Srpski studenti u američkoj samici (drugi deo)

Drugi deo:

Posle burne noći hapšenja, opisane kokainski-brzo u prvom delu, sledi „puštanje", potištenost, depresija, introspekcija i opis boravka srpskih studenata u zatvoru na Floridi, boravak u samici i famozno američko TV suđenje.

Dan 1:

Probudio sam se u zatvorskom holu, negde oko 11 sati. Rićma je ležao na klupi u fetusnom položaju – mala luda srpska krek beba kunjala je snom pravednika. Vidara je umornim korakom hodao ka automatskoj česmi u ćošku, pokušavajući da osveži svoje dehidrirano telo. Raščupana crnkinja sedela je na klupi nedaleko od nas - držala je ukrštene šake na ramenima, ljuljala se napred-nazad i mrmljala nerazumljivo.

Činjenica da smo zaglavili u američkom zatvoru, probijala se kroz nas postepeno i kapilarno. Virus panike se proširio svim ćelijama, ali kao da je još trebalo pritisnuti famozno APPLY dugme. I dalje je postojala ta iskra u nama, poslednji tračak nade da ćemo, ako već sve nije bio ružan san, uskoro napustiti ovu ozloglašenu ustanovu za odvajanje žita od kukolja.

Hol iliti prijemno zatvorsko odeljenje, bio je solidno popunjen u podne. Zvrndali su telefoni za policijskim pultom, žagor engleskog žuborio je hodnicima, policijske cipele su lupkale po mermernom podu.

U ekran TV-a koji je izvirao iz plafona kao glava kobre, buljila su dva mlada latinosa. Reklame su se smenjivale kao na pokretnoj traci - šarenilo je hipnotišuće, pejzaži su realniji od realnosti, oko je nezajažljivo proždiralo piksele.

Vidara i ja smo se gledali na distanci, umorni, uplašeni, ali na neki čudan način – prazni. Ne sećam se ničeg što smo pričali – ako smo pričali - u tim trenucima. Zglobovi su me boleli zbog stiska lisica, levo oko je bilo krvavo, a izguljeno čelo polako je dobijalo svoj krastavi štit.

Dali su nam prijavni formular da popunimo svoje podatke. Probudili smo Rićmu. Ne sećam se detalja iz formulara. Danas je trebalo da bude suđenje. Tako nam je rekao policajac sinoć. Danas bi trebalo da izađemo. Tako nam je govorio unutrašnji glas. Večeras bi trebalo svemu da se smejemo uz masne buksne, prepričavajući bezazlenu avanturu prijateljima i potencijalnim seksualnim partnerkama. Uostalom, ništa strašno nismo uradili! Samo bezazlena pijanka koja se otrgla kontroli kao besan pas s lanca, zar ne?!

Perke nije bio sa nama, jer su Perketa još sinoć odveli u bolnicu zbog toga što mu je policija razbila glavu baterijskom lampom. Bio sam gladan. U 12h smo dobili po list salame, kačkavalja i zelene salate između dva parčeta hleba, i dva parčeta hleba između kojih je ležao puter boje svežeg govneta. Iz nekog razloga, oni to u zatvoru nazivaju RUČKOM.

Mladi crnac je nervozno okretao brojeve na telefonskoj govornici koja ja bila zalepljena za ćošak zida. Rićmina faca je izgledala kao da je „pritisnuo" APPLY dugme. Ja sam pokušao da pričam sa policajcima koji su sedeli iza pulta i čekali naše prijave.

Get back behind the yellow line! – dreknuo je brkati policajac.

Žuta linija je bila zatvorenička žuta traka. Vidara je „pritisnuo" APPLY dugme.

U tom momentu, naišao je dobri pandur od sinoć, rekavši da je danas nedelja, a nedeljom časni Sud ne radi. Momci, moraćete provesti bar još jedan dan ovde, suđenje vam je sutra u 12h, rekao je dobri pandur, isto kao što bi rekao i loš pandur, pomislih.

Dok smo skidali odeću i druge stvari sa sebe i predavali ih zatvorskom magacioneru, navlačili modrozelena jednodelna zatvorenička odela na gola tela, bio sam spreman za APPLY dugme. Iznad leve sise zakačio sam svoju zatvoreničku iskaznicu sa slikom i brojem - i „kliknuo"! Osećanje koje me je preplavilo u tom trenutku ne može se preneti - komunikacioni lanac je presečen empirijskim motorcanglama; ostaje nam/vam samo intuicija, kreativno tumačenje na talasu empatije.

Nakon toga nas je nagruvani pandur vezao lisicama i pogurao niz hodnik ka našem novom apartmanu. Na putu ka odredištu zastajkujemo svakih 10ak metara da bi se mehanički zatvorila čelična vrata iza nas, a ispred nas otvorila nova. Kao da prelazimo nivoe video igre. Sa strane posmatramo zatvorenike u privremenim ćelijama. Tu su ili u pritvoru, ili po kazni, ili čekaju suđenje. Ima ih između pet i 12 u svakoj. Većinom su crnci. Posmatramo ih dok nam se govno ledi kao afrički fudbaler na pripremama u istočnoj Evropi.

Scena se odvija u slow motion-u, gledam ispred sebe kroz sebe, očišćen od koherentnih misli. Otvaraju se nova vrata. Žagor iz ćelija meša se sa krckajućim zvukom zupčanika. Pandur nam skida lisice i pokazuje da uđemo na vrata. Tada doživljavam jedan od šokantnijih momenata u životu. Ovaj zatvor je bukvalno kao na filmu. Kada sam promolio nos u prostoriju, reference su počele da zapljuskuju obale moje panike. Tri studenta iz Srbije su krupnim strašljivim očima gledali stereotipnu scenu.

U prostoriji veličine sale za fizičko boravilo je 40ak zatvorenika. Prostorija je brujala vitalnošću. Sa leve strane se nalazio sto za kojim je stajao naš „razredni starešina": policajac sa kačketom koji je izgledao kao da je ispao iz Policijske akademije - mlad, visok, vitak i željan dokazivanja. On je kontrolisao dešavanja i komandovao zatvorenicima kao marincima spremnim za slanje na Bliski Istok. (Nazad u svoje krevete ili vas šaljem u samicu! Ajmo, brže!)

Desno od njega bili su postavljeni stolovi za kojima su krupni, neretko ćelavi belci sa jarećim bradicama, igrali karte. Iznad njih je siktao kobroliki televizor.

U levom uglu, na čijem kraju su se nalazili toaleti i tuš kabina, sedeli su crnci u foteljama. U njih su hipnotišuće piljila dva televizora. Na zidu koji odvaja kupatilo od prostorije za boravak stajale su tri prilepljene telefonske govornice koje su, u tom momentu, sve bile u funkciji. Kreveti na sprat su bili postavljeni duž zida koji je bio naspram ulaznih vrata.

Kada su tri mlada bledolika momka iz Srbije ušla u prostoriju, svi su momentalno pogledali u njih. Policajac s kačketom nas je rasporedio na naše krevete. Rićma i Vidara su smešteni na gornje krevete jedan naspram drugog. Ja sam završio na gornjem krevetu dalje od njih, a bliže kupaonici, ispod mene je ležao matori crnac, između 50-60 godina.

Kroz prostoriju, tokom slobodnog vremena, svi mogu relativno slobodno da se kreću i komuniciraju. Ubrzo su se svi sjatili oko nas, željni da saznaju ko smo i zašto smo ovde. Moje povrede su privukle pažnju. Postali smo atrakcija, zrno zabave u zatvorskoj monotonoj pustari. Evropa zvuči egzotično kao peščana plaža u podnožju aktivnog vulkana. Srbija je, eventualno, neki opskurni toponim iz Gospodara prstenova.

Da, da, panduri iz ovog okruga su potpuno ludi, trebalo bi da ih tužite! – rekao je preveseli crnac sa viklerom u kosi. Razlog njegove hiperaktivnosti sam saznao dan kasnije. Čoveka su zbog dobrog vladanja premeštali na gornji sprat gde su uslovi mnogo bolji. Iznenađujuće, svi su nas simpatisali, gledali sa osmehom i podrškom. Misao o tome da iza leđa oštre nožekanje napravljene od četkica za zube, srećni zbog nove robe koja mora da se proba, ipak se javila kao bljesak između kurtoaznih predstavljanja i proučavanja novih cimera.

Počeo sam da vadim stvari iz svog malog mrežastog zavežljaja koji dobija svaki zatvorenik: sapun, češalj, četkica za zube, pasta, jastuk, posteljina. Ćebe su doneli naknadno.

Međutim, nisam ni stigao da namestim krevet i racionalizujem situaciju u kojoj se nalazim, policajac je došao po mene i saopštio mi da sam zbog povreda prebačen u bolnički deo (zapamtite dobro – bolnički deo). S obzirom na problematičnu odeljensku zajednicu u kojoj sam se našao, bolnički deo je zvučao kao otpust, kao uslovna, kao jebeni odmor. Zamišljao sam udobni, meki krevet i neružnu sestru sa dubokim dekolteom kako mi jodom-natopljenim- sunđerom neguje čelo. Pozdravio sam se s Rićmom i Vidarom sa blagim smeškom na licu, dok su me oni tužno gledali (Zdravo drugari, i držite se!).

Opet sam bio u hodniku sa prokletim nivoima i mehaničkim vratima. Od tog trenutka situacija postaje sve luđa. Čim smo se našli u hodniku, vezali su me lisicama za mladog latinosa koji nije imao više od 18 godina. Terali su nas da hodamo uza zid, jedan iza drugog. Po nama su šarale zatvoreničke oči, a latino mladić sa druge strane bukagija, izgledao je uplašenije od mene. Pred kraj hodnika, pridružila nam se i raščupana crnkinja iz hola koja je vrištala i skičala, opirući se pandurima. Jadnica se bacala na pod, ispuštajući jezive zvuke, očigledno krizirajući. Tada sam počeo da razmišljam o tome da ovo sranje uopšte nije stvarno - samo živopisna projekcija izmučenog uma, post-kokainski konstrukt hiper-realnih lucidnih snova.

Otvorila su se i poslednja jebena mehanička vrata koja su vodila u policijsku garažu. Latino klinac i ja, peli smo se portabl stepenicama u zadnji deo kombija. Krek mučenica je bila u prednjem delu kombija od koga nas je odvajala samo gvozdena mreža. Moj kombi-saputnik i ja gledali smo se zbunjeno spojeni lisičnom vrpcom. Imao je dosta tetovaža na telu: slike su provirivale kroz rukave i okovratnik. Pošto nije znao gotovo ni reč engleskog, pokušao sam na kasandra-ljovisna španskom da saznam kako je završio ovde. Nekako sam skapirao da je imao automobilsku nesreću. On mene nije ništa pitao. Niti je umeo, niti ga je zanimalo. Imao je čovek svojh problema. Za to vreme iz ženskog dela kroz metalnu mrežu, probijali su se krici ranjene zveri.

Nakon pet minuta vožnje, stigli smo na odredište. Razdvojili su me od tetoviranog momka i ostavili da čekam u hodniku sa drugim policajcem.

Šta ti je s licem, pravio si se pametan, podsmešljivo mi je rekao.

Pominjao sam mu brutalnost policije bez valjanog razloga, krizu demokratije, hipokriziju američke spoljne politike, davljenje, studentski status, evropsko poreklo – sve to sa besom u glasu i gorkim sarkazmom. A on, taj tamnoputi policajac, čuvar poretka – smejao mi se. Ovo je Amerika, moraju da se poštuju pravila, rekao je, ne krijući želju da me propusti kroz šake.

Krenuli smo polako niz (opet) jebeni hodnik. Ovo nije ličilo nimalo na bolnički deo. Prolazili smo pored čađavih old skul zatvorskih ćelija sa vertikalnim rešetkama, krevetom i wc šoljom. Neće me valjda ovde strpati, pomišljao sam.

Hvala kurcu, krenuli smo dalje. Sada su sa obe strane bile ćelije sa ogromnim čeličnim vratima koja su se sastojala od vizira i otvora kroz koji može da prođe samo tacna sa hranom.

Ovo je vaša ćelija, rekao mi je murkan, otvarajući vrata.

Mora da me zajebavaš, pomislio sam. Unutra je bio samo čelični krevet, školjka i automatik česma. A bolnički deo?! A meki krevet, TV, neružna medicinska sestra? Šta, koji kurac!

Uskoro će doći lekar da vas pregleda, rekao mi je i zatvorio teška gvozdena vrata, ostavljajući me samog u samici sa nedoumicama. U panici.

Subjekt u „kutiji"

Taj dan u samici mi je jedan od najtežih u životu. U samici ste – sami sa sobom. Bukvalno. Ne možete da projektujete ništa van ta četiri zida. Vi ste u kutiji, ta kutija je deo neke veće kutije, ta veća kutija je cigla od koje je izgrađena institucija – jedna od soba Sistema.

U toj sobi Sistema, vi ste samo broj. Mrtvo slovo na papiru. Neidentifikovani leš. John Doe. Ko mene zna ovde? Koga ja znam? Možda se više nikad ne sete da dođu po mene u ovu prostoriju. Mogu da me ubiju i niko neće saznati šta se sa mnom desilo. Gotovo niko ni ne znam da sam ovde. Ja treba da sam u bolničkom delu. Zar je ovo bolnički deo?

Takve misli su mi prolazile kroz glavu koju sam držao na presavijenom peškiru, pošto jastuka nije bilo. Večeru sam jedva takao, nisam imao apetit. Te večeri u samici sve me je stiglo – umor, neispavanost, povrede, apatija.

Jedini prozor u sobi, bio je potpuno zamrljan i izgreban, tako da nisam imao ni iluziju svetlosti. Neko je urlao u nekoj od susednih soba, možda 10ak metara od mene. Stavljao sam glavu na vizir vrata da ugrabim neku informaciju, svetlosni signal. Urlanje se nastavilo još dugo vremena. Nekoliko puta sam čuo čuvare kako trkom prolaze hodnikom. Urlici su se nastavili. Ovoga puta ih je bilo dvojica. Da im se pridružim? Zar je to sve – životinjski urlik kao dokaz ljudskog postojanja? Zar nam samo to preostaje, vrteo je u krug moj ranjeni um.

U pet ujutru, upalili su svetlo i ponudili mi doručak. Odbio sam, nisam bio gladan. Svetlo je ubrzo nestalo. Nastavio sam da spavam. Sutra je novi dan. Sutra je ponedeljak. Radni dan. Sud(j)ni dan.

Dan 2:

TV suđenje

Čuvar me je probudio oko 12 sati da mi da ono što oni nazivaju ručkom. Bio sam preumoran, iskulirao sam i nastavio da spavam. Pola sata kasnije, čuvar se vratio da me vodi na suđenje. Odmah sam skočio iz kreveta. To je to, pomislio sam, konačno ćemo završiti ovu farsu. Ponovo sam se vozio kombijem sa lisicama na rukama. Ovog puta sam bio sam. Vratili su me u zgradu iz koje sam došao i strpali u jednu od ćelija za privremene zatvorenike. Te ćelije zovu tank i obično se sastoje od četiri kamena kvadrata na kojima može da se sedi, i jedne wc šolje.

Među gomilom zatvorenika bili su i Vidara i Rićma. Bili smo srećni što se ponovo vidimo. Čudili smo se što nigde nema Perketa, šta se sa njim desilo. Pretpostavljali smo da je pušten, jer su se panduri usrali da ih ne tuži zbog razbijene glave. Tako se i ispostavilo. Perke se probudio – u pravom bolničkom delu tj. bolnici – izašao i otišao kući, jer ga niko nije ni zaustavio niti mu oduzeo dokumenta. Rićma, Vidara i ja smo ostali da vodimo naše bitke.

U „tenku" je bila gužva. Sedeli smo na podu, leđima naslonjeni na zid. Bio sam mnogo žedan. Molio sam pandura koji je prolazio pored našeg „tenka" da mi donese čašu vode. Rekao je da hoće. Prošlo je pola sata. Ponovo sam ga pitao, odgovorio je da ne kenjkam, jer će uskoro suđenje.

Nakon sat i po vremena sedenja u hladnoj ćeliji i polemisanja sa Rićmom i Vidarom o tome šta će se desiti i koje su nam opcije, stražar je prozvao naša imena i uputio nas ka prostoriji u kome bi trebalo da se odigra suđenje. U „sudnicu" je ušlo još 10ak zatvorenika i zatvorenica. Sud je bio prostorija 9x7 gde sa, u našem slučaju sudinicom, imaš virtuelni kontakt. Naime, delioca pravde posmatraš sa TV ekrana dok govoriš - sve ono što može biti upotrebljeno protiv tebe - u mikrofon ispred kamere. Američki sud – totalni postmodernizam jer pravda ne može da čeka.

Na početku su nas prisutni panduri i zapisničari upozorili da je sudinica izuzetno stroga i da treba da ćutimo tokom pretresa, inače svi dobijaju 30 dana bez obzira na ishod. Suđenje je počelo. Ređali su se optuženi. Nasilje u porodici, gudra, krađe, razbojništva. Suđenja traju u proseku od pet do sedam minuta, jer kapitalizam ne može da čeka. Tvoj zadatak, kada kao optuženi dođeš pred govornicu, jeste da saopštiš svoje ime i mesečnu zaradu. O da, mesečnu zaradu. Tako da bi Escambia County Jail kompanija mogla da zna koliko može da zaradi na svom klijentu.

Posle 45 minuta smo na red došli nas trojica. Pošto je reč o istom slučaju, u paketu smo se našli pred TV ekranom iz kog je tamnoputa sudinica postavila pitanje: What's your income?

No income, ne radimo više gospođo sudinice, govorili smo nas trojica. No money. Dobili smo državnog branioca po službenoj dužnosti, matorog čiču čiji je jedini posao da pokupi dnevnu zaradu. Besmisleni čovek koji nas umalo nije uvalio u veće sranje prilikom pokušaja odbrane.

Sutkinja je prvo počela sa pridikom o tome kakvo je to ponašanje u takvoj jednoj svetoj demokratskoj zemlji kao što je Amerika. U fazonu, ovde ste došli da pravite sranja, Vi, imigrantski divljaci iz Srbije.

Rićmina optužnica je bila remećenje javnog reda i mira, a kaucija 250 dolara. Vidara je optužen za napad i kaucija mu je bila 500 dolara. Ja sam jebeno imao dva dela na teretu: upad na tuđi posed i NENASILNO opiranje hapšenju. Oba su koštala po soma kaucije, što je značilo dva soma da bih izašao.

Nismo mogli da verujemo. Vidara nije učestvovao ni u čemu, a namestili su mu optužnicu za napad, pritom ne znaju ni ko je žrtva napada. Pokušao sam da pitam kakvo je to nenasilno opiranje i krenuo da pokazujem sopstvene povrede kao dokaze nepotrebne policijske brutalnosti, ali me je sutkinja prekinula i rekla: Dobro pazite šta govorite, inače ćemo započeti nešto, a nisam sigurna da li vam to ide u prilog.

Dodeljeni advokat, besmislena vreća mrtvih latinskih izraza koja zarađuje sto dolara po slučaju, pokušala je da dokaže da privatni klub nije privatno vlasništvo, što je praktično ispalo smešno, a sudinica ga je odmah ućutkula.

Nas trojica smo bili pod naletom adrenalina, u neverici šta se dešava i u nestrpljivosti šta će se desiti. Nismo bili psihološki spremni ni za šta drugo sem za puštanje na slobodu.

A zatim je sudinica odrezala:

Ovo ne možemo rešiti danas. Moramo sačekati policijski izveštaj i svedočenja. Sledeći pretres zakazujem za sredu, a do tada ćete ostati ovde ili platiti vaše kaucije.

Ostati ovde?! Do srede?! Još tri noći?! Ne, nikako!

Ispred sudnice je počelo pucanje. Rićma je počeo da plače i da urla da ne može da izdrži u jebenom zatvoru ni momenta više. Vidara je pominjao plaćanje kaucije.

Trebalo je da zovnemo nekoga. Drugare na slobodi. Stanodavku Kristinu Moldavku. Ambasadu Srbije.

Ne, nećemo platiti kauciju. Pare nam neće vratiti, govorio sam. Ovo je firma, biznis. Otimačina, hustle, govorio sam. Sačekaćemo sredu!

Poslednji deo uskoro…