Izraelska barijera na Zapadnoj obali
Svake godine oko dva miliona turista poseti Vitlejem na Zapadnoj obali Palestine. A budući da je Crkvu Hristovog rođenja – izgrađenu na mestu navodnog Isusovog dolaska na svet – UNESCO 2012. godine stavio na listu svetske kulturne baštine, taj broj će verovatno samo rasti, kada hrišćani iz svih delova sveta pohitaju na hodočašće do mesta sa kog je potekao njihov Gospod i Spasitelj.
Budući da je to prva lokacija na listi svetske kulturne baštine u Palestini, palestinske vlasti su to doživele kao trijumfalni korak na putu ka međunarodnom priznanju – dok je isti potez nesumnjivo iznervirao Izrael. Ali dok se pridružujem masama koje stižu turističkim autobusima, i svi se gurkamo da ugrabimo priliku da vidimo rupu u zemlji u obliku zvezde za koju se kaže da obeležava mesto gde je rođen Hristos, pitam se šta tu uopšte ima da se slavi.
Pošto pogleda crkvu koju je car Konstantin prvi sagradio u četvrtom veku, većina turista se po brzom postupku otprema nazad u Jerusalim, pre nego što stignu da vide srednjovekovne uličice, bučne pijace i prašnjave puteve unutar drevnih kamenih zidina grada. Ne upoznaju ni meštane, a ti ljudi – razumljivo – pričaju priču o današnjem Vitlejemu. Jedan od njih je Džoni Anastas, hrišćanin koga srećem u senci moćne bezbednosne barijere na Zapadnoj obali.
Hodam Zvezdanom ulicom, kojom se smatra da su Marija i Josip ušli u Vitlejem pre par milenijuma da bi doneli Spasitelja na svet, kada ih primećujem: veličanstvene zidove Zapadne obale koji se protežu u daljinu. Video sam ruševine Berlinskog zida, ali pred prizorom tako moćnog simbola podele koji i dalje stoji uspravno ostajem zapanjen.
Džoni Anastas u svojoj radnji
"Šta misliš o našem zidu?", pita Džoni, vrativši me u stvarnost. Želim da mu kažem da ništa nije moglo da me pripremi na kolaž emocija u grafitima. Da ne znam da li da plačem ili da se ljutim zbog deobe na "nas i njih" koju ovi betonski štitovi visoki osam metara prave. Ali iz usta mi izlazi samo: "Mislim da je tužan."
Odmah se osećam kao prokleti idiot.
"Mislili smo da će posle rata sve krenuti nabolje", kaže Džoni. "A onda su podigli ovo."
Radovi na zidu počeli su 2002. godine, jer je izraelska vlada mislila da će zid pomoći sprečavanju terorizma. To se možda i desilo, ali je istovremeno uništen život mnogim ljudima kao što je Džoni. Nekada je bio poznati mehaničar u kraju, a posao mu je cvetao. Sve se to okončalo preko noći kada su zidovi počeli da niču duž njegove ulice. Ako gubitak mogućnosti da se zaradi za život nije bio dovoljan, dodatno ih je unizilo to što je kuća blokirana sa tri strane.
Danas porodica Anastas drži prodavnicu poklona punu drvenih suvenira sa tematikom hrišćanstva koje rezbari lokalni zanatlija od domaćeg drveta masline. Većina ukrasa prikazuje rođenje Isusovo, ali Džoni želi da mi pokaže nešto što je sam napravio - malu scenu rođenja sa iskrzanim neprimerenim zidom ubačenim u sredinu. Iako deluje grubo, ova rezbarija promućurno dočarava moja osećanja – da je apsurdno paušalno podići ogromnu fizičku barijeru između ljudi.
Prodati šačicu suvenira turistima koji zalutaju u radnju nije baš unosan poslovni model, a porodica Anastas jedva sastavlja kraj s krajem. Moram da se zapitam zašto jednostavno ne odu, kao što se svako u kraju već i zapitao.
"Ne možemo", objašnjava Džoni rezignirano. "Iako je ovo palestinska teritorija, krug od 300 metara svuda oko zida pada pod jurisdikciju izraelskih vlasti. Ne smemo da prodamo našu imovinu, a nikome nije dozvoljeno da gradi ili podiže kuće ovde."
I tako je Džoni osuđen na neugodan izbor: da za sobom ostavi dom i posao u koji je uložio veći deo života i imovine ili da živi u limbu, izolovan zidovima i izložen noćnim "pretresima" vojnika.
Njegova porodica je 2006. otvorila pansion na drugom spratu. Sobe su ljupke i deluju domaćinski, ali pravi razlog da odsednete je da iskusite, na noć ili dve, kako Anastasi žive svaki dan. Gosti su nekad bili retki – uglavnom prijatelji koji su svratili u znak podrške – ali se nedavno broj rezervacija povećao, kada su ljudi počeli da dolaze iz svih krajeva sveta da vide kako je to buditi se svako jutro okružen zidovima nalik zatvorskim. Još jedna prednost za Džonija i njegovu porodicu je da strani gosti sprečavaju noćne posete vojske.
"Brine me šta nosi budućnost", kaže Džoni. "Mi smo poslednji hrišćani ovde. Skoro svaka hrišćanska porodica iz kraja već se odselila. Ne znam šta nas čeka ako ostanemo."
Kula stražara duž zida
Ipak, uprkos svemu što se desilo, Džoni ne deluje ogorčeno, niti kao da je izgubio nadu. On se ne predaje: "Potrebni su nam hrišćani ovde, u Vitlejemu", kaže on. "Nastavićemo da pričamo našu priču."
Rešen da napustim Zapadnu obalu kroz ozloglašeni Kontrolni punkt 300, po dolasku me kroz bodljikavu žicu i stražare zaslepljuje jarko zalazeće sunce. Sa mnom granicu prelazi grupa muškaraca koja žuri napred kroz tunel nalik kavezu dok ne stignu do mlade Izraelke koja sedi u kabini.
Jedan po jedan, Palestinci prislanjaju svoje dokumenta uz njen prozor. Žena postavlja oštra, kratka pitanja, strogo i ponekad agresivno. Nakon što se glasno izdere na jednog čoveka, rečeno mu je da sačeka sa strane.
Uskoro ću i ja doći na red. Zastrašujuće je iskustvo i ovde nema navale turista. Ali kad pomislim na autobuse kojima se ljudi otpremaju od i do Crkve Hristovog rođenja, drago mi je što sam odlučio da izađem ovim putem – sa meštanima koji se vraćaju u Izrael.