišljenjima stručnjaka, bili su ubeđeni da znaju tačno šta će se desiti. Donald Tramp, koga su mnoge žene optužile za seksualno zlostavljanje, koji je najavio izgradnju zida duž granice sa Meksikom i zabranu prelaska granice za muslimane, biće zgažen. Ne samo u smislu konačnog ishoda izbora – biće ponižen najdramatičnije moguće, uslediće katarza i buđenje nacije.
Umesto toga, poniženi su bili samo mediji, analitičari, statističari, ogromna većina levih liberala koji piskaraju po internetu – skoro niko od njih nije očekivao da se ovo sranje desi.
Dok ovo pišem, konačan ishod tehnički još nije siguran. Ali Hilari Klinton je potreban čitav niz čudesnih preokreta da bi se dokopala Bele kuće – iako su na početku večeri svi tretirali njeno vaznesenje kao neminovno.
Videos by VICE
Kako su prve rezultate krenule da objavljuju TV stanice i fivethirtyeight.com, postalo je jasno da trka ipak neće biti laka za demokrate. Takođe je skoro od samog starta postalo jasno da je zemlja još uvek prepuna ljutitih belih ljudi.
Poslednjih nekoliko godina, demokratski mislioci optimistično su gledali na budućnost svoje stranke, uočivši izvesnu urođenu prednost među latino populacijom i socijalno progresivnom, naprednom belom mladeži. Ovi glasački blokovi bili su čvrsto utemeljeni u ključnim neopredeljenim državama kao što su Virdžinija, Severna Karolina, i Kolorado. Pošto je Obama tu 2008. ubedljivo pobedio, poruka je bila jasna: konzervativna ideologija bazirana bar delimično na belom rasnom identitetu bila je stvar prošlosti, a novi trend je inkluzivna politika. Obama je dobro prošao i 2012. (Severnu Karolinu je tesno izgubio ali u totalu je dosta lako pobedio), što je samo učvrstilo ovaj način mišljenja – bar na predsedničkim izborima GOP nema više šta da traži, iako se na parlamentarnim još drže zbog prednosti u ruralnim krajevima.
Ovog utorka, Americi je uručena jednostavna poruka: demografski trendovi nisu sudbina. Ili bar još nisu.
„Negativno perspektivni” beli glasači, često otpisani kao mizogine rasiste pred izumiranjem, izuzetno su se dobro pokazali. Izlaznost je bila ogromna, daleko iznad predviđanja, lako kompenzujući inicijalnu prednost u ranom glasanju (i solidnu podršku latino glasača) koju je Klinton imala. Dok su neke od njenih pristalica požurile da istaknu rasnu netrpeljivost kod Trampovih glasača, priča je ipak bila znatno složenija.
„Ne bih rekla da se treba pitati da li je bes usmeren na ekonomiju ili na kulturu,” kaže Teda Skokpol, harvardski sociolog i profesor političkih nauka. „Mislim da je u pitanju osećaj da ih je vreme zaobišlo, da su izgubili društveni status na koji Tramp apeluje.”
„Takođe mislim da je moguće previše se fokusirati na sociologiju ovog pitanja”, dodaje Skokpol. „Mislim da je bilo ključno pismo [Džejmsa] Komija, [direktora FBI]. Otvorilo je priliku da se obnove svi oni napadi kojima je ranije bila izložena.”
Lako je naći bar delimičnog krivca za poraz Hilari Klinton u bujici skandala koji su, opravdano ili ne, preplavili njenu kampanju. Ali nezavisno od njenih navodnih mana, zar nije trebalo da spasu stvar latino glasači, isprovocirani ili preplašeni Trampom? Neprestano smo slušali koliko ubedljivo Klinton uzima njihove glasove na anketama koje su najavljivale njenu pobedu.
„Ali to je verovatno sugerisalo ljudima iz belih ruralnih područja da je u pitanju borba za prevlast, da moraju da se mobilišu,” nagađa Skokpol. „Mislim da istraživanja ovo nisu predvidela, izlaznost je bila znatno viša od očekivane u ruralnoj Americi.”
Profesor cilja na još jedno opšte mesto američke politike: da su ankete pouzdane. Obično su tačne, bar u poslednjih nekoliko izbornih ciklusa. Analitičari su mahom ispravno predvideli Obaminu pobedu 2008. i 2012., ankete u ključnim državama su skoro u svakom pojedinom slučaju bile precizne u ta dva ciklusa. Takođe je ispravno predviđena republikanska većina u kongresu 2010., a i u stranačkim izborima ove godine su ankete bile prilično precizne (iznenadio ih je poraz Hilari Klinton u Mičigenu).
Ali u izbornoj noći, nešto je krenulo naopako – analitičari to prvi priznaju.
„Najiskrenije, moramo da otkrijemo gde smo pogrešili,” kaže Selinda Lejk i dodaje kako su u njenoj firmi otkrili „skrivene” i „tajne” učesnike anketa. Onlajn ispitivanja beležila su značajnu veću podršku za Trampa nego telefonska. Nešto slično je viđeno u poznatom „Bredli efektu”, fenomenu iz 1982. godine u kojoj je favorizovani kandidat za mesto guvernera Kalifornije ipak izgubio. Kao objašnjenje za netačna predviđanja, ponuđena je mogućnost da su se anketirani belci ustručavali da preko telefona priznaju da će glasati protiv crnog kandidata, da ne bi ostavili utisak rasiste.
Tramp je odavno tvrdio da ankete nepravedno favorizuju Hilari Klinton; države u kojima se ona bolje kotirala kao što su Viskonsin i Mičigen ipak su se opredelile za njega. Sve ovo nagoveštava zastrašujuću mogućnost za naučnike u ovo doba naizgled bezgraničnog znanja: možda u stvari ipak ne znamo kako da procenimo raspoloženje javnosti. Možda je Amerika prosto jedna misteriozna amorfna masa.
Ne zaboravimo da bi i Tramp, i ako uzme više izbornika, mogao da u totalu ipak osvoji manji broj glasača. Pobeda mu je daleko od apsolutne.
„Ne bih rekao da je američki narod sasvim prigrlio Donalda Trampa”, kaže Skokpol. „Velikom broju njih on i dalje ne prija, što znači da bi njegova vladavina mogla da bude još manje stabilna nego što bi njena bila.”
Predstavnici medija u izbornom štabu Hilari Klinton u Njujorku; fotografija Džejson Bergman
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu