Čudna mesta na koja izlazim ponedeljkom

Vikendom izlazim na vrlo uobičajena mesta, nekoliko klubova, dva kafića, jedan brod… Nedeljom najviše volim okupljanja na gajbi. Utorkom ne idem nigde. Sredom ili četvrtkom idem u kafanu, obično Staru Hercegovinu i obično jedem dimljenu vešalicu. Obično pijem pivo svim danima. Dosadni i masovno hejtovani ponedeljak rezervisao sam za neobična mesta na kojima radim manje ili više čudne stvari.

Za pab kviz saznao gledajući britanske serije. Znate one u kojima svako selo ima književni klub, društvo posmatrača ptica, misterioznog serijskog ubicu i naravno, pab u kom se jednom nedeljno organizuje kviz znanja, a pobednik ne mora da plati popijeno piće te večeri. E, tako nešto postoji i u Beogradu i na moje veliko iznenađenje veoma je popularno.

Naša „Zečja rupa" bila je jedna od dvanaest prijavljenih ekipa te večeri. Ekipe se prijavljuju dan ranije, kviz se organizuje tri puta nedeljno na tri različite lokacije. Imena ekipa variraju od potpuno običnih i nezanimljivih do onih genijalnih. Kinezi, Nemači pojma, Imači Kada, Lavice,Tupadžije, Šilježe… Moj favorit, kada je ime u pitanju, svakako je ekipa Bivši muž Goce Tržan. Naravno, ispostavilo se da je ova ekipa sastavljena je od mojih kolega, studenata novinarstva (kod nas je još odavno primećena bolesna, mazohistička sklonost da tokom studija opsesivno čitamo tabloide).

Tokom kviza zabranjeno je guglovanje, telefoni su složeni na gomilu na vidnom mestu. Naravno, ima i onih koji kriju telefone ispod stola i na kvarno odgovore traže na netu. Dok sam ih posmatrao razmišaljao sam o tome kako je tužan život nekog ko dolazi na kviz u kafanu i vara.

Pre nego što kviz počne organizatori vas obaveste da se na ljude koji naručuju limunadu, smutije, kiselu vodu i uopšte bezalkoholna pića, ne gleda sa blagonaklonošću. Pitanja su podeljena u nekoliko oblasti: film, muzika, književnost, sport, geografija, istorija, razno. Na svako pitanje imate 4 ponuđena odgovora. Neka od pitanja te večeri bila su: izvozom čega se obogatio Peru (gvano, đubrivo od ptičjeg izmeta), koje je pravo ime glumca Gage Nikolića (Dragoslav), koje je zvanično ime za NATO bombardovanje SR Jugoslavije (operacija Plemeniti nakovanj). Nismo bili loši. Kad su se sabrali rezultati moja ekipa se našla na prvoj trećini tabele. Pobednička ekipa osvojila je kilo krilaca.

Atmosfera tokom pab kviza je odilčna,vesela i takmičarska. Prilično je glasno, kako ustalom, u kafanskom kvizu i treba da bude. Važno je da obratite pažnju na to da vas atmosfera ne ponese previše jer vam se može desiti, kao nama, da na kraju večeri dobijete račun od fantastičih 13 500 dinara. Posle jednog razgovora za nijansu neprijatnijeg razgovora od koje inače volim da vodim u kafani, platili smo 8000 dinara i otišli kući.

Sledećeg ponedeljka odlučio sam da veče provedem iza rešetaka.

Znam da zatvor ne zvuči kao baš kao najbolje zezanje na svetu, ali ako ste u ćeliji zaključani maksimalno sat vremena i ako nema bojazni da ćete postati nečija kučka (jer ćeliju delite sa svojom ekipom) pokušavanje da pobegnete iz zatvora je interesantna igra koja može biti vrlo zabavna.

U Beogradu postoji čak 26 lokacija na kojima možete igrati ovu igru. Escape room je prostor u kom pristajete da budete zaključani jedan sat i za to vreme, na osnovu tragova koji se nalaze u ćeliji treba da uspete da odatle pobegnete. Ništa ne zavisi od fizičke snage. Ovo je logička igra u kojoj dolazi do izražaja vaš talenat za opažanje, povezivanje, timski rad i matematiku (ne brinite nema polinoma i integrala, samo osnovne računske operacije).

Na svakih deset minuta imate pravo da tražite pomoć. Na nekim mestima u ćeliji postoje nalepnice ne dirati, jer se dešavalo da ljudi počinju da razvaljuju štekere i igraju se živom strujom. Dakle, kad piše ne diraj, ne diraj. U ćeliji se pored pravih tragova, nalaze i lažni kojima je jedina svrha da vas odvedu u pogrešnom smeru.

Pošto sam shvatio da mogu da pobegnem iz zatvora za sat vremena, sledećeg ponedeljka sam odlučio da malo zaigram sa one strane zakona. Prvi put ove godine krenuo samu u jednu gerila baštovansku akciju

Pre četiri decenije u Americi nekoliko mladih buntovnika, studenata Berklija, odlučilo je da noću, bez dozvole zvaničnih vlasti, na državnoj (da ne kažemo na ničijoj) zemlji napravi malu baštu. Do tada, zapušten, neugledan javni prostor pretvorili su u umetničko delo od živih biljaka koje je oduševilo komšije, medije i umetnike. Danas pokret „gerila baštovana" postoji u više od trideset zemalja. Oni sade cveće u rupe na asfaltu, u razvaljene poštanske sandučiće i prazne žardinjere kojima preti opasnost da postanu kante za đubre. Sivo i smeđe pretvaraju u zeleno. U 2011. gerila baštovani, obožavatelji drveća„botanički anarhisti" i ostali ilegalni cvećari počeli su da operišu i u Srbiji. Beskrajno sam ponosan što u tome ima i moje zasluge.

Stanujem u Bulevaru despota Stefana, jednoj od najdužih i najprometnijih ulica u Beogradu, u kraju u kome je koncentracija teških metala, sumpor-dioksida i ostalih izduvnih gasova nekoliko puta veća od optimalne. Pošto sam planirao da se preselim na planinu tek za deceniju ili dve, odlučio sam da preduzmem nešto konkretno. Pre nepunih pet godina postao sam gerila baštovan.

Čak i anarhistički pokret kao što su gerila baštovani ima neka nepisana pravila kojih se pridržavamo. Uvek radimo noću. Nikada ne tražimo dozvolu lokalnih vlasti. Uvek sa sobom vodimo bar jednu zgodnu devojku koja, ako ne želi, ne mora ništa da radi (gerila baštovani su džentlmeni). Njena uloga je da naivno trepće i bezazleno se smeška ako naiđe komunalna policija. Dok ona šarmira organe reda, gerilci sa ašovima i kantama za polivanje brzo se povlače u ilegalu.

Tokom prve gerila baštovanske akcije sa Katarinom, Dejanom i Vladimirom, u ulici Zdravka Čelara, posadio 11 sadnica lavande i 9 sadnica lepog Jove. Za manje od dvadeset minuta očistili smo đubre, posadili biljke, zalili ih i otišli. Jedan pospani čovek koji je izveo psa u šetnju gledao nas je sa blagim čuđenjem dva minuta, a onda je nestao. Naša akcija izvedena je uspešno. Otišli smo na pivo.

Tako je sve počelo.

U međuvremenu ova ideja našla je svoj put i u našem društvu. Uspeli smo da inspirišemo veliki broj ljudi da se organizuju, izađu ispred svojih kuća zgrada i učine nešto konkretno. Pet godina kasnije, nakon mnogo gerilskih akcija u Beogradu, Subotici, Novom Sadu, Kragujevcu, posle stotine bačenih bombi od semena širom zemlje, ponovo sam se vratio u kraj.

Tog ponedeljka blejao sam ispred svoje zgrade i posadio 11 čuvarkuća i 3 kadifice.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu