Pre nekoliko godina sam u Los Anđelesu upoznala Moniku Mogi. Obe smo nervozno stajale na Ardorous/Rokkie šou na kome smo radile. Njen dečko je došao kolima, a imao je i travu, tako da smo odlučili da se iskrademo iz gužve i zapalimo u Griffith Park da se malo opustimo. Od tada gledam kako Monika radi najviše od svih ljudi koje poznajem.
Ima samo 22 godine i do sada je učestvovala na snimanjima lookbook-ova mnogih velikih brendova, a pritom je uspela da ne odustane od svoje kreativnosti. Sama je nalazila modele na ulici i stvorila kolekciju amaterskih japanskih modela. Pored toga je i dopisnik iz Tokija magazine Editorial za koji ja radim – svakog meseca dobijam zanimljive foto priče – bile to fotografije bekstejdža Jenny Fax ili foto esej o njenoj baki koja sopstvenim mislima može da zavrne kašiku. U svakom slučaju, Monika i ja smo postale jako bliske u poslednjih nekoliko godina, pa sam odlučila da je mučki ispitam o njenom uspehu i iskustvu iz Japana.
Claire Mibrath: Prvi put smo se upoznala na egzibiciji Ardorous/Rookie u Los Anđelesu. Kako si stupila u kontakt sa Petraom Collins ii Ardourousom?
Monika Mogi: Kada sam imala 16 godina, provodila sam mnogo slobodnog vremena na internetu. Imala sam i svoj blog na kome sam objavljivala fotografije. Petru sam upoznala sasvim slučajno preko online. Onda je ona počela sa projektom Ardorous i pitala me da joj se pridružim. Od tada smo zajedno radile na različitim egzibicijama, a naša knjiga Babe će izaći ovog leta.
Možeš da mi kažeš nešto više o Babe, o čemu se sve tu radi?
Jedva čekam da Babe bude gotova! Presrećna sam što sam deo tako nečeg. Raditi sa umetnicima koji razumeju jedni druge je odličan osećaj. Babe donosi miks starih i novih radova.
Uradila si mnogo komercijalnog za mlade umetnike poput X Girl, AA i UNIF, da spomenem samo neke. Kako je došlo do te saradnje?
Mislim da je pomoglo što sam živela u Tokiju. Nisam mnogo radila u drugim zemljama. Pretpostavljam da je muvanje deo posla, ali ja se nadam da ljudi jednostavno uživaju u onome što ja radim.
Zanima me tvoja prošlost. Znam da je tvoja majka Japanka, a otac američki vojnik, tako da si ti na neki način projizvod istorije. Da li se to pokazuje u tvom radu? Kako gledaš na vezu Amerike i Japana?
Teško je pričati o porodici, jer bi mi trebalo mnogo da vam sve objasnim. Moja mama je odraslala blizu američke vojne baze u industrijskom gradu Kanagawa i udala se za vojnika. Moja porodica je dok sam bila mala živela u Kaliforniji ali smo se onda mama i ja preselile u Japan kada sam imala 12 godina, i od tada sam ovde. Odrastanje sa samohranom majkom koja je stalno bila na poslu mi je dalo slobodu da idem u Tokijo kad god sam htela. Mislim da se to vidi u mom radu.
Da li misliš da je tvoja umetnost o tome "kako je biti Japanka"?
Ja ne znam potpuno kako je to biti Japanka. Nemam nacionalnalistička osečanja. Mislim da je to dobro. Imam jaka osećanja prema nekim mestima na kojima sam živela i volim svoj život u Japanu. Ali zaista ne osećam ništa kada me neki pita da li sam Japanka ili Amerikanka. To nije deo mog identiteta. Nikada me neće prihvatiti ko Japnaku jer sam hafu , a i ima akcenat.
Radiš kao fotografkinja zaamerički Apparels. Da li možeš da pričaš o svom poslu kod njih i da li se promenio nakon skorašnjih promena u kompaniji?
Za njih sam počela da radim kad sam imala 17. Kreativni direktor mi je dao posao nakon što sam im pokazala svoje fotografije. Sav moj rad ovde je bio najprirodnija stavar jer su mi dali slobodu da radim kako god želim. Na snimanjima smo obično model i ja, a obično su modeli bili moje prijateljice. Iznenadila sam se medijskom pažnjom koju je dobila reklama "Hello, Ladies", sada je i na poslednjoj strani VICE magazina.
Šta misliš o trendu korišćenja feminizma u fotografiji? Da li osećaš pritisak da se baviš ovim pitanjem?
Nikada nisam osetila takvu vrstu pritiska. Fotografijom se bavim jer je to nešto što volim. Ne razmišljam preterano o tome. Generalno treba biti svestan feminizma, kao što je i važno sebe definisati kao feministkinju.
Jednom smo razgovarale o anksioznosti koja se javlja kad živiš u Tokiju. Sećaš se?
Nakon veikog zemljotresa, noću nisam mogla da spavam jer sam u glavi imala sliku onoga što se desilo. Sada sam prešla preko toga, ali život u bilo kom velikom gradu je generalno vrlo iscrpljujuć. Volim kada imam vremena da sednem u voz i odem na plažu ili u prirodu.
Izgleda da se baviš samo modnom fotografijom, da li imaš i druga interesovanja?
Da! Planiram da se pozabavim dokumentaristikom. Zanimljiva je.
