Prežderavao sam se zbog stresa

Aleks Merijam je bio krupan momak. Pre nego što je bio dovoljno star da legalno zvizne pivo, imao je 160 kilograma. U srednjoj školi je dovoljno loše i bez tog viška prtljaga. Ljudi koji nemaju problema sa težinom uvek pitaju, „Kako neko može da dozvoli sebi da mu se to dogodi"? U Aleksovom slučaju jednostavno se radilo o borbi Batice protiv Hrane – koju bi on svaki put izgubio.

Ali jednog dana je nešto kliknulo, i počela je dvogodišnja misija da smrša. Merijam je postavljao fotografije pre i posle na Reditu, i transformacija je bila jednako neverovatna kao i reakcije koje je doživeo. Sada, kada ima 21 godinu i sprema se da počne da radi u federalnim snagama zakona i reda, shvatio je koliku cenu je plaćao zbog svoje debljine – ne po pitanju zdravlja i društvenog kapitala, već po pitanju potencijala. Pitali smo ga kakav mu je život sada, kada ga više ništa ne sputava.

VICE: Ti si bukvalno pola od čoveka koji si nekada bio.

Da, smršao sam toliko kilograma koliko ima odrastao čovek prosečne težine. Kada sam izgubio 50 kilograma, neke devojke su mi govorile, „Izgubio si mene". Nemam predstavu kako sam bio u stanju da hodam unaokolo sa tolikim viškom težine tela.

Nešto je svakako moralo da se dogodi da bi se prenuo. Nešto što te je iznerviralo, ili ti pritislo emotivni okidač?

U pitanju je bio jedan trenutak, ali to nije bilo neko jako emotivno stanje. Leta kada me je čekala druga godina fakulteta sam dobio stvarno kul mesto stažiste u Stejt Departmentu, u ambasadi SAD u El Salvadoru. Javna služba je nešto što me zaista zanima i u čemu želim da napravim karijeru – po mogućstvu u snagama reda, pored federalnih agenata. Razgovarao sam sa šefom o svojim aspiracijama za karijeru, i on mi je rekao, „Na dobrom si putu, što se tiče radne biografije, ali ako se ne dovedeš u red, nema šanse da dobiješ posao u tom polju. Ništa nije važno ako ne možeš da prođeš test fizičke spreme".

Tada nisam mnogo razmišljao o tome – imao sam 175 kilograma. Ali ne znam da li je u pitanju bila moja podsvest ili tako nešto, ali počeo sam da mršavim. Skoro slučajno. Bio sam zauzet poslom, trčkarao sam unaokolo i nisam imao mnogo vremena da jedem, a bio sam i u stranoj zemlji. Oko šest meseci nakon što mi je šef to rekao, smršao sam 35 kilograma.

Srednja škola i fakultet su sigurno bili najgore doba u životu momka koji ima 150 kila. Kako je bilo?

Pretpostavljam da sam bio u depresiji, znaš. Nikada nisam bio stvarno vitak, kao u mnogim od onih priča o mršavljenju. Nisam znao mnogo o vežbanju i nisam bio motivisan da počnem da učim. Fizički razlog za moju debljinu je bilo to što sam jeo previše đubreta. Toliko je jednostavno. Umesto da pojedem par Oreos keksića, krajem srednje škole i početkom studija bih pojeo čitavu kutiju. Velikim delom sam jeo iz stresa – nisam bio baš srećan u životu – i stvarno sam počeo da se gojim.

Kojom hranom si najviše voleo da se drogiraš?

Nije u pitanju bilo neko određeno jelo, već sva hrana. Jeo sam sve, što je bio deo problema. Malo po malo, mislim da sam razvio toleranciju na hranu, a kada dođeš dotle, sjeb'o si se.

Kao kada ti telo nauči da toleriše cirku.

Da, jednostavno se navikneš na to. Sada sam naučio da budem umeren. Možda preterujem, ali delom sam ponosan na to što sam smršao i zbog toga što nisam ništa ukinuo. Bio sam student, nisam želeo da budem Onaj tip. Želeo sam da se zabavljam, pijem s prijateljima, jedem picu. Bio sam u stanju da naučim kako to da činim na odgovoran način. Pre nisam imao takav mentalni sklop da mogu da pojedem samo dva parčeta pice. Pojeo bih pola pice. Ili bih za večeru umesto salate pojeo čitavu zamrznutu picu. Kada se sada setim, šokantno mi je da sam uopšte mogao da pomislim da je tako nešto okej. Ne možeš da veruješ šta si jeo, dok se ne prisetiš toga nakon što ozdraviš.

Čovek ne može da smrša 85 kilograma bez nekih prepreka na putu. Šta te je usput sputavalo?

Prvih 35 kilograma sam izgubio bez vežbanja, ali posle toga neka četiri meseca nisam uopšte mršavio. Imao sam 160 kilograma kada sam upoznao jednu devojku sa kojom sam počeo da se zabavljam. Kada se zabavljaš s nekim, izlazite na večere, radite stvari zajedno, i pošto je moje mršavljenje zavisilo od dijete, nisam nimalo smršao tokom tog vremena. To me je oneraspoložilo, i govorio bih stvari kao što je, „Ponekad moraš da nađeš vremena za sebe", ali na kraju sam shvatio da ionako nisam bio srećan sa tom osobom, pa smo raskinuli. Kada sam se tokom raspusta 2016. vratio kući, počeo sam svaki dan da odlazim u teretanu.

Od momka koji nikada ne vežba, postao si jedna od onih koji vežbaju svakodnevno?

Da, već godinu dana odlazim u teretanu šest do sedam puta nedeljno. Smršao sam malo više od 50 kila (preko onih 35), oko kilo i nešto nedeljno. Oklevam sebe da nazivam džogerom, mada volim da trčim. Mislio sam da nikada neću uživati u tome. Nikada nisam bio tip koji bi ustao ujutru i rekao, „Hej, danas moram na trčanje". Ali sada jesam.

Prvobitni cilj mi je bio da smršam do 150 kilograma. Želeo sam da se na vagi vidim taj broj. Kada sam se konačno izmerio i ugledao ga, pomislio sam, „Zašto jednostavno ne bih nastavio". Trebalo bi da budem mnogo zdraviji sa 125. Ne bi trebalo da budem u rizičnoj grupi za bilo šta, od visokog pritiska do dijabetesa. Onda sam smršao do 125, pa do 100, i pomislio sam, „Pa, ako se spustim na 90 trebalo bi da budem u redu". A onda sam pomislio, „Pa, ako smršam još 2,5 kilograma, bukvalno će se prepoloviti u odnosu na ranije", i tako…

Kako si uspeo da se motivišeš, na duge staze?

Na nesreću, moji prijatelji sa Snepčeta to znaju: volim motivacione citate. Koliko god da citati Džona Vudena i Vinsa Lombardija mogu da zvuče tupavo, za mene su bili stvarno moćni.

Osim gubitka težine kao takvog, koje druge koristi od toga imaš?

Sada sam od onih ljudi koji nerviraju druge koliko su srećni. Rekao bih da nikada ranije nisam bio toliko srećan. I fizički sam porastao. Porastao sam 4 santimetara otkako sam počeo da mršavim. Sada sam visok 185 santimetara.

Bez zezanja? Kao da su tvoje kosti čekale svoju šansu.

Telo mi se definitivno promenilo na nekom fundamentalnom novu. Ako pojedem veliki obrok, nije mi dobro. Nije u pitanju mentalna stvar. Najiskrenije bih voleo da ponekad mogu da pojedem malo više. Jednostavno sam navikao da jedem manje, zdravije obroke. Mislim da je to dobra stvar. Mislim da smo takvi sazdani. Ne bi trebalo da jedemo tolike količine koje jedemo.

Ne osećaš žudnju za nezdravom hranom?

Na neki način je suprotno. Evo uvrnute priče o tome: nedavno sam se vratio sa desetonedeljnog proputovanja po Evropi i Srednjem istoku. Obišao sam 15 zemalja i napravio 2 miliona koraka, što je oko 1,600 kilometara. Da nisam smršao, ne bih bio u stanju to da izvedem. Kada sam bio u Parizu, ušao sam u prodavnicu, kupio punu kesu zelene salate, i čitavu je pojeo dok sam šetao ulicama. Ljudi su definitivno buljili u mene, ali mene nije bilo briga. Baš sam žudeo za povrćem. I sada ga jedem uz svaki obrok. Kao i mnogo proteina. Volim picu, volim sladoled, ali ih retko jedem.

______________________________________________________________________________________________________

Pogledajte VICE Srbija film Bacanje hrane

_____________________________________________________________________________________________________

Da li ljudi sada od tebe traže savete o mršavljenju?

Da, pošto sam na Reditu postavio fotografije od pre i posle, dobijam mnogo poruka u stilu, „Batice, daj mi tvoj plan ishrane i vežbi". Nikada nisam imao plan. Po meni, takve stvari ne možeš da isplaniraš. Tedi Ruzvelt je rekao, „Učini ono što možeš koristeći ono što imaš tamo gde si". Ja sam se uglavnom hranio u menzi, a tamo je hrana veoma slana i nije baš zdrava, pa sam činio ono što sam mogao koristeći ono što sam imao tamo gde sam bio, što znači da sam uglavnom jeo salatu i piletinu na žaru. Bolje išta nego ništa. Samo sam sebe možeš da kontrolišeš.

Šta misliš o tipu koji si bio pre dve godine, u odnosu na to kakav si sada?

To je dobro pitanje. Mnogo sam srećniji. I mnogo tog napornog rada pripisujem sebi, ali za moj uspeh su od ključnog značaja bili prijatelji i porodica, koji su za njega zaslužni barem 60 posto, to je ključno. Kada neke večeri ne bih želeo da izađem da pijem, prijatelji bi me podržali u tome. Prijatelji mogu da te izlože pritisku, ali moji su podržali moj takozvani novi način života. Omogućili su mi da im budem bolji prijatelj, zato što sam srećniji i imam više energije da im uzvratim podršku.

Ali najvažnije je to što je do veće promene došlo u mom umu nego u samom mom telu.

Najiskrenije, ranije mi je bilo teško da ustanem ujutru i nađem motivaciju za bilo šta. Bio sam stvarno lenj učenik u srednjoj školi i lenj student na prve dve godine faksa, i prosek mi je bio ispod 7,0, što mnogi ljudi smatraju za dobar prosek, ali nije to nije bio za ono što sam ja želeo da postignem. Upravo negde u vreme kada sam počeo da mršavim sam popravio i prosek. Voleo bih da sam bio toliko motivisan tokom čitavih studija, ali posle proseka od 7,0, na kraju sam diplomirao sa čistom desetkom. I diplomirao sam semestar ranije, tako da sam imao tri semestra da to učinim. I uspeo sam.

Sada, kada si postigao svoj cilj, planiraš li da održavaš kilažu?

Radim neke vežbe snage, malo bildujem mišiće. Sada variram između 88 i 90 kila. Što je čudno, jer vidiš da broj na vagi raste, a pantalone i košulje su ti labave. Otarasio sam se sve stare odeće. Počeo sam od 3XL, a sada sam srednja veličina. To mi je i dalje neverovatno.

Jesi li onda spreman da počneš da gradiš tu karijeru?

Kada budem otišao na intervju za posao u federalnim snagama reda i zakona, razvaliću taj test fizičke spremnosti. Kilometar i po istrčim za sedam minuta. Nikada nisam verovao da ću biti u stanju to da izvedem.

Još na VICE.com

Pitali smo ljude u Srbiji kako je kad izgubiš više od dvadeset kilograma

Teško svarljivo: neugodna istorija pomodnih dijeta

Srbija nije zemlja za nas debele ljude