Novinarka i urednica vesti TV B92 Ivana Konstatinović proputovala je više kontinenata i hiljade kilometara u poteri za izveštajima i reportažama. Svako putovanje za sobom ostavi neko novinarsko svedočanstvo, ali i tvit, status, pa i poneku sliku. Ivanu na društvenim mrežama prati desetak hiljada ljudi, a sasvim spontano, jedna njena fotka pokrenula je nešto što sve više miriše na "projekat". Sve te slike idu pod imenom "Klupa za maštanje".
Reklame
VICE: Hej Ivana, kakve su ovo klupe što masovno lajkuju ljudi na tvojim profilima?Ivana Konstatinović: Počelo je jednog proleća u Berlinu kada mi je bilo super da sedim na klupici pored reke, na Muzejskom ostrvu i čitala sam knjige. Onda sam pomislila: "Uh kako su zgodne ove klupe, da li je zaista teško napraviti nešto tako i u Beogradu?"
Fotkala sam ih, kao, možda ih nekad nekome pokažem kao ideju. Ipak, ostale su samo za maštanje, zasad. Sad ih imam negde oko četrdesetak, i moram da priznam da nikad nisam mislila da će to da postane koncept. I tako sam nalazila klupe gde god da sam putovala, ima ih stvarno dosta, i sad mi drugari sa društvenih mreža stalno šalju fotke klupica, kače ih, "taguju me", misle na mene kad vide klupe (!:). Potom mi je prijateljica Anja Kosanović predložila i hashtag #klupezamastanje na Instagramu i tamo svi koji se sete kače. Još jednom hvala svima kojima se sviđa fora i koji misle na mene u belom svetu:)
BerlinKad kažemo klupe po Srbiji, najčešće pomislimo na beskućnike koji spavaju na njima, parove koji se ljube, penzionere koji bleje ili prosto polomljene klupe. Kakosi ih uopšte povezala sa maštom?Prva klupa koju sam i stavila na društvenu mrežu, upravo je bila klupa na koju sam sela i maštala. Nalazi se na Adi Bojani, gleda u more i jednostavno se prepustite bojama zalaska sunca i maštate. Ali nije poenta o tome da ja tu nešto maštam, nekako mi deluju kao mesta, neke oaze, napravljene lepo, ili smeštene na lepom mestu, gde se možete malo prepustiti sebi. Zato su i prazne, i zato su za maštanje
Reklame
O čemu TI maštaš kad sedneš na klupu?
Maštam o onome što bih volela da se desi, i na koji način to da ostvarim. Češće čitam knjigu, slušam muziku, ili samo gledam prirodu.Može da zaliči da si na neki način pokušala da ih romantizuješ? Kada vidimo samog čoveka ili ženu klupi, često pomislimo i da su usamljeni, doksa druge strane možda samo maštaju.Pa možda da se vratim na početak priče, gledajući način kako ljudi koriste javne prostore u svetu: fontane, klupe, parkove…. čini mi se da smo mi ovde dosta neopušteni. Svugde van zemlje viđam ljude kako brčkaju noge u fontanama kad je leto, a da nisu maturanti iz Nikole Tesle, kako spavaju na klupama, a da nisu beskućnici, kako leže u parkovima, a da nisu pijani. Zašto bi klupa bila samo mesto za odmoriti noge, zašto bi park bio samo da se šeta pas? Zašto da se na klupi ne mašta, ako se neko seti da napravi klupu i okrene je ka nekom super vidiku?Da li imaš svoju klupu koju pamtiš po nečemu? Raskidu? Prvom poljupcuu parku?
Pamtim jednu klupu u parku kod SKC-a gde sam kao klinka skupila hrabrost da jednom tipu kažem kako je on super, a on se trudio da ispadne jadnik, no ja sam i dalje mislila da je super. Pamtim žutu klupu na Adi Bojani, na kojoj sam shvatila da možda nije sve super, ali makar smo živi i zdravi, i svaki novi dan treba da prihvatimo kao novi izazov. Pamtim klupu u Bukureštu sa koje sam gledala zgrade u gradu koji sasvim nepretencizno zovu Malim Parizom, maštajući o jednoj romansi.
