FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

Smogao sam snage da raskinem sa devojkom koja me je maltretirala

Pljeskala me je po telu, sve jače i jače, što smo bili pijaniji. Sećam se da me je jednom toliko jako udarila po uvetu, da mi je sledeća tri dana odzvanjalo u glavi.
3.8.15

Fotografija: Flickr, wsilver

Upoznao sam Anđela na jednom snimanju u Berlinu. Obojica smo bili angažovani za jednu nemačku TV reklamu. Producenti su bili zabrinuti da će angažovanjem samo plavokosih i plavookih glumaca poslati pogrešnu poruku, pa su u poslednjem trenutku iskopali Anđela, crnog Kanađanina, i mene, riđokosog Irca, među svim neangažovanim glumcima iz inostranstva koji su bili u gradu.

Bilo je mnogo čekanja na snimanju, pa smo Anđelo i ja počeli da razgovaramo. Ali ja sam stalno morao da prekidam razgovor jer sam bio usred svađe porukama sa svojom tadašnjom devojkom koju ću nazvati Sara.

Reklame

„Moramo da razgovaramo", napisala mi je.

„Hajde da sačekamo da se vratim kući".

„Sada ili nikada".

„Ne budi smešna".

„Ako mi još jednom kažeš da sam smešna, iščupaću ti srce".

Sara je Nemica. Ponekad nije umela prigodno da se izrazi.

Anđelo je strpljivo sedeo dok sam ja stalno prekidao razgovor usred rečenice, da bih odgovarao na napade koji su dolazili preko napuklog ekrana mog telefona.

„Prilično je temperamentna", rekao je Anđelo.

„Nemaš predstavu", rekao sam. „Ta devojka i u snu viče na mene".

Blago sam se izrazio. Ne samo da je Sara vikala na mene i u snu, već me je i potkradala. Krala mi je cirku, cigarete, pare, bicikle, odeću, sve živo. Krala je i od komšija. Stalno sam im vraćao biljke koja im je ona uzimala sa prozora. Pljeskala me je po telu, sve jače i jače, što smo bili pijaniji. Sećam se da me je jednom toliko jako udarila po uvetu, da mi je sledeća tri dana odzvanjalo u glavi, i kada bi mi neko nešto rekao, imao sam utisak da mi se obraća sa dna rudnika. Jednom sam je posle svađe ostavio u baru i otišao kući, ali ona je krenula za mnom i gađala prozore kamenjem. Pošto svejedno nisam želeo da ustanem i pustim je unutra, ona je skinula čizme i zavitlala ih na prozor. Kada je Sara želela pažnju, dobijala ju je. Čak i kompjuter na kojem ovo pišem na ekranu ima ogromnu pukotinu koja je nastala kada ga je gurnula sa mog stola, pošto sam joj rekao, „Daj mi još samo minut, ljubavi".

Reklame

Veza sa Sarom nije bila prva u kojoj su me maltretirali. Privlačile su me takve devojke: one koje previše piju, koje drame, koje imaju bivše momke na svakom ćošku, i temperament od koga bi se i diktatori posramili. Ali Sara je verovatno bila najžešća. Kada smo se svađali, govorila je stvari preko kojih većina ljudi ne bi prešla. Nazivala me je pederom, kukavicom, a nikada neću zaboraviti kada me je na svom najboljem engleskom sa nemačkim akcentom nazvala „bezvrednom vrećom 'ovaca'".

Kada smo se svađali, na kraju bi me uvek šamarala i udarala, a ja bih samo stajao u trapavom odbrambenom položaju, ne zato što su me uvek učili da ne udaram devojke, već zato što sam se ove zaista plašio.

Kada god bi Anđelo pomenuo Saru, meni bi izletele reči kao što su anksioznost, bol, ili žena koja mi uništava život.

Tog dana na snimanju, naša scena je bila jednostavna: devetorica nas – sedam Arijevaca, Anđelo i ja – je trebalo da trčimo ka kameri sa velikim osmesima na licu. Morali smo to da radimo preko dva sata, pre nego što je reditelj bio zadovoljan. Kada smo konačno uspeli, sledio je veliki aplauz i ček na 550 dolara. Živeli!

Kada se snimanje završilo, Anđelo me je pitao šta ću da radim te večeri.

„Verovatno ću da se svađam s devojkom", rekao sam mu.

„Jebeš to", rekao je Anđelo. „Hajde sa mnom na sesiju".

„Kakvu sesiju"?

„Terapija psihodramom. Prošle nedelje sam završio kurs preko interneta i kladim se da će ti pomoći".

Reklame

Anđelo mi je objasnio da je psihodrama proces prilikom kojeg odigravaš iskustva koja bi mogao da doživiš, ili ona koja si već doživeo, da bi vežbao za svađu, ili da bi ponovo ispisao svoju prošlost. Ovu tehniku je izmislio Džejkob L. Moreno, koji tvrdi da bi ponovnim odigravanjem situacija iz svojih života ljudi mogli da dođu do kreativnih, spontanih rešenja za svoje probleme.

Išao sam kratko na terapiju, kada je moj tata bio na odvikavanju, ali osim tada, nisam imao nikakva slična iskustva. Siromašni ljudi ne idu na terapiju – umesto toga, mi pijemo, duvamo i ne spavamo. Ali bio sam očajan zbog situacije sa Sarom, pa sam rekao Anđelu da ću pokušati.

Anđelo je živeo u suterenu u gej kvartu Berlina. Kada smo stigli, odveo me je u dnevnu sobu.

„Nemoj da se plašiš da ispuštaš zvuke", rekao mi je Anđelo.

„Zašto bih ispuštao zvuke", pitao sam.

„Videćeš", rekao je.

Počeli smo na nogama, šetajući jedan oko drugog. Anđelo mi je rekao da zatvorim oči, i počeli smo da igramo jednostavnu igru asocijacija. Anđelo bi rekao nešto, a ja bih odgovorio rečju koja bi mi prva pala na pamet.

Sladoled – vanila

Leto – jezera

Sara – neublaženi stres

Kuća – moja majka

Pivo – dobar provod

Sara – bol u stomaku

Igrali smo ovu igru neko vreme, i kada god bi Anđelo pomenuo Saru, meni bi izletele reči kao što su anksioznost, bol, ili žena koja mi uništava život.

Onda mi je Anđelo rekao da zatvorim oči i da ih ne otvaram dok mi ne kaže, i izašao je iz sobe. Čuo sam kako vuče nešto metalno po podu, onda se čulo nekakvo sklapanje i Anđelo je konačno rekao, „U redu, sada možeš da otvoriš oči".

Pročitaj i: Kao feministkinja bila sam žrtva nasilja u porodici

Prvo što sam ugledao bio je Anđelo, koji se skinuo do pola. Imao je salo na stomaku i pirsinge na bradavicama. U obema rukama je držao plastične palice za bejzbol; ispred sebe je postavio dasku za peglanje na cvetiće, sa ružičastim nogama.

„Ne brini zbog toga što sam se skinuo", rekao je Anđelo. „Bolje je tako. Iskrenije je".

Reklame

Dodao mi je palicu. Na trenutak sam pomislio da ćemo da se tučemo, ali onda mi je rekao da kanališem sav bes koji osećam prema devojci tako što ću svom snagom izlupati dasku za peglanje. Delovalo mi je budalasto, ali sve jedno sam kucnuo palicom po dasci. „Jače", povikao je Anđelo, i udario sam malo jaće. „Jače, ovako", rekao je, skočivši u vis i udarivši svom snagom palicom po dasci.

Gledao sam ga kako je navalio, u širokim pantalonama, sa gomilom sala, pirsinzima koji svetlucaju i pošto mi je bilo glupo da ga samo gledam, i ja sam navalio.

Sledećih desetak minuta, ta daska za peglanje je stradala. Odvaljivali smo je, po celoj sobi. Nismo imali nimalo milosti, i kada su ruke počele toliko da nas bole da više nismo mogli da udaramo, srušili smo se na kauč i gledali koliko smo je nagrdili. Nisam razumeo ništa, ali moram da priznam da sam se osećao dobro.

Anđelo mi je rekao da će mi, po onome što je video, biti potrebno samo nekoliko sesija da bih bio izlečen.

„Izlečen od čega", upitao sam.

„Od nemogućnosti da se naljutiš", rekao je. „Nekako, negde usput, neko ti je rekao da je loše biti ljut, i kada god bi trebalo da se naljutiš, nešto te spreči u tome. I dalje si ljut, samo to ne pokazuješ, i bes ti se skuplja u stomaku".

„A kakve to veze ima sa Sarom"?

„Namerno si je izabrao da bi mogao da rešiš problem svoje naravi", rekao je.

Nisam siguran da li se ljudi zbog toga nađu u vezi sa nekim ko ih zlostavlja, ali bez obzira, morao sam da priznam da sam se posle sesije osećao mnogo bolje.

Reklame

Otišao sam kući i te večeri se nisam video sa Sarom. Pozvao sam je oko ponoći da vidim gde je, ali nije mi se javljala na telefon. To je bio njen manir – ili rafalna komunikacija, ili potpuna tišina u etru.

Za sledeću sesiju kod Anđela, on se nije potrudio ni pantalone da obuče. Otvorio mi je vrata u „tarzankama".

„Toliko iskreno", pitao sam ga.

Anđelo je potvrdno klimnuo glavom. Posadio me je da sednem i pitao me šta mislim, zašto se Sara i ja toliko svađamo.

„Oboje želimo da budemo umetnici", rekao sam.

„Znači, postoji konkurencija?"

„Kada god jednom od nas ide dobro, onaj drugi se oseća kao da ima manje šanse da i on uspe. Kao da crpimo iz ograničenog izvora".

„To nije lako", rekao je Anđelo.

„Ne pomaže ni to što oboje pijemo", rekao sam. Viđali smo se već više od mesec dana, pre nego što smo prvi put porazgovarali trezni.

Pročitaj i: Ja sam gej mladić koga su odvalili od batina jednog vikenda u Beogradu

Anđelo mi je rekao da zatvorim oči i zamislim da sam neka životinja. Ja sam zamislio lisca. Tražio je da opišem svoj lisičji život. Pričao sam mu o svojoj jami koju sam sam iskopao, o svojoj ženi lisici i našim malim lisicama, o tome kako volimo leti da leškarimo na livadi, i o tome kako se igramo na potoku. Dok sam govorio, sve dublje i dublje sam se uživljavao u ulogu lisice – toliko duboko da sam mogao da zamislim krzno na svojim leđima, duge zube u ustima, moj malu lisičju kitu koja landara između mojih dlakavih nogu. Bilo mi je lepo da budem lisica. Lisice uživaju u životu. Samo se po ceo dan zavitlavaju. Vratio sam se u jamu i male lisice su me olizale svojim lisičjim jezičićima.

„Ali da li ste zbog nečega zabrinuti, gospodine lisac", pitao me je Anđelo.

Reklame

Malo sam razmislio, a onda sam shvatio da iza svog toga zavitlavanja postoji neki stres. „Jesam", rekao sam. „Brinem se da će me žena ostaviti i odvesti decu, ako svako veče ne donesem dovoljno kokošaka kući".

„Zašto bi te ostavila, kada te voli", pitao je Anđelo.

„Zato što one to rade", rekao sam. „Žena lisica te uvek na kraju ostavi".

Osetio sam kako me preplavljuje talas tuge, i više nisam bio lisica – već samo ja, momak od dvadeset i nešto godina, neuhranjen, sa ozbiljnim nedostatkom osnovnih vitamina i gvožđa. Zaplakao sam.

Anđelo mi je prišao i dodirnuo mi ruku. „Ako te gospođa lisica voli, neće te ostaviti", rekao je.

Anđelo je otišao iz sobe, a kada se vratio, čuo sam ga kako sklapa dasku za peglanje. Skočio sam na noge, uzeo plastičnu palicu iz njegove punačke šake i mlatili smo po toj cvetnoj dasci za peglanje dok je nismo smrvili.

Pogledao sam svoje telo. Skinuo sam majicu. Pogledao sam Anđela, koji je bio zadihan.

„Postaješ iskren", rekao je.

____________________________________________________________________________

Pogledajte i: VICE Meets ženu aktivistkinju pokreta za prava muškaraca

____________________________________________________________________________

Te večeri me je oko 11 pozvala Sara. Bila je pijana i htela je da dođem da se nađem s njom. Ja sam zamislio svoj mali lisičji svet – toplu livadu, malu štenad zdudanu u jami, njihov dah pomešan sa mirisom zemlje, moju dobru ženu, sa svojim lepim kandžama. Odbio sam. Onda je Sara počela da viče na mene i ja sam uradio nešto za šta nisam znao da sam sposoban: prekinuo sam vezu.

Reklame

Ali takve stvari nikada nisu palile kod Sare. Zvala me je barem deset puta pre nego što sam isključio telefon. Jedno pola sata kasnije, zazvonio mi je interfon. Nisam se javio. Onda sam čuo kako zvone interfoni svih ostalih stanova u zgradi. Zvučali su kao zvono „nokije 3210". Uspela je da uđe i počela je pesnicama da udara po mojim vratima. Da sam mogao da uđem u orman, šćućurim se ispod kaputa i sačekam da oluja prođe, učinio bih to – ali znao sam da će ona, ako ne otvorim vrata, celu noć stajati tu i lupati po vratima.

Sara je govorila (i vikala) na način koji me vraćao u detinjstvo, u svlačionice i toalete po kojima te vijaju stariji dečaci, koji ti, kada te uhvate, daju da biraš: ili će te šutnuti u muda, ili ćeš pojesti pseće govno. Ja sam uvek birao pseće govno. Do dan-danas, mogu da odem u Indiju, Tajland i Maroko, i da jedem svakakvu hranu na ulici, a da ne pokvarim stomak.

Otvorio sam vrata. Sara je zamahnula da me udari, ali je pala na pod, pijana. Odneo sam je u krevet. Ujutru sam se iskrao ispod njene ruke i otišao kod Anđela. To je trebalo da nam bude poslednja sesija.

U toj fazi sam se već navikao da gledam Anđela samo u gaćama. Posadio me je da sednem, i ispred mene postavio dve stolice, okrenuvši ih jednu prema drugoj.

„Koja od njih si ti", pitao je.

„Ne znam".

„Izaberi jednu i sedi".

Ustao sam i seo na onu bolju od te dve stolice. Anđelo je bacio neki crveni jastuk na praznu stolicu.

Reklame

„To je Sara", rekao je.

„Molim"?

„Jastuk na stolici je Sara", rekao je, „i ti ćeš da imaš svađu s njom".

„Kakvu svađu", pitao sam.

„Raskinućeš s njom", rekao je.

„Neću", rekao sam.

„Hoćeš".

„Ali ona će da poludi".

„Ona je jebeni jastuk", rekao je Anđelo. Bio je u pravu.

„Žao mi je, ali ne mogu više ovako", rekoh jastuku. Jastuk je samo sedeo i ćutao.

Gledao sam jastuk. Nije me impresionirao. Nije mi delovao kao da može da lupa na vrata u gluvo doba noći i urla sve dok ne probudi sve komšije. Čak ni kada bi mu stavili žilete u štep i zapalili ga, i dalje ne bi izgledao ni izbliza zastrašujuće kao što sam ja zamišljao Saru. Tako da sam počeo da razgovaram s njim.

„Sara, žao mi je, ali ja više ne mogu ovako", rekao sam jastuku. „Ti si sjajna, ali ovo je previše za mene".

Jastuk je samo sedeo u tišini. Osetio sam Anđelovu ruku na ramenu. Pogledao sam ga. On je klimnuo glavom.

„Hoćemo li sada da udaramo dasku za peglanje?"

„Ne", rekao je. „Sada je vreme za razgovor".

Nisam raskinuo sa Sarom te večeri, ali jesam narednog popodneva. Postavio sam stvar tako da je mogla da nasluti šta će se dogoditi, nisam želeo da je zavaravam. Rekao sam joj da želim da razgovaramo i izabrao park između naših stanova, na neturalnom terenu. U parku je bilo užurbano: deca su se igrala u pesku, džankiji su se dobacivali frizbijem, a par skitnica je išao u naokolo i prosilo. Nisam oklevao.

„Mislim da treba da raskinemo", rekao sam.

Reklame

„Nećemo raskinuti", rekla je Sara.

„Ja raskidam s tobom", rekao sam.

„Ne raskidaš", rekla je Sara.

„Zbogom", rekao sam, ustao i otišao. Poslednje što sam čuo je bio zvuk flaše koja mi je okrznula uvo i razbila se o zemlju ispred mene.

Ne znam zašto sam stupio u vezu sa nekim ko se prema meni ponaša kao da sam govno. Mislim da nisam to učinio da bih ispravio neku grešku u svojoj naravi, ali verujem da sam postao čvršća osoba kada sam to preživeo. Sarino maltretiranje mi je bilo blisko, jer sam u detinjstvu bio džak za udaranje, i koliko god to da zvuči sjebano, to me je palilo.

Sara nije sasvim nestala. Jedne večeri sam naišao na nju, i ona me je jurila vitlajući lancem za vezivanje bicikla. Drugi put je pokušala da mi kamenom razbije prozor, ali bila je toliko pijana da je odabrala pogrešan prozor, u pogrešnoj ulici. Poslednji put sam je video u nekom baru. Bila je pijana, a njen engleski se pogoršao.

„Želim nešto da ti kažem", rekla je. „Ti si jebeno 'protetičan'".

Pogledao sam je. Sada mi je delovala sitnije.

„Hvala", rekao sam, i otišao.

Što se toga tiče, ne znam šta je bilo ni s njom, ni s Anđelom. Angažovali su ga kao statistu sa zadatkom u nekoj italijanskoj kolonijalnoj drami, i nikada se nije vratio. Ali znam da mi je to što sam naučio da se suprotstavim dasci za peglanje pomoglo da naučim da se suprotstavim ljudima, i to nikada neću zaboraviti. Baš kao što nikada neću zaboraviti ni Anđela, po jarkom svetlu u njegovom podrumu, dok mu se znoj sliva niz salo i po rubu njegovih „tarzanki".

Pratite nas na Facebook, Twitter, Instagram