U potrazi za vodom

Ovaj članak se originalno pojavio na VICE Germany

Tokom 2011, američki fotograf Mustafa Abdulaziz je počeo da istražuje kako različite kulture gledaju na vodu, eksploataciju do koje ovo dovodi i izazove sa kojima se suočavamo kako bi sačuvali najvredniji resors naše planete. Godinu dana kasnije, on je počeo da putuje po svetu kako bi uslikao relevantne priče. Danas njegovo delo obuhvata osam država na četiri kontinenta i podržava gaWater Aid, Earth Watch, WWF i UN.

Abdulazizove upečatljive slike se osvrću na fragilnost života ali, još važnije, predočavaju nam kako naše individualno ponašanje utiče na kolektivni kvalitet života. Kako bi obeležio UN-ov Svetski dan vode, našao sam se sa fotografom pre otvaranje njegove nove izložbe u Londonu. Pregledali smo seriju ranije neobjavljenih slika i pričali o njegovom radu.

VICE: Tvoj projekat je za sada obuhvatio osam država, ali ajde da počnemo od Kine i Indije. Šta je to sa slikama ova dva mesta što misliš da ih tako dobro povezuje?

Mustafa Abdulaziz: Pratio sam jednu reku kroz mnoge različite delove obe zemlje – Gang i Jangce. Ovo mi je pružilo ogroman uvid u to kako se ljudi ponašaju prema svojim resursima vode – vezano za religiju, lokalnu industriju, prevoz ili urbanizaciju. O tome je ceo projekat: Kakvu interakciju imamo sa vodom, nezavisno od naše rase ili države. Koja god da je reka u pitanju, pristuna su repetitivna ponašanja zanimljiva za posmatranje.

Koja su bila neka od tih repetitivnih ponašanja?

- Ljudi obično stupaju u kontakt sa vodom kao sa delom svog okruženja. Ali vodu takođe vidimo i kao objekat – za manipulaciju i korist, premerenu i kontrolisanu. Način na koji kontrolišemo tako ogroman resurs otkriva naš odnos prema životnoj sredini – nažalost, ovo ponašanje često ume da bude eksploatatorsko. Nivo eksploatacije u Kini je ogroman. Ali način na koji ljudi interaguju sa vodom je znatno manje ezoteričan nego u Indiji, gde ljudi zloupotrebljavaju reku u isto vreme verujući da je sveta. Čini mi se da se percepcija vode u Kini posebno dobro vidi na jednoj slici – fotografiji cveća na staklenoj kutiji u kojoj je izložen model prvog mosta na Jangce reci u Ninjingu. Ta slika je o tim vrednostima.

Na toj slici čak i nema vode. Nisu se potrudili ni da je nacrtaju.

- Tačno tako. Ovaj detalj je ono o čemu govori celokupna slika. Moja želja je bila da podelim prostor kako bi gledalac mogao da shvati kako ljudi projektuju sopstvene poglede na Jangce: sveže cveće, ideja o pravljenju složene diorama sa malim čamcem – pokušali su da naprave inspirativnu sliku, ali je ona zapravo šuplja. Ona pokazuje kinesku fascinaciju tehnološkim rastom naspram prave stvari koja mora da se održava.

Zaista je interesantno videti tvoj noviji rad koji se fokusira na to kako se ljudi ponašaju u sredinama gde voda nije toliko ugrožena.

- Fascinira me banalno – poput čina zalivanja travnjaka tokom suše. Ovakve slike mogu da budu moćnije u kontekstu krize.

Da li misliš na svoj rad u Kaliforniji? Ona fotografija besmisleno skupog golf terena okruženog pustinjom mi se stvarno urezala u pamet.

- Tereni za golf su stvarno interesantni jer su mesto sastajanja ljudi, pa je voda lakše dostupna. Kada sam leteo iznad tog golf terena u helikopteru, mogao sam da vidim koliko je besmilena ta situacija. Takođe me zanima i navodna prozaičnost prevelih travnjaka i bašti u nečijem dvorišu: to je lepa slika, ali je takođe i apsurdna. Neću da nekome kucam na vrata i pitam ih koliko vode troše zato što to nije bitno za ovaj projekat. Važno je to što ljudi misle da je to okej raditi. Oni ovo ponašanje vide kao bitnije od očuvanja svoje životne sredine. To je koncept sa kojim se igram.

Između 1990. i 2010, 2.3 milijardi ljudi je dobilo pristup boljim izvorima pijaće vode, što je dovelo do bolje kanalizacije, zaliha cevi i zaštićenih bunara. Da li si prisustvovao ovom napretku i ako jesi, kako?

- Tokom 2012. sam bio u Fritaunu u Sijeri Leone, tokom izbijanja kolere. Sa svakim slučajem kolere, prvo je reagovala grupa žena volonterki. To su bile lokalne žene koje su imale poverenje zajednice, ali su takođe znale trenutne mere koje treba sprovesti kako bi se širio rapidno opadanje u kolektivnom zdravlju koje kolera nosi sa sobom. To je ograničeno ali korisno znanje i mislim da je takođe neverovatno efektivno – pogotovo ako je pojačano i usmereno NGO-ovima. Bitno je da se zajednice osećaju moćno – to pojedincima pruža mogućnost da naprave razliku.

Koja slika po tebi najbolje predstavlja pozitivnu promenu?

- Ova slika iz Nigerije ilustruje moj stav prilično dobro. To je vrlo jednostavna slika – skoro deluje kao pozorišna bina. Ova usamjena pumpa za vodu obezbeđuje čistu vodu za oko 800 ljudi u Osukputu. To je neverovatan broj ljudi za jedan ozvor. Takođe nudi i direktno rešenje ove druge slike – one sa prljavim, stajaćim izvorom vode koji je udaljen od sela i zatrovan je.

U svim ovim udaljenim, siromašnim područjima pre svega žene i deca su odgovorni za skupljanje vode. Ako se deca bude prerano kako bi donela vodu do sela biće preumorna za školu. Ako žene skupljaju vodu, njihova mogućnost za drugim poslom i ekonomskim napretkom je žestoko ograničena.

To je okrutan krug.

- Tačno. Upoznao sam jednu ženu u Etiopiji koja je bila u osmom mesecu trudnoće, pela se uz planinu sa krčagom za vodu. Trebala joj je voda da napravi pivo za predstojeću proslavu detetovog rođenja. Bilo je to najradosnije vreme u njenom životu, a morala je da rizikuje sam život deteta zbog koga će proslavljati, samo da bi došla do vode.

U januaru 2015, svetski ekonomski forum je objavio da je kriza vode globalni rizik #1 – zasnovano na uticaju na društvo. Koji su globalni rizici po vodu koje ćeš sledeće ispitivati?

- Promena klime i povećavanje nivoa mora, za koje je Daka u Bangladešu epicenter. Nije samo važno proučavati to mesto zbog poplava i ekonomske propasti – već i činjenice da se ovo dešava konstantno. Takođe bih voleo da vidim i zapadnu Australiju i propadanje mineralne industrije u kombinaciji sa nedostatkom vode. Pert bi mogao da postane grad duhova 21. veka ako ne reše svoj problem vode.

Koja je najvažnija poruka koju želiš da pošalješ ovim projektom?

- Rekao bih da je cilj mog projekta da pokažem ljudima da nismo nezavisni od naše životne sredine i naglasim stvari koje nastavljamo da radimo pogrešno. Takođe moramo da razumemo da se isti problemi podjednako tiču svih nas – nisu oni problemi samo za određeni deo sveta. U isto vreme, svet je prelepo mesto pa ne želim da ljudi gledaju moj rad i samo razmišljalju o tome koliko smo sjebani. Želim da ljude inspiriše lepota koju fotografišem – da ih motiviše da promene svoje ponašanje. To pokazuje da verujem da problem vode može da se reši.

Mustafina prva izložba u Velikoj Britaniji, "Water Stories" održava se u "The Scoop", More London Riverside, London SE1 2AA, do 10. aprila 2016.

Skrolujte za još slika.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu