Smanjenje broja muškaraca za 90 odsto rešava sve probleme, kaže ova žena

Femiteista je 22-godišnja studentkinja kriminologije sa trogodišnjim detetom. Jednog ljutitog dana 2012. godine, poslužila se internetom kako bi iznela predlog svog brutalnog koncepta Međunarodnog dana kastracije. Nakon što ga je postavila na Jutjub, izašla je na kafu. Kad se nekoliko sati kasnije vratila kući, otkrila je da se u međuvremenu bes muškaraca na internetu oteo kontroli.

Njen argument bio je da samo smanjenjem muške populacije na jedan do 10 odsto današnjeg broja možemo da se približimo "istinskoj jednakosti".

Iako danas odbacuje Međunarodni dan kastracije kao šašavu ideja, internet je već dobro upoznao Femiteistu. Dve godine kasnije, ona je lider kulta u nastanku, zla mudolomka ili bistrooki realista — u zavisnosti od toga koga pitate za mišljenje. I danas se zalaže za smanjenje muške populacije i generalno suočava sa napadima ili privrženošću na svom sajtu i Jutjub kanalu. Napisala je i 200 strana od planiranih 700 manifesta koji definiše filozofiju Femiteizma. Radni naslov mu je Razmera.

VICE: Pretpostavljam da se Razmera odnosi na vaš stav da mušku populaciju treba smanjiti za 90 odsto.

Femiteista: Smatram da je konvencionalna jednakost, odnosa 50/50 između muškaraca i žena, inferioran sistem. Suštinski gledano moje ideje vode do toga da se muškarci pretvore u posebnu klasu — mnogo cenjeniju klasu — koja će moći da bira među širokim dijapazonom žena zbog razlike u proporciji polova. To je moja namera. Muškarci bi bili vredniji, a kvalitet njihovog života bi se dramatično popravio. Živeli bi subvencionisanim životom, da se tako izrazim, nalik putovanju sa svim plaćenim troškovima koje traje od rođenja do smrti.

Pod pretpostavkom da se ljudi slože s tim, kako možete toliko da smanjite mušku populaciju? Govorite li o eliminaciji ili višegodišnjem selektivnom razmnožavanju?

Muškarci, naravno, čine značajan deo žrtava nasilnih zločina i u velikom broju učestvuju u ratovima, tako da će tamo uvek biti smrti — ali svakako ne mislim na eliminaciju. Ne zagovaram selektivnu likvidaciju ili brutalne procese.

Pa kako biste onda to postigli?

Biće neophodno dalje istraživanje uzgajanja beba: manipulisanje polom, prenatalno utvrđivanje pola, selektivni abortusi u zavisnosti od pola, razvijanje dvostrukog ženskog potomstva (bebe potekle od dve majke) i primena brojnih drugih mehanizama kako bi se ostvarile ove težnje. One neće biti silom primenjivane ili obavezne za kratkoročno postizanje cilja, već samo značajno podsticane u ranim stadijumima. Ukoliko niste protivnik abortusa, malo je etičkih razloga da se ovo doživi kao skandalozan predlog. Već su urađeni proračuni u vezi sa svim problemima koji se tiču genetike i očuvanja populacije: populacijsko usko grlo, parenje među bliskim srodnicima, mutacije, i tako dalje. Sve funkcioniše u korist mojih ideja. Bila sam minuciozna i pažljiva. Moj rad su pregledali eksperti — ili makar izuzetni poznavaoci — biologije i genetike, i dobila sam potvrde da sve štima.

To je u teoriji, a šta je sa praksom?

Zahtevaće ponovnu edukaciju svih — i žena i muškaraca — u učionicama, domovima, te iz književnosti, medija, slikarstva i umrežavanja. To je proces koji će trajati decenijama, generacijama, možda čak i par vekova. Uprkos svemu, to su stvari koje moraju da se urade kako bismo stvorili novi i neuporedivo superiorniji svet. Moja misija je da osmislim i opišem okvir za sprovođenje i uspešno ostvarivanje tih ciljeva.

Kakve biste muškarce odabrali za razmnožavanje? Da li svoju selekciju zasnivate na fizičkim ili mentalnim karakteristikama?

Najpogodniji muškarci bili bi prosto oni koji su najspremniji, i telesno i mentalno. To ima veze i sa genetskom modifikacijom.

Genetski inženjering se već primenjuje putem testova koji se daju parovima kad se venčaju da bi se sprečilo prenošenje opasnog genetskog materijala. Nema sumnje da će se takvi koncepti širiti kako budemo sticali bolje razumevanje funkcionisanja genoma. Zdravi i fizički spremni muškarci će uvek biti idealni, ali ne "divljaci", što ima više veze sa mentalnim atributima nego fizičkim. Svako može da podiže tegove. Svaki kriterijum oko koga se postigne dogovor kao suštinske ocene moraće vremenom ekstenzivno da se definiše i redefiniše u skladu sa razvojem nauke, ljudske vrste i njenih potreba.

Muškarci bi se držali u izolaciji poput pastuva?

Smatram da se muškarci moraju ukloniti iz zajednice i smestiti u sopstvene specifične odeljke društva, slične subvencionisanim ili državnim rezervatima, kako bi mogli stalno da se redefinišu. Ne samo da bismo tako učinili muškarce bezbednijim, već i žene. Subvencionisanjem pomenutih rezervata preko države muškarcima bismo mogli da obezbedimo aktivnosti, zdravstveno osiguranje, razonodu, sklonište, zaštitu i sve što čovek može da poželi u životu. To će ukloniti konvencionalnu jednakost u društvu. Smanjenjem broja muškaraca na 10 odsto ukupnog stanovništva, njihova sociološka i biološka vrednost će skočiti. Živeće svoje živote srećni i bezbedni, a potrošnost muškaraca biće stvar prošlosti.

Ali zar muškarci nemaju i drugih vrednosti sem oplođavanja?

Ako tehnologija ne bude uznapredovala do tačke u kojoj fizički rad može da se obavlja bez muškaraca, ono malo muškaraca koji su neophodni za fizički rad moći će da rade izvan rezervata kako bi obavljali neophodne zadatke — ako to žele.

Kao robovi?

Ne kao robovi, prosto kao radnici koji obavljaju svoje dužnosti, na isti način kao što to radnici rade danas. Samo bez potrebe za novčanom naknadom jer ne bi imali potrebu za tako nečim. To bi bilo pažljivo nadgledano i regulisano.

A šta je sa ambicijama pojedinaca? Neki muškarci teže nečem višem od luksuznih štala za rasplod.

Neko bi mogao da kaže kako bi ti bio distopijski svet jer ne bi bio slobodan u današnjem konvencionalnom smislu. To je, međutim, zabluda. Bio bi to utopijski svet zato što gotovo da ne bi bilo sukoba, u tom svetu bi ljudi sarađivali jedni sa drugima i prema njima bi se ophodilo na pravi način, u sklopu dobro osmišljenog i razrađenog sistema. Ako je sve sjajno za skoro sve ljude, za tako nečim onda više ne bi bilo potrebe. Opstanak i socio-organsko blagostanje su najvažniji elementi života. Raznolikost principa i standarda su neophodni samo u svetu različitih nacija, kultura, društava i religije zbog straha od represije. Recite mi, kako je to ovaj svet bolji? Samo zato što neki ljudi potencijalno imaju mogućnost da rade neke druge stvari?

To je prilično depresivan stav.

Smisao života su prosto opstanak i produžetak vrste. Ako je neko spreman da vam pruži sve što vam je potrebno za opstanak i udoban život samo zato što postojite, onda ste već postigli sve što je suštinski bitno u životu.

Ali zar sve to ne odbacuje predstavu o vezi i porodičnoj jedinici?

Heteroseksualnoj vezi i nuklearnom porodičnom modelu, da.

Šta predlažete kao alternativu?

Decu treba da odgajaju zajednice i država. Nuklearni porodični model je plodno tle za laži. mediokritetstvo, neverstvo, licemerje i nasilje. On mora da se ukine. Zatucanost, predrasude i zastarela ubeđenju se prenose generacijama. Konvencionalna porodična jedinica indoktriniše našu omladinu i oduzima im njihov potencijal. Moje rešenje bi bilo dodeliti deci staratelje čiji bi zadatak prosto bio da svakom detetu obezbede sklonište, hranu, odeću i zaštitu — a sve bi to omogućila država. Savršene devojke bile bi začete, odgajane i obučavane u državnim centrima za razmnožavanje. One bi živele zajedno u komunalnim ustanovama pod nadzorom i kontrolom naučnica.

Ali realno to nije ono što je najbolje za decu.

Deci mora da se obezbedi odgovarajuće obrazovanje, obrazovanje koje je razdvojeno po polovima i koje će biti usredsređeno na razvijanje veština neophodnih za stvaran svet i kapaciteta za osmišljavanje koncepata. Ona će biti podučavana realnosti istinske jednakosti, proizvodnje, fizičkog rada i omogućiće im se bolje razumevanje seksualnosti, nauke, kulture i etniciteta. Ako deca budu štićenici države sa dodeljenim im starateljima, ne samo da će biti lakše osloboditi ih stega zatucanosti i drugih arhaičnih verovanja koje se prenose sa roditelja na njihovu decu, već će deca moći da se koriste za nadzor starijih generacija kad su u pitanju propagiranje zatucanih i zastarelih ideja. Sve se svodi na stvaranje ujednačene percepcije.

Da li to znači da će sve žene automatski zasnivati lezbejske veze?

Veze između žena i muškaraca su se tokom istorije menjale. Odnosi između žena i muškaraca se razlikuju u odnosu na vreme i popularne društvene norme. Danas to nije uobičajeno ili normirano, ali kako vreme bude prolazilo sve će više žena biti zainteresovano za druge žene ili spremno da im se prepusti i eksperimentiše.

Znači, vi onda mislite da seksualna orijentacija može da se fabrikuje?

Apsolutno. Ja verujem da seksualna orijentacija, kao i većina stvari mada ne sve, potiče od socijalizacije i genetike — sa većim uticajem genetike. Svako ko tvrdi da je seksualna orijentacija čisto genetska je ili neiskren ili lud. Jednog dana ćemo moći da imamo ljude sa većom sklonošću ka sopstvenom polu. Čini mi se da je mnogo žena daleko otvorenije prema homoseksualnosti od muškaraca ili su barem spremnije da eksperimentišu, a šta mislite zbog čega je to?

Nisam siguran, vi mislite da je to genetski?

Možda je delimično genetski, ali je i zbog duboko usađenog straha koji muškarci imaju od toga da će biti doživljeni kao homoseksualci jer to nije ono što "muškarac" treba da bude. Uz zajednički napor društva i genetskog inženjeringa, lako ćemo moći da preoblikujemo i oblikujemo ljudsku seksualnost u šta god poželimo.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu