Kako da se rešim otrova u Srbiji

Početak ove priče je tipično srpski.

Komšija iznad renovirao stan, stavio unutrašnju izolaciju, poremetio temperaturu zidova; ja zapatio malo buđi na plafonu kao rezultat. Srećom, imao sam u podrumu neko sredstvo za borbu. Primenio sam ga, i sad je već malo bolje. Crna buđ postala je siva.

U kantici je ostalo još malo sredstva, kojem je inače istekao rok trajanja, pa sam odlučio da ga bacim. Bacio sam pogled na poleđinu, kad tamo piše nešto u stilu: "iritirajuća materija opasna za životnu sredinu, bacati na posebno obeležena mesta…"

Ovo me zaintrigiralo. Gde li su ta posebna mesta za odlaganje opasnog otpada u našem glavnom gradu? Ja ih nisam video. Otišao sam do najbližeg eksperta; lokalna farbara je prava adresa za zbunjenog korisnika antigljivičnih sredstava.

Čekam u redu i malo me blam. Verovatno će pomisliti – šta, bre, ovaj lupeta? Lik pre mene u redu kupuje neko sredstvo čija svojstva očigledno dobro poznaje. Čovek iza mene prebira po nekim proizvodima na polici; malo je zaprljan farbom i takođe deluje kao ekspert.

- Izvinite, jeste li vi moler? pitam ga.

- Ma ne, farbam nešto sam kod kuće, pa gledam šta imaju u radnji, opušteno mi odgovori čovek prijateljski se osmehujući.

Dobro je, bar mi ovaj neće coktati iza leđa dok budem pričao sa prodavcem. Mušterija ispred mene završava i red je na mene. Ljubazno postavljam pitanje čoveku iza tezge.

- Šta kažeš, kako da odlažeš to sredstvo? pita me prodavac, očigledno me ne razumevši dobro. - Ma samo ga dobro zatvoriš i staviš u podrum, ali pazi da temperatura ne padne ispod nule.

- Ma ne, nisam to mislio, već kad hoću da ga bacim u đubre, mogu li direktno u kontejner ili ima neko posebno mesto za odlaganje? preciziram ja.

- Ma jok, nema to kod nas. Baci ti to slobodno u kontejner. Sve je to na vodenoj bazi. Ništa se neće desiti. A to što pišu na etiketi, pa to oni moraju zbog zakona, znaš, prijateljski me je umirio gospodin prodavac.

Izlazim iz radnje; u najbliži kontejner bacam konzervu sa opasnim sredstvom (samo po etiketi molim, ali ne zaista opasnim, kako reče prodavac!).

Ulazim u stan, sedam za komp i opet se čudim koliko smo mi sjebano društvo. Ima propis, ima etiketa, ali ko ga jebe. Uostalom, možda to baš tako treba.

Proveravam neke sajtove, vidim ima čak i dva zakona sa komplikovanim imenima koji regulišu ovu materiju: Zakon o upravljanju otpadom i Zakon o ambalaži i ambalažnom otpadu.

Gledam ovaj prvi. Počinjem od naslova. Šta? Pa zar i za otvaranje otpada mora poseban zakon da se pravi? Ne verujem. Čitam ponovo.

Aha, otpad se ovde odnosi na, narodski rečeno, đubre, a ne na mesto gde se ono odnosi.

Lep zakon. Ima stotinak članova u kojem se svašta pominje, ali ne i kako da ja, u glavnom gradu Republike Srbije, bacim opasan kućni otpad, bezbedno.

To je očigledno marginalna tema ovog kolosalnog dela. Ali zato ima drugih stvari; vidi, postoji i Nacionalna strategija za upravljanje otpadom. Baš lepo. Ima i Agencija za zaštitu životne sredine. Nisam ni sumnjao.

Muka me uhvatila samo na pomisao koliko državnih plata ode na sprovođenje nacionalne strategije. Ipak je to nauka: kako odneti smeće iz grada od tačke A do tačke B, a pritom ne napraviti eko-katastrofu. Nije to za laike.

Zamorio me prvi zakon, pa do drugog nisam ni stigao.

A možda zakone jednostavno treba zaobići. To nam, uostalom, svakodnevica često pokazuje. Ne treba se za zakone držati kao pijan plota.

Upućujem se na svetsku mrežu, tražim sajt Čistoće; sorry, nije na raspolaganju - održavanje. Odlazim na sajt grada i tamo nalazim broj telefona Čistoće. Zovem kol-centar, javlja se automatska sekretarica: „Ovaj broj više neće biti aktivan, informacije o radu JKP Čistoća će se ubuduće dobijati od Beokom servisa na telefon 0800 110 011". Zovem Beokom, javlja mi se operaterka koja me upućuje na operatere Čistoće koji sede sa njima. Operaterka Čistoće, kad je čula moje pitanje, upućuje me na nadležni pogon po mestu stanovanja. Okrećem telefonom i njih.

Uh, umorili mi se prsti od tipkanja.

Gospodin koji se javlja ćutke sluša moj zahtev. Moli me da sačekam; prebacuje me drugom gospodinu. Opet izlažem problem. Izgleda da sam najzad na pravom mestu.

- E, gospodine, pa vi ste savestan građanin, kaže mi radnik Čistoće, očigledno prijatno iznenađen da postoji neko koga ova tema uopšte zanima. - Imate, dakle, savesno i nesavesno odlaganje, nastavlja on. Koliko toga opasnog otpada imate?

- Pa znate, imam nešto kućne hemije, a radio sam i neki moleraj, ali to je sve za kućne potrebe. Malo toga ima.

Sa druge strane žice kao da vidim dobronamerni osmeh.

- Kažete savesno i nesavesno. Da li to znači da sve zavisi od savesti građana, ili postoji neka procedura u Čistoći za takav otpad? pitam.

- U principu, to treba da se nosi na deponiju Vinča na uništenje. Ali da li je to u vašem slučaju moguće, ništa vam nisam rekao, dodao je gospodin očigledno pokazujući volju da ovaj razgovor okonča bez upućivanja mog đubreta u Vinču.

- Hvala vam, sve mi je jasno, odgovaram i pozdravljam poštenog sagovornika.

Dakle, dobio sam i zvaničnu potvrdu - udri Miško u običan kontejner. Pa nek se sliva u zemlju ili gde već. Ionako je deponija daleko od kruga dvojke.

Da ipak to proverim sa radnicima „na terenu". Srećem na ulici jednog u narandžastom. Pokazujem mu na kontejner i pitam ga da li radnici proveravaju sadržinu kontejnera odnosno kakvo se đubre baca. Baš u tom momentu, jedna naša sugrađanka, vukući za sobom kolica za pijacu, zaviruje u kontejner. Po njenom izgledu ne bih zaključio da je krenula u kopanje po đubretu. Videvši je, radnik Čistoće se malo zbunio, misleći da ga pitam da li i njegove kolege ponekad vrše iste aktivnosti.

- Ne, gospodine, nama je zabranjeno da kopamo po kontajnerima, naglasio je radnik.

Razumevši da je reč o nesporazumu, pojašnjavam mu da me ne zanima to, već da li se u kontejnere može bacati i takozvani opasni otpad. Preciziram: farbe, razređivači, kućna hemija i slično.

Sad mu je već bilo jasnije.

- Slobodno to bacajte u kontejner. Samo je bitno da se ne bacaju metalne armature veće dužine jer one mogu da pokvare presu u kamionu za đubre, objasnio mi je ljubazni radnik Čistoće.

Zahvalio sam mu se i krenuo ka kontejneru kod kojeg gospođe sa kolicima više nije bilo. Osvrnuo sam se da nema slučajno predanih radnika privatne reciklaže, najčešće romske nacionalnosti koje viđate svaki dan na maštovitim prevoznim sredstvima. Oni bi sigurno znali da mi kažu kako se izlazi na kraj sa opasnim ostacima civilizacije. Šteta što je kiša pa ih nema.

Pomislio sam ponovo na pomenutu gospođu; nije lako gledati u kontejner. Stao sam pored gvozdene kutije i pogledavši u nju zakoračio u tabu. Probudio mi se najgori malograđanski strah. Izgledalo mi je kao da svi na ulici baš tad gledaju u mene. Poželeo sam da jednostavno zbrišem.

Krenuo sam niže ulicom i setio se kako sam nekoliko puta prilikom bacanja đubreta znao da pozdravim ljude koji u istom momentu kreću da kopaju po kontejneru. Dobrano bi se iznenadili; neki su verovatno pomislili da ih zezam. Odgovor na dobar dan uglavnom nisam dobijao. Sad mi je jasno i zašto.

Ipak, možda ova cela priča o opasnom otpadu i ne treba da zvuči kao jadikovka protiv države ili javnih preduzeća.

Jer, JKP Čistoća je pre par godina stidljivo započela akciju prikupljanja reciklažnog otpada uz pomoć „zelenih" eko-kesa. Učesnicima u akciji je obezbeđen izvestan popust na usluge iznošenja smeća. Međutim, kad odlažem svoju eko-kesu u zadatom terminu, ne viđam gotovo ni jednu drugu pored kontejnera.

Da, znam da se u drugim zemljama bolje plaća reciklažno đubre. Jeste, ja sam pomenutom JKP-u odmah napisao mejl, protestujući zbog tako niske nadoknade. Naravno, nisu mi odgovorili.

Ali, u zemlji u kojoj toliko puta čujemo kako neko „umire od gladi", ni tih stotinak dinara mesečno koje JKP nudi za učešće u akciji nisu za bacanje.

Možda je to ipak samo smaranje. Ma ko će još da skuplja plastiku i drugo reciklažno đubre. I gde tu kesu da stavim u 50 kvadrata, idi bre.

Za svađu sa đubretom je uvek potrebno dvoje. Šta bi tek bilo da moramo da razvrstavamo i opasni otpad?