FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

Život sa mentalno obolelom majkom

Moja majka se sa mentalnim poremećajima nosila celog života, ali u tome se u porodici ne priča.
3.9.15
Foto KATHERINE KILLEFFER

Ovaj članak prvobitno je objavljen na Broadly

Moja majka se celog života nosila sa problemima sa mentalnim zdravljem, ali u tome se u porodici ne priča.

Majke se najranije sećam na šinama. Bila sam možda tri godine stara. Ne znam tačno, ali sestra misli da sam bila tu negde. U osamnaestoj se vraćam na ovo sećanje u razgovoru sa univerzitetskim psihologom; pošto sam abortirala, ne mogu da završim semestar. Da bih odložila obaveze moram da dokažem da sam pretrpela psihičku traumu, pa sam prinuđena da sa tom ženom porazgovaram o svojim problemima. Kleštima mi vadi reči iz usta. Liči na Suzan Sontag, sedi pramenovi kose na obe strane glave. Pita me zašto sam došla. Uzdišem i zastajem. Sedim na smeđem kožnom jastuku, tvrdoglavo iskrivljenih leđa. Pričam joj o svojoj majci.

Reklame

Od kako znam za sebe, o mojoj majci i njenoj bolesti se u porodici ne priča. Tokom godina smo toliko toga uspeli da prećutimo, iako se ona sa mentalnim poremećajima nosila celog života. Ignorišemo taj ambis čežnje u koji je potonula i nas za sobom povukla. To je naša stvarnost; jedva da mogu da zamislim bolji ili drugačiji život, u kom emocionalno ratno stanje ne prožima baš sve. Živeti sa mojom majkom značilo je biti konstantno u strahu. Obično smo tata, sestra, i ja samo čekali da vidimo koji će biti okidač ovog puta. Nije bila zlobna već dirljivo nevina i nežna, ali uvek pod pritiskom, kao gumica zategnuta oko oštrice noža. Samo iz tog razloga sam uvek bila spremna, i zauvek ću biti spremna, da se nađem na raspolaganju svojoj majci.

Kad sam bila mala pokušala sam da se promenim, da postanem jača i strpljivija kako bih mogla da upravljam njenim snoviđenjima. Negde dok sam sazrevala, shvatila sam da neće na dobro izaći ako budem žrtvovala sopstvenu sreću zbog njene. Identitet mi je sve vreme oscilirao, sa jedne strane sam pokušavala nju da zadovoljim a sa druge strane i sama da živim.

Pročitajte: Mrzela sam majku 26 godina

Bila je nasilna od kako je se sećam; napadi besa nailazili su u talasima. Nasilje nije uvek bilo fizičke prirode. Nekad bi koristila reči kao oružje i sekla kroz mene do srži. To se često dešavalo, kao na dugme. Moja mama, kao neki negativac iz stripa, mogla je da pređe put od dobra do zla u treptaju oka, od anđela do đavola za trenutak. U haotičnom vihoru pretila bi i histerisala; brzina transformacije činila bi je odlučnom. I najmanja sitnica mogla je da pokrene takvu reakciju. Iako plahovita, delovala je moćno, vatreno, opasno. Ako bi se neko našalio, nekad bi se i ona smejala sa nama. A nekad bi samo počela da vrišti i udara sestru ili mene koristeći šta god joj padne pod ruku; sandalu, metlu, oklagiju. Jednom me je udarila žičanom vešalicom sedam-osam puta zato što sam dovela u posetu drugaricu koja je nosila šorc. Sećam se kako je vikala: „Samo se usudi da tako nešto obučeš." Mesecima sam nosila ožiljke.

Identitet mi je sve vreme oscilirao, sa jedne strane sam pokušavala nju da zadovoljim a sa druge strane i sama da živim.

Najstrašnija scena koje se sećam iz našeg zajedničkog života dogodila se kad sam imala dvanaest godina, a moja sestra devetnaest. Evo šta mi je ostalo u pamćenju: Čujem sestru kako vrišti; svaka reč se jasno razume, svaka reč je izdaja. Čujem majku kako vikom odgovara sve višim tonom, neumorno, grleno urliče, sipa gnev iz sebe kao vrelu lavu. Nestala je ona svetla iskra nežnosti koja se obično u njoj da naslutiti; svu toplinu potisnula je srdžba.

Slušam njihovu vrisku, pratim zvuk i ulazim trapavo iz dvorišta u dnevnu sobu. Vidim majku kako, u grču od besa, drži veliki kuhinjski nož. Drška je crna, a njeni prsti bledi i crveni. Iznenada, munjevito se baca unapred preko stola i nemilosrdno pokušava da izbode moju sestru.

Reklame

Dan ranije, sedela sam sa njom upravo za tim stolom oko kog sad juri svoju ćerku. Pričala sam o dečacima, a ona me je slušala. Pregršt tih lepih lucidnih trenutaka sam uspela da zapamtim, trenutaka u kojima je bila savršena. Očajnički sam želela da imam takvu idealnu majku, a možda je i ona želela da igra tu ulogu. Ali sad je prava furija, tiranin razrogačenih očiju, zamahuje ka mojoj sestri neprecizno. Sestra vrišti i vrišti i vrišti dok izmiče oko stola u neprekidnoj petlji, ukrug i ukrug. Ja ih gledam, a onda odjednom i mama vidi mene – mačka ugleda miša. Ja sam joj nova meta, slučajni prolaznik prema kom se valja odron. Počinjem i sama da bežim, a sečivo noža nekoliko puta proleće tik pored mene. Čujem kako se zariva u sto, zatim u zid. Sestra i dalje vrišti.

Volela bih da mogu da izolujem taj trenutak u sećanju, da pauziram, da svi budemo samo molekuli koji lebde u vazduhu, trepere u vibracijama gneva. To je sneni prekid naše stvarnosti, one u kojoj se svi ponašamo kao glumci u predstavi, one stvarnosti u kojoj smo porodica. Tu iluziju razara nož koji seče vazduh oko nas, i ja shvatam da tu više nema nazad. Prešli smo tačku bez povratka. Posle ovoga nećemo moći više da se pravimo da smo normalni. Kako bismo i mogli?

Puštala sam sebi ovo sećanje nebrojeno puta, kao omiljenu pesmu. Melodija zvuči poznato, ali reči ne mogu da podnesem. Puštam je ponovo u pokušaju da se setim onoga što nedostaje. Šta sam izgubila tokom godina? Da li se svega tačno sećam? Da nisam nešto sama izmislila? Da li je i dalje sve jasno ili već postaje mutno, kao difuzna slika u kaleidoskopu? Da li je stvarno bilo baš tako strašno?

Reklame

Ako se dobro sećam, prestala je tek kad se moj otac umešao i pribio je uza zid nogom od stolice. Sećam se kako viče: „Stani!" Govori engleski, ne bengalski. To je kraj. Ona dahće, očiju još uvek širom otvorenih, a ja se krijem iza televizora, zamišljam da vodim neki bolji, manje dramatičan život dvanaestogodišnjeg deteta.

_________________________________________________________________________

Ona je prava Nensi Botvin iz serije Weeds

_________________________________________________________________________

Kad sam bila mlađa, mogla sam da nađem utehu u grčkim dramama, komediji del arte, Šekspiru, odjecima Tagorea, jer sam i sopstveni život videla kao tragediju. U školi sam glumila jednog od ljubavnika – Gli Innamorati. Nastavnik mi je posle prišao i rekao da sam pokazala elan i životnost, da bih mogla, čak morala da postanem glumica. Pretpostavljam da su razlozi bili dvojaki. Prvo, u detinjstvu sam imala priliku da na majčinom večito promenljivom licu vidim ogroman raspon emocija. Drugo, ceo život sam bila prinuđena da glumim. Ako bi me mučile misli o životu koji vodim mogla bih da se pretvaram da imam nešto drugo, majku koja neće povrediti ni mene ni tatu ni sestru ni sebe; možda bih tako promenila stvari? Možda bih izvukla sebe van kaveza i dohvata njenih kandži? Možda bi izmišljena priča postala stvarna, možda bih spasla i sebe i svoje voljene?

Rano sam naučila da lažem jer je ludilo moje majke bila tajna koju nisam smela nikome da odam. Ona bi često zapala u disocijativnu fugu, a meni bi kao njenoj miljenici zapalo da brinem o njoj. Pošto nisam razumela sa kakvim je sve tajnama morala da živi, kakva je sve užasna skrovišta izmišljala za sebe, počela sam da na njenu bolest gledam kao na teret – ne teret za nju, samo za mene. Nisam mislila o tome kako bi ona mogla da sačuva razum u tom stanju, nego ja. Tako sam, nesvesna dubine njenog bola, počela da je mrzim. Iz današnje perspektive vidim je kao osobu koja očajnički pokušava da izdrži, ali iz usamljene detinje vizure bila je prosto okrutna žena. Njena nestalna priroda bila mi je nepodnošljiva. Gadila sam je se. Godina sam čuvala u sebi bes, prezir, i strah, posledice mržnje. Redovno sam se molila za njenu smrt, nadala sam se da će umreti ako moje molitve budu dovoljno revnosne.

Reklame

Bila sam opsednuta mislima o njenoj smrti.

Počela sam sebi da pričam priče kako bih se lakše nosila sa onim što nam se desilo. Aktivno sam se trudila da maštu približim stvarnosti. Ležala bih u krevetu sa sestrom mesecima potom i iznova prebirala po sećanju. Naša tela, sestrina i moja, tik pored sečiva u pokretu. Mamin zamah, skok, naša tela izmiču po inerciji, padaju, zadihana kao posle maratona. Šta bi bilo da nas je nož ipak dohvatio? Katarzično, kroz glavu mi prolaze raznorazne verzije, beskonačni mogući ishodi. Kao da sam živela u paralelnoj stvarnosti u kojoj me je majka ubila, u kojoj nas je obe ubila.

Mislila sam da bih posle smrti možda dobila ljubav koji zaslužujem. Htela sam da moja mama pati, da oseti koliko nas je povredila. Možda ako bi imala našu krv na rukama, možda bi to bila osveta dostojna tako užasne majke; savršen kraj za lik zlikovca u mom internom tragičnom scenariju.

Nedavno sam putem Skajpa nazvala mamu, pa mi je ispričala neki čudan, neprijatan vic na temu dupeta. Jela sam dok smo razgovarale, a detalji su bili vulgarni, sa jasnim seksualno perverznim aluzijama. To je humor moje majke – groteska i apsurd; njen duh je vaskrsao u obličju izopačene rastrzane žene koja se trudi da privuče pažnju svoje ćerke. Podsećam se da je i ona čovek, pokušavam da je vidim u boljem svetlu, svesna svih nevolja kroz koje je prošla. U tom trenutku je doživljavam samo kao osobu, bez ikakvih zvanja i prideva, ničim je ne kvalifikujem. Dok mi priča vic, ona mi nije niko posebno, samo osoba. Mrzela sam je zato što nije bila majka kakvu sam htela; da li mogu da volim komplikovanu ženu kakva je sad?

Reklame

Njoj nije potrebna moja milost, ali u tom trenutku joj sve praštam. Oči joj se cakle kao kod tužnog psa, životinje koja je podnela svu težinu ovog sveta i nekako uspela da se izvuče, da opstane, dok očajnički pokušava da bude neko i nešto. Hoće da je vidimo takvu, sa svim njenim manama i skrivenim vrlinama. U bliskoj vezi između majke i ćerke, ona može sebi da dozvoli da prikaže svu svoju čudnovatost, kao da najzad može da zevne a ceo se život uzdržavala. Među nama, želi da je moja sestra, moj otac, i ja prihvatimo onakvu kakva je. Baš kao i ja, želi da joj dozvolimo da bude komplikovana, ali ne sme to da bude; društvo joj ne dozvoljava. Duboko me pogađa ta pomisao dok je gledam, tako nalik detetu. Koža joj je zategnuta kao platno preko kostiju lica. Toliko ličim na nju, iako joj se bore oko očiju vide jasno poput dijamanta.

Ako se budem pretvarala da imam majku koja neće povrediti ni mene ni tatu ni sestru ni sebe, možda tako promenim stvari?

Rekla je nešto ali ja sam u mislima odlutala, pitam se šta bi mi danas značila sreća da me ona nije iskvarila. Ne mogu više da zamislim život u kojoj me njene reči, njenu trikovi, njene ruke nisu povredile. Živela sam pod njenom diktaturom, plašila sam se da budem svoja osoba. A sada smo ipak mirne, gledamo se oči u oči. Smeši se svojim snenim osmehom i pita, kao da oseća da sam se udaljila: „Što me ne voliš?"

Reagujem nestrpljivo, nešto oštro odgovaram. Oči su joj blage i mile iako znam da je boli.

Reklame

Stvar je u tome što je zaista volim. Odavno sam se distancirala da bih se spasla. Nisam želela da ostanem u tom čistilištu u kom sam bila devetnaest godina, pa sam pobegla. Danas nas bukvalno deli okean, ili čak dva. Pričam sa njom kad stignem. Pitam je da li uzima lekove, uvek blago, bez pritiska, samo joj „predlažem" da se čuva. Znam da je najviše plaši pomisao na ludilo i ne krivim je zbog toga. Ceo život su joj definisala ograničenja, prostor koji je deli od osobe koja ne može da bude. Veliki deo onoga što nam je radila kad smo bile male – a u izvesnoj meri i danas – bio je njen vid potrage. Htela je da nas povredi da bi otkrila samu sebe. Povređuje nas jer joj samo mi nešto značimo, autodestruktivno, da bi samu sebe povredila. Ne mislim to da bih sebe utešila, prosto tako gledam na stvari. Da bih sačuvala sopstveni razum, moram da dovedem u istu ravan nju i ono što je radila. Da bih to prevazišla, moram da doživim njen bol na sve načine na koje ga i ona sama doživljava.

Iz nekog razloga više ne osećam gnev. Istini za volju, mogla sam da budem kao ona. Vidim toliko toga zajedničkog – kako me sluša dok pričam o svom životu, putovanjima, poslu, pisanju; čak i kad mi nudi beskorisne savete, vidim joj u očima da živne kad god podelim nešto sa njom. U tim trenucima njena ljudska strana nadvlada sva bolna sećanja. Nasilje iz prošlosti postaje duh koji i dalje postoji ali je u prolazu. Činjenica je da starenje znači prihvatanje. Kao što je slučaj sa Bertom Mejson u njenoj ukrašenoj sobi sa pogledom na vresišta i pašnjake, bolest moje majke je stroga, osvetoljubiva, upravlja celim njenim životom. Kad čovek ima bolesnog roditeljamora da prestane da ga osuđuje – pre ili kasnije.

Sa druge strane… Šta joj ja uopšte dugujem?

Ona me je zlostavljala. Ipak je volim. Komplikovano je to i stalno se menja, ali ovih dana je mrzim sve manje i manje jer mogu da je sagledam kao kompletnu osobu, ne samo kao majku. Vidim je kao neuspešno ljudsko biće koje nije trebalo da ostavi potomstvo, ali takođe i žrtvu vremena u kom je živela, zlostavljanja kom je i sama bila izložena, o kome nikad ne priča. Moja majka, samoprezirna umetnica, postala je čudovište u odgovoru na neispunjena društvena očekivanja. Nikad nije bila srećna, a to mora da boli. Linija između dobre i loše strane moje majke mi deluje nejasno. Da li je krivim za mnogo toga? Svakako, ali počinjem da shvatam da moj životni put ne mora biti uslovljen njenim.

Moja mama se stalno vrpolji. Možda podseća sebe na to da je još živa; možda je mir plaši, previše liči na smrt. Kad bude ostala sama moraće da se suoči sa svim svojim demonima, a za taj kraj nije spremna, ne još. Ne seća se onoga što nam je radila. Nekad nas čak optužuje da preuveličavamo, da izmišljamo i lažemo, ali ovih dana i ne tražimo mnogo od nje. Gledam je na ekranu laptopa i pada mi na pamet da će jednog dana umreti. Srce mi se steže, osećam bol u grudima. Oči mi suze, ali ne smem da plačem pred majkom. Udišem strpljivo, klimam glavom, smešim se, i slušam je kako priča viceve.

Pratite VICE na Facebook, Twitter,Instagram