Šta je ostalo iza njih: stvari koje ljudi čuvaju u znak sećanja na voljene koji su preminuli

Poslednji put sam videla svoju tetku Pet na proslavi na njenoj zadnjoj verandi, jednog lepljivog letnjeg popodneva, kada je izgledalo da je sve u redu. Želela je da proslavi rođendan, i mi smo joj priredili zabavu, doletevši iz svih delova zemlje, znajući da joj je to možda poslednji. Nosila je svoju najlepšu periku – otmenu, kratku i sedu – i smejala se kao da nema razloga za tugu. Nije delovala kao da umire.

Godinama se borila protiv raka, ali ju je hitro odneo par meseci kasnije, i ponovo sam preletela čitavu zemlju, stajala u njenoj kući i razgledala stvari žene koja se godinama stalno osvrtala za sobom, znajući da smrt vreba u blizini.

Nisam želela nakit. Nisam želela trake za kosu, nisam ih ni tražila. Umesto toga, uzela sam kasetu – zelenu, plastičnu, sa ručno napisanom etiketom koja je glasila: „Niksonova ostavka. SAČUVAJ!" Takođe sam uzela i primerak „Kosmopolitana" iz aprila 1972, sa čuvenim slikama Berta Rejnoldsa sa medveđim krznom. Više od bilo čega drugog, ove stvari su me podsećale na to kakva je bila moja tetka: zabavna, načitana, pametna. Nikada ne biste pretpostavili da su to neke od mojih najvećih dragocenosti.

Ako ja mogu brižno da čuvam jednu staru kasetu i raskupusani stari časopis, zapitala sam se šta drugi ljudi čuvaju od stvari svojih voljenih. Otkrila sam da, kada neko umre, ono što želimo nisu trake za kosu i vredne stvari, već stvari koje nam pomažu da se sećamo naših voljenih tačno onakvima kakvi su bili.

Merili

Moja baka je imala mnogo fensi skulptura, drangulija i nakita. Kada je preminula, ja sam tražila samo dve njene stvari. Magnet za frižider sa žabom i „bezobraznu" navlaku za prekidač za svetlo.

Bila je stvarno, stvarno duhovita, i magnet je bio samo još jedna od njenih šala. Uvek je pravila smicalice mojim tetkama i ujacima kada su bili tinejdžeri, i smejala se glasno i zvonko. Uvek nam je kupovala smešne čestitke za rođendane – nikada patetične – a navlaka za prekidač za svetlo u spavaćoj sobi joj je bila u obliku egzibicioniste. Znate, goli tip u mantilu.

Ja potičem iz brojne italijanske porodice, i kada sam bila mala, svi rođaci koji žive u blizini su nedeljom dolazili na večeru kod moje babe i dede. Taj magnet sa žabom se oduvek nalazio na frižideru kod moje babe i dede, i sada me podseća na te nedeljne večere. Baba i deda su imali ogromno dvorište sa ljuljaškom, velikim žbunovima maline, spravama za vežbanje, povrtnjakom, cvetnom baštom i bazenom. Ni sama ne znam koliko puta sam se tamo dobro zabavila. Držim magnet na frižideru, pa se svaki dan prisetim toga.

Kendra

Ovo je bio kutnjak moje keruše Rouz; ovaj mali je Hanin, moje druge keruše. Čuvala sam i pramen grive mog konja kojeg sam imala kao dete. Želela sam da zadržim zube zato što obično budu sahranjeni ili kremirani kada umru, i posle od njih ostane samo neprepoznatljiva gomilica pepela koju ne možeš da dodirneš ili uzmeš u ruke. Želela sam da zadržim zube zato što ću tako uvek imati jedan deo njih… makar to bio i grozni zub.

Kevin

Telo moje najmlađe sestre je otkriveno pre deset godina, na Dan naše Gospe. Izvršila je samoubistvo. Radila je kao medicinska sestra na psihijatriji, da bi pomagla drugima koji su se, baš kao i ona, borili sa depresijom i životom sa bipolarnim poremećajem.

Kada mi je brat javio, bez pauze sam vozio 3500 hiljade kilometara, najbrže što sam mogao. Posle opela, sahrane, i razgovora o tome šta bi bilo najbolje za njena dva sina, počeli smo da spremamo njenu kuću. Odvezao sam se kući sa dve kutije porcelana i porodičnih uspomena. Proteklih deset godina ih nisam vadio iz kutija koje su na verandi. Toliko mi je bilo teško da prihvatim taj gubitak.

Džejms

Moja baba mi je uvek bila neverovatno pozitivna snaga u životu. 20 godina sam gledao kako se bori sa rakom, i nekako je uvek uspevala da održi pozitivan stav. Ponekad je bila u neverovatnim bolovima i mukama, a ipak bi mi se smešila i šalila se sa svojom nesrećom.

Imao sam između šest i osam godina kada je pala i izbila zube. Ne sećam se detalja priče, ali znam da je izgubila sedam zuba i slomila vilicu na nekoliko mesta. Kao kroz maglu se sećam kako je večeri kada se to dogodilo pokušavala da me opusti smešeći se, i pokušavajući da se šali sa ustima punim krvave vate.

Poslednje dve nedelje života je provela u bolnici. Bio sam kod nje koliko god sam mogao, spavao sam u bolnici i bio tamo po ceo dan. Umrla je kasno noću, dok sam je držao za ruku. Sedeli smo tako još jedno sat vremena, pre nego što sam obavestio bolničare.

Moja majka i ja smo odleteli u Mejn jeseni nakon što je umrla, da prospemo pepeo kod svetionika Pemakvid point. To joj je bilo omiljeno mesto kada je bila dete. Ceo dan smo se izmotavali na svetioniku, slikali se, ismevali ljude, i pokušavali da nađemo diskretno mesto na kojem ćemo prosuti pepeo. Konačno smo otkrili baš kul mesto istočno od svetionika, na nekim stenama koje su se nalazile ispod izgleda zaboravljene i zarđale statue sirene, zarasle u korov. Sećam se da sam bio iznenađen time koliko je pepeo težak. Očekivao sam da će se rasuti na vetru, ali je u grudvama pao na stene ispod.

Onda je njen zubni most odskočio po par stena, praveći jasan zveket. Mama i ja smo se začuđeno pogledali, a onda sam ja skočio dole i smesta počeo da pretražujem vlažni pepeo. Smesta smo znali šta je u pitanju.

I dalje je bio prilično pravilnog oblika, i otisci zuba su se jasno nazirali. Oboje smo se nasmejali dok sam ja sa ruku otresao poslednje ostatke svoje bake. Nije dolazilo u obzir da ga ne sačuvam.

Uglavnom ga držim na starinskom kovčegu koji mi stoji pored kreveta i služi kao noćni stočić, ali ponekad ga nasumično strpam u neki džep. Uvek ga nosim sa sobom kada putujem. Ne znam zašto ga čuvam. Meni je jednako vredan kao i sve ostale drangulije koje sam tokom godina nagomilao – prstenje, stari post-pank bedževi, par igala za kravatu, par fosila – i sve što je preostalo od moje bake.

Džo

Moj deda je držao malu bakalnicu u severnom Džersiju, u gradu koji se zove Rozel. Zvala se Leova i Fredova, ali kada je došlo do kraha berze, Fred se ubio. Leo je bio mesar, i moj deda je otkupio Fredovu polovinu i počeo da vodi radnju. Pozadi se nalazio i šank, da bi regularne mušterije mogle nešto da popiju – u bakalnici, zašto da ne?

Jedan od redovnih mušterija mog dede je radio na Vol Stritu, i naučio je mog dedu kako da ulaže na berzi. I tako je moj deda počeo to da radi, i počeo je da iznalazi i nove načine investiranja – jedna od njih je bila da kupuje novčiće koji su proizvedeni pre šezdesetih, kada su počeli da ih prave od nikla. Pre toga je bilo mnogo američkih novčića od srebra koji, naravno, imaju vrednost; nikl je nema. I tako je moj deda čuvao novčiće od pola dolara koji su iskovani pre određenog datuma, one srebrne. Imam jedan njegov novčić od pola dolara, i često ga nosim sa sobom.

Šeri

Kada je moj tata umro, moja mama je natopila jednu njegovu košulju od sintetike njegovom kolonjskom vodom – koju je obilato stavljao – i zapečatila je u plastičnoj kesi. Ja sam u principu želela da je se otarasim, jer ta kolonjska voda koju je moj tata stavljao je užasno jaka i od nje me je bolela glava. Jednom sam ga povela na neki kantri koncert, i ljudi koji su sedeli ispred nas su ustali i promenili mesta! To je bio drag gest moje mame, ali i pomalo uvrnut. To nije uspomena na njega koju bih ja želela da sačuvam.

S druge strane, tatina članska karta biblioteke mi mnogo znači, zbog moje profesije – ja sam bibliotekarka. Moj tata je bio taj koji me je prvi put odveo u biblioteku, na svom motociklu, dok mi je džinovska kaciga balansirala na trogodišnjoj glavici. Radio je fizički posao, bio je vodoinstalater, ali stvarno je verovao u biblioteke, i bio je član biblioteke veći deo svog života.

Takođe imam i njegovu futrolu za mape. To je ogromna, kožna futrola, koju je držao iza vozačkog sedišta u svom kamionetu. Blago je mirisala na duvan. Obožavam mapu koja je datirana godine kada sam ja rođena, i još jednu, na kojoj je iscrtana neka ruta. Te linije bi mogle da znače bilo šta.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu