Kako je uhapšen poslednji američki pustinjak

FYI.

This story is over 5 years old.

fenomeni

Kako je uhapšen poslednji američki pustinjak

Priča o čoveku koji je skoro tri decenije živeo u šumi, plašio lokalce, i prerastao u legendu – sve dok ga jedan uporni policajac nije uhvatio.

Sledi odlomak iz nove knjige Majkla Finkela, „Stranac u šumi" je objavljena 7. marta.

Drveće je tanušno tu gde pustinjak živi, ali korenje mu je gusto isprepletano sa opalim granjem preko džinovskih stena. Staze ne postoje. Ko se izgubi, mora da baza i lomata kroz granje. Tmina deluje neprobojno.

Ovuda se pustinjak kreće. Čeka do ponoći, uzme ranac na ramena i bravarske alate u ruku, pa krene. Oko vrata mu visi pen-lampa, ali još je ne pali – dobro zna svaki korak.

Reklame

Korača kroz šumu precizno i graciozno, izvija se da ne bi slomio ni grančicu. Tlo je još prekriveno snegom tu i tamo, prljavim, blatnjavim, poluotopljenim – proleće u Mejnu – ali on to sve zaobilazi. Skače sa stene na stenu, ne ostavlja tragove čizama.

Čak i jedan otisak, misli pustinjak, mogao bi da ga oda. Tajnovitost je teško održiva, jednom kad se ispusti više nema spasa. Zato je odlučan: nijedan jedini otisak stopala. Previše je rizično. Lebdi kao duh između borova, javorova, belih breza i brestova, da bi najzad stigao do obale zaleđene bare.

Bara se zvanično zove Mala bara, nekad Mala severna bara, iako pustinjak to ne zna. Svoj svet je sveo na samu suštinu, a geografski nazivi nisu od suštinskog značaja. On dobro zna smenu godišnjih doba, intimno. Zna i mesec koji je večeras skoro napola pun, u opadanju. On bi obično sačekao mlad mesec, što mračnije to bolje, ali glad ga muči. Zna koliko je sati i minuta. Nosi stari sat na navijanje da bi znao koliko ga vremena deli od zore. Ne zna napamet, mada bi mogao da izračuna, koja je godina i koja decenija.

Hteo je da pređe preko leda, ali se ubrzo predomislio. Dosta je toplo, par stepeni iznad nule – temperaturu takođe dobro zna – što mu je pokvarilo planove. Čvrst led je savršen za prikradanje bez traga, ali u ovako mekan bi se svaki korak urezao.

Znači mora se okolo, opet kroz drveće i korenje i kamenje. Zna ceo region, milje i milje oko Male severne bare, čak i dalje do same Severne bare. Prošao je pored nekoliko koliba, skromnih drvenih vikendica, neofarbanih, zatvorenih van sezone. U mnoge od njih je ranije ulazio, ali sad nije vreme za to. Skoro sat vremena hoda, i dalje se trudeći da ne ostavi trag i ne lomi granje. Poneki od korenova je toliko puta nagazio da se kora izlizala. Čak i da to potera zna, ne bi mogla da mu uđe u trag.

Reklame

Zastaje pred ciljem – letnjim kampom Pajn Tri. Kamp je zatvoren, ali ljudi iz održavanja su svraćali i verovatno ostavili nešto hrane u kuhinji. Možda je nešto preostalo i od prošle sezone. Iz senovite šume osmatra Pajn Tri, pomoćne zgrade, šupu, centar za rekreaciju, trpezariju. Nema nikoga. Par automobila je parkirano, pa i dalje čeka. Za svaki slučaj.

Najzad je spreman. Reflektori i kamere povezani sa senzorima osetljivim na kretanje razbacani su širom Pajn Tri imanja, mahom zbog njega, ali to nije ništa. Fiksiranog su opsega – kad ustanoviš koju teritoriju pokrivaju, prosto je se kloniš. Pustinjak ide kroz kamp u cik-cak, podiže kamen, uzima ključ ostavljen ispod njega, stavlja ga u džep za kasnije. Penje se do parkinga, isprobava da li su sva vrata vozila zaključana. Ford kamionet nije. Pali lampicu i ispituje sedišta.

Slatkiši! Uvek dobro dođu. Deset Smarties rolnica, sve ih grabi i trpa u džep. Uzima i kabanicu, svežu, neotpakovanu, kao i analogni Armitron sat srebrne boje. Nije skup – kad nešto deluje skupo, pustinjak to zaobiđe. Poštuje svoj moralni kodeks. Ali vredi imati rezervni sat; kad živiš u divljini, na snegu i kiši, stvari se pre ili kasnije pokvare.

Izbegava još par kamera sa senzorima, stiže do zadnjih vrata trpezarije. Tu otpakuje svoju opremu – par nožića za git, jedna grebalica za farbu, Ledermen multi-alatka, nekoliko podužih šrafcigera, tri rezervne baterijske lampe, i još štošta. Ova vrata dobro poznaje – ulubljena su i izgrebana zahvaljujući njemu – bira pravi šrafciger, gura ga između vrata i rama, nedaleko od kvake.

Reklame

Vešto pritiska, vrata se otvaraju, on se ušunjava.

Lampicu drži u ustima dok razgleda veliku menzu. Nerđajući čelik, kutlače vise sa tavanice. Desno pet koraka, tu je ostava. Otvara ranac i razgleda metalne police. Uzima dve konzerve kafe, testo za supu, beli slez, čokoladicu, pakovanje Hampti Dampti čipsa.

Ono što stvarno želi je sa druge strane prostorije. Tamo odlazi, vadi ključ koji je uzeo ispod kamena, otključava hladnjaču. Na privesku je detelina sa četiri lista od kojih se jedan zalomio. Detelina sa tri i po lista, možda ipak donosi sreću. U hladnjači shvata da mu se celovečernja misija najzad isplatila.

Izuzetno je, opasno gladan. U šatoru su mu se zalihe svele na par krekera, nešto mlevene kafe, i par kesica veštačkog zaslađivača. To je sve. Da je čekao još malo, moglo bi da mu se desi da ne može da izađe iz šatora od slabosti. Lampicom obasjava kutije mlevenog mesa, kolutove sira, pakete kobasica i slanine. Srce mu je u petama, stomak zahteva, a on se baca na hranu, trpa je navrat-nanos u ranac.

Naslovna strana via Knopf

Žena gura Terija Hjuza da se probudi, on čuje alarm, skače kao oparen, spreman za akciju. Baca pogled na monitor, onda juri niz stepenice gde ga sve čeka: pištolj, baterija, telefon, lisice, patike. Opasač? Nema vremena, zaboravi opasač, brzo za volan pa idemo.

Skreće desno na Ouk Ridž, onda levo pola milje kasnije, pa ubrzava niz ravan deo puta sve do Pajn Tri kampa. Farove ne pali ali zbog zvuka motora zaustavlja kola i nastavlja pešice, što brže može mada nije agilan kao što obično jeste. Nije poneo opasač, nema gde da zakači opremu pa je drži u rukama.

Reklame

Ipak žuri koliko god može ka menzi, preskače stene, izbegava stabla, a onda se u čučnju prikrada prozoru. Srce mu lupa kao da je kolibri; od kreveta do prozora stigao je za ravno četiri minuta.

Hjuz udiše i oprezno diže glavu da osmotri kuhinju u polumraku. I eto ga: čovek sa baterijskom lampom čiji jedva vidljiv zrak izbija iz hladnjače. Da li je ovo, posle toliko godina, najzad on? Mora da jeste. Hjuz se hvata za futrolu koju je zakačio za rub pižame – da, njegov mali Glok .357 Sig je tu, spreman, napunjen, otkočen.

Svetlost se pojačava dok iz hladnjače izlazi čovek sa rancem na leđima. Nije baš ono čemu se Hjuz nadao. Krupniji je, pod jedan, i čistiji, sveže obrijan. Nosi naočare sa debelim staklima i vunenu kapu. Luta po kuhinji, naizgled bezbrižno, bira artikle kao da je u prodavnici.

Hjuz dozvoljava sebi da se na trenutak zadovoljno osmehne. U poslu policajca retki su savršeni trenuci, što narednik Hjuz dobro zna. U Mejnu je radio kao lovočuvar 18 godina, a pre toga skoro deset godina je bio marinac. Mogao bi da doktorira na temu ćorsokaka i papirologije. Ali jednom u sto godina, frustracija ipak vodi do satisfakcije.

Pre nekoliko nedelja, Hjuz se zarekao da će stati u kraj pustinjaku. Uobičajene policijske metode teško da će doneti rezultate, dobro je znao. Posle četvrt veka raznih potraga, što na terenu što iz aviona, pošto su otiske uzimale četiri različite službe – dva okružna šerifa, državna policija, i agencija za borbu protiv krivolova – niko još nije znao ni kako se zove pustinjak. Hjuz se raspitao među stručnim bezbednjacima, privatnim detektivima, prijateljima iz vojske. Nijedna od njihovih ideja nije mu zvučala kako treba.

Reklame

Pozvao je poznanike iz pogranične patrole kod Renglija, blizu Mejn-Kvebek granice. Jedan od njih se upravo vratio sa trening kampa u kom im je Državna bezbednost demonstrirala novu opremu za praćenje prebega preko granice. Tehnologija je bila vrhunska tajna, rekao je poznanik Hjuzu, previše sofisticirana za jednog lovočuvara. Zvučalo je idealno. Obećao je da će čuvati tajnu, pa se troje graničara uskoro pojavilo u okolini Pajn Tri kuhinje.

Jedan senzor sakrili su iza zamrzivača, jedan na sokovniku. Risiver su instalirali kod Hjuza u kući, na vrhu stepeništa tako da bi signal mogao da čuje bilo gde u kući. Hjuz se vredno bacio na izučavanje novog sistema sve dok ga nije dobro upoznao.

Sve to nije bilo dovoljno. Ako namerava da uhapsi pustinjaka, ne sme dozvoliti aljkavost. Jedan pogrešan korak, glasan zvuk, bljesak svetla, i sve bi propalo. Zapamtio je lokacije senzora osetljivih na kretanje, smislio gde je najbolje da parkira džip, svaki potez na relaciji kuća-kamp uvežbao do tančina. Sa svakom probom, skrati bi vreme za koju sekundu. Navikao se da svake večeri svu svoju opremu poređa na sto; zaboravio je opasač, ali pogreši čovek. Čekao je dve nedelje. Zvuk alarma, koji je prva čula njegova supruga Kim, začuo se nešto posle jedan iza ponoći.

Sve to plus malo sreće vodilo je do ovog savršenog trenutka za jednog policajca. Hjuz kroz prozor posmatra kako provalnik sistematično puni svoju torbu. Nema sive zone, nema indirektnih ukazatelja krivice. Uhvatio ga je na delu, i to ni manje ni više nego u Pajn Tri kampu. Taj kamp od donacija finansira jedna neprofitna organizacija u korist dece i odraslih osoba sa posebnim potrebama. Hjuz kod njih odavno volontira. Nekad sa kamperima peca na Severnoj bari, smuđa i belog grgeča. Kakav to čovek pljačka kamp za invalide, pa još više puta?

Reklame

Hjuz se polako udaljava od zgrade, ne diže glavu, i tiho zove policiju. Lovočuvari retko prijavljuju provalnike – obično se bave krivolovcima ili zalutalim izletnicima – ovu istragu je sprovodio mahom u slobodno vreme. Traži od centrale da pošalje Dajen Vens koja takođe juri pustinjaka. Hjuz i Vens su odavno kolege, diplomirali iste godine, radili zajedno skoro dve decenije na preskok. Hjuz hoće da ona obavi hapšenje, i papirologiju. On se povlači do prozora da bi lopova držao na oku.

Dok Hjuz posmatra, pustinjak zatvara ranac i ponovo ga diže na leđa. Izlazi iz kuhinje i nestaje iz Hjuzovog vidnog polja, kreće se kroz veliku praznu menzu. Pošao je prema izlazi, zaključuje Hjuz, mora da je ostavio neka vrata otvorenim. Instinktivno obilazi zgradu. Zadnja vrata, kao i sva ostala, crvene su boje sa zelenim okvirom. Hjuz je sam, mrkli je mrak, postoji mogućnost nasilja.

Odluku donosi u trenutku, ne bez dvoumljenja.

Spreman je za sve što bi moglo da usledi, od razmene vatre do pesničenja. Ima 44 godine ali još je snažan kao i u mladosti. Na Mejnovoj akademiji za kriminalistiku, drži kurs samoodbrane. Nema šanse da će da pusti uljeza da se izvuče. Prioritet mu je da ga uhvati u sprovođenju krivičnog dela.

Provalnik, nagađa Hjuz, je verovatno veteran i zato naoružan. Možda je obučen za borbu koliko i za snalaženje u prirodi? Hjuz stoji pored crvenih vrata, leđima uz zid, u desnoj ruci mu je Glok, u levoj lampa. Čeka i u glavi ispituje sve moguće varijante, a zatim čuje zvuk šarki dok se vrata otvaraju.

Reklame

Provalnik izlazi a Hjuz mu usmerava snop svetlosti pravo u oči, nišani i pištolj oslanja o ruku kojom drži lampu. Skakuće unazad par koraka – neće da dozvoli prestupniku da se baci ka njemu – i gromoglasno uzvikuje: „Lezi na zemlju! Lezi dole! Lezi dole!"

Teri Hjuz levo i Dajen Perkins-Vens desno na konferenciji za štampu 10. 4. 2013. posle hapšenja Kristofera Najta u Augusti u Mejnu. (foto: Joe Phelan/Portland Press Herald via Getty Images)

Dajen Vens vozi kroz mrak ka Pajn Tri kampu. Zna samo da je Teri Hjuz u rizičnoj situaciji, bez podrške, u poteri za licem poznatom po sposobnosti da nestane. Prilično je sigurna da, kad se ona bude pojavila na licu mesta, on više neće biti tu. U najboljem slučaju. Možda je naoružan; možda zapuca. Zato nosi kevlar, ali zna da ga Hjuz ne nosi.

Vens prolazi pored zelenog službenog kamioneta kog je Hjuz ostavio pored puta i žuri ka kampu. Nigde nikoga. Izlazi iz automobila i viče: „Naredniče Hjuz? Naredniče Hjuz?"

„Imam deset-četresšest!" odgovara on – policijska šifra u Mejnu za uhapšeno lice. Vens oseća olakšanje. Sa druge strane zgrade nailazi na razbacanu hranu i čoveka kako leži na stomaku, ruku iza leđa. Kad ga je Hjuz iznenadio, lopov se bacio na beton bez oklevanja. Ipak, nije baš sasvim uhapšen. Pošto nosi debelu zimsku jaknu, lisice koje Hjuz pokušava da mu stavi odbijaju da se zatvore. Vens prilazi u pomoć sa svojim lisicama, i sada je zaista situacija deset četiri šest.

Reklame

Uspravljaju osumnjičenog na noge i prazne mu džepove – bombonice, sat, privezak ua ključeve sa listom deteline – traže oružje u rancu i torbi. Možda je bombaš, terorista, ubica; policajci nemaju pojma. Našli su samo multi-alatku, ugraviranu: potiče upravo iz Pajn Tri kampa 2000., pre trinaest godina.

Osumnjičeni radi šta mu se kaže ali ne odgovara na pitanja, izbegava da ih pogleda u oči. Tokom pretresa nisu našli dokumenta. Ima novčanik, kamuflažnog dezena sa lepljivom trakom, ali u njemu je samo svežanj starih, ubuđalih novčanica.

Kasno je, skoro dva, ali Hju zove direktora kampa Harvija Česlija koji kaže da će odmah doći. Hjuz otključava vrata – Česli mu je ranije dao ključ u nadi da će mu pomoći da uhvati lopova – pali svetlo, i uz pomoć Vens vodi osumnjičenog nazad do mesta zločina.

Prostorija odjekuje kao pećina. Plavi linoleum ispod drvene tavanice. Van sezone, stolovi i stolice su poređani pored zida. Prozori gledaju ka bari, ali u mraku se ništa ne vidi.

Hjuz i Vens do centra sobe odvlače stolicu metalnog okvira sa platnenim sedištem kestenjaste boje. Osumnjičeni seda. Ruke su mu i dalje na leđima.

Policajci postavljaju sto ispred njega, onda i Vens seda. Hjuz ostaje da stoji. Osumnjičeni i dalje ćuti, neutralnog, mirnog izraza lica. Uznemiruje ih to. Uhapšen je iznenada i naglo, ne bi trebalo da je tako tih i pasivan. Hjuz se pita da nije možda poremećen.

(foto: Andy Molloy/Portland Press Herald via Getty Images)

Reklame

Farmerke mu deluju novo, dukser je siv, sa kapuljačom, preko ima finu jaknu i radničke čizme. Kao da je upravo došao iz kupovine. Ranac mu je iz LL Bean. Jedino naočare, debelih plastičnih okvira, izgledaju zastarelo. Uopšte nije prljav, ne oseća se nikakav miris. Deluje kao da se juče obrijao. Kosa ispod vunene kape je retka i kratko ošišana. Koža mu je neobično bleda, a na zglobovima se vide kraste. Širokih je ramena, oko 185 cm visok, težak možda 80 kilograma.

Vens, baš kao i drugi policajci u potrazi za pustinjakom, oduvek je mislila da je priča o njemu uglavnom mit, a sad je sigurna. Nema šanse da je došao iz šume. Ima negde kuću, možda hotelsku sobu, redovno svraća radi pljačke.

Uskoro stiže Česli, direktor kampa, praćen domarom i nešto kasnije još jednim lovočuvarom. Česli prepoznaje sat koji je osumnjičeni imao u džepu: pripada njegovom sinu Aleksu, koji ga je ostavi u svom kamionetu na parkingu kampa. Sat nije skupocen ali ima sentimentalnu vrednost – Aleksu ga je poklonio deda. U isto vreme, domar Stiv Tredvel prepoznaje sat na ruci osumnjičenog – dobio ga je od Sepi Fajn kompanije za proizvodnju papira za dvadesetpetogodišnjicu rada.

U prostoriji vlada zbrka, a osumnjičeni gubi svoj stoički stav. I dalje sedi ćutke, ali vidi se da mu je teško. Tresu mu se ruke. Hjuzu pada na pamet da je njegov susret sa osumnjičenim bio traumatičan, ali možda bi Vens mogla da mu stvori mirniju atmosferu. Hjuz vodi ostale u kuhinju, ostavlja Vens i osumnjičenog same.

Ona malo čeka da im se utisci slegnu. Slučaj pustinjaka je pratila svih svojih 18 godina koliko je provela u policiji. Prebacuje mu lisice sa leđa u krilo da bi mu bilo udobnije. Hjuz iznosi flaše vode i tanjir kolača, pa se vraća u kuhinju. Vens zatim skida lisice. Čovek pije. Već sat i po je prošlo od hapšenja. Možda je shvatio da im ovog puta neće izmaći. Mirnim ravnim glasom Vens mu čita prava. Ima pravo da ne progovori. Pita ga kako se zove.

„Zovem se Kristofer Tomas Najt", kaže pustinjak.

Odlomak iz The Stranger in the Woods (Majkl Finkel 2017), izdavač Knopf Doubleday Publishing Group, Penguin Random House, LLC.

Još na VICE:

Poruke koje bismo voleli da smo poslali bivšima

Najgluplji trendovi na koje smo se ložili u srednjoj

Ovaj lik se ošišao na Vučića