Zašto je Robbie Williams jedna od najvećih pop ikona današnjice

This is a long fucking read.

Robbie Williams ima jedanaest studijskih solo albuma, albume sa grupom Take That, niz saradnji, najprodavaniji je solo izvođač u istoriji Velike Britanije, osvojio je više Brit nagrada nego bilo koji drugi muzičar u istoriji ove nagrade. Prodao je više od 77 miliona primeraka nosača zvuka (danas potpuno nerelevantan podatak, nažalost) širom sveta, što ga čini jednim od najprodavanijih izvođača u zabeleženoj istoriji, a nalazi se i u Ginisovoj knjizi rekorda, jer je 2006. godine za svoju turneju prodao za samo jedan dan 1.6 miliona karata.

Isuse.

Nalazi se u aleji slavnih Velike Britanije i zvanično je proglašen za najuspešnijeg izvođača poslednje dekade dvadesetog veka. A što se lista tiče, 135 puta je bio na prvom mestu svetskih top lista i uspeo je u cugu da se zadrži 38 nedelja na toj listi 2000. godine. E, to je jebeno impresivno.

Ali ti podaci ga ne čine legendom, već nešto drugo. Šta?

U istoriji boybandova dobro je poznata stvar da se svaki član nada uspešnoj solo karijeri. Tinejdžerski vlažni san, tona gela, neka kretenska odeća i oskudna i loše sinhronizovana koreografija benda u kojem je jedan, zapravo, zvezda, a drugi su uglavnom prateći vokali i plesači i nije baš idealna verzija uspešne karijere za mnoge koji sebe žele da predstave kao ozbiljne muzičare. Ali, uvek je odlična odskočna daska, mada je publika mač sa dve oštrice.

Mnogi su pokušali i fantastično propali u tome pred celim svetom (što me je uvek dosta radovalo), ali su zapravo samo trojica dorasli tom izazovu. U inat svima i uprkos svemu.

Nije problem samo karijera unutar takvog jednog sastava koja te stigmatiše za ceo život, već i činjenica da su svi oni kada su počinjali bili jebeni klinci. Sumnjam da će iko Justina Biebera ikada da doživi kao ozbiljan autoritet u muzičkoj industriji, a to važi manje-više i za sve ostale. Da se odmah ogradim; kao zvezdu da, ali kao autoritet ne. Zna se šta su autoriteti.

Od The Monkeys, preko, Hanson Brothers, Jonas Brothers, Westlife, BoyZone, B2K, Blue, New Edition, O-Town, A1, The Hollies, East 17, Human Nature, NSYNC i mnogih drugih, pa sve do (budimo realni) rok bendova boybandova poput Tokio Hotel, Nickelback i Coldplay; svi će oni zauvek truliti na smetlištu sezonskih hitova, elevator musica i isključivo u srcima srednjoškolki i na mirisnim papirićima čiju pravu funkciju nikada nisam uspeo da razumem u potpunosti. Sa ženskim sastavima, doduše, stvari stoje sasvim drugačije, ali ovaj tekst se ne bavi time.

I ko su onda ta trojica epskih careva koji su uspeli da se sastružu sa taloga muzičke industrije i pretvore sebe u mit? Da postanu shvaćeni ne samo kao ozbiljni muzičari, već kao predstavnici mnogih generacija i da oko sebe stvore auru kulta nedodirljivosti, kao da su sa jebenog Olimpa.

Naravno, to su Michael Jackson, George Michael i Robbie Williams. Niko pre njih, niko posle njih. Kriterijumi su naravno bili vrlo jednostavni. Ukoliko eliminišemo kičeraj i kliše kapljica-vode-sa-vrha-nosa-dok-ustaje-iz-kade-u-spotovima, a računamo vrhunsku autorsku muziku, karakter i stav, onda nikako u boybandove ne možemo da uključimo The Rolling Stones, The Beatles i gospodare industrije slične njima. Ne daj bože.

Ukoliko se neko usudi da pomene Justina Timberlakea kao neki faktor, grdno bi se izblamirao. Taj je prešao veliki put od diznijeve zvezde do superstara, niko mu to ne osporava, ali nikada on nikakav autoritet u muzičkoj industriji neće biti. Opet, on je zvezda, neosporno, ali ne i autoritet. Kao glumac, plesač, pevač i generalno zabavljač, mesto mu je tu. Niko se za njegov privatan život i sve ono što ga okružuje ne zanima kao što je to na primer sa Robbie Williamsom. Nema tu onoga što ga čini ljudskim, jakim, bliskim nama. Nema tih kriza, uspona i padova, prevrata, kontroverzi, hitova, a samim tim ni kultnog statusa kakav ima on. Način na koji ga je publika dočekala (Justin Timberlake) 2003. godine na Toronto Rocks festivalu uoči borbe protiv tada čuvenog virusa Sars, govori dovoljno za sebe; jer ako rešiš da nastupiš pred publikom koja čeka da na binu izađu ikone poput AC/DC i The Rollings Stones, vrlo je verovatno da će te pljuvati, gađati flašama, ključevima i čime god da stignu. A onda zamislite bilo kojeg od ova tri izvođača na istom mestu i biće vam jasno o čemu govorim. Ruku na srce, ova trojica vrlo verovatno ne bi bili toliko glupi da nastupe pred takvom publikom, niti bi pokušavali da se uguraju u postojeće kalupe autoriteta na silu, već su sopstveni kredibilitet gradili na svoj način, gradeći svoju publiku, a ne sakupljajući mrvice sa trpeze drugih. Toliko o originalnosti.

___________________________________________________________________________

Pogledajte još i intervju sa legendom britanskog pop zvuka, Noel Gallagherom:

___________________________________________________________________________

Ono zbog čega sam napisao ovaj tekst je jedan zanimljiv fenomen kojem sam prisustvovao u osvit informacije da će u Beogradu nastupiti Robbie Williams .

Odakle da počnem i kako da poentiram? Možda je najbolje da počnem iz početka.

U osvit poznog kapitalizma muzička industrija je bila zasnovana na jednoj jednostavnoj stvari - prodaji. Nosači zvuka su bili kamen temeljac celokupnog industrijskog procesa, tržišnih mehanizama i generalno bilo čega što smo ikada poznavali unutar popularne kulture.

Stvaranjem digitalnog sadržaja koji su sahranili celokupan koncept nosača zvuka i poslali ga u istoriju sa gađenjem kao ideju da se Sunce okreće oko Zemlje i postojanje Svevišnjeg, muzička industrija se našla u ozbiljnoj krizi. Tri momka: Shawn Fenning, njegov brat John Fenning i Sean Parker, su bili tri programera koji su stvorili ono što danas znamo kao .mp3. Napravili su platformu Napster koja je bila prvi peer2peer program u usrali su se u život celokupnoj muzičkoj industriji.

Samo u prva tri meseca postojanja ovog programa, desetine milijarde dolara su izgubile izdavačke kuće u pokušaju da se oporave od udarca digitalizacije. Shvatili su da stvari moraju da se promene. Sa ovim tektonskim udarom u muzičkoj industriji, sve se promenilo iz korena, a sa time i status pop ikona. Ono što je ranije bila pop zvezda danas to više nije. Digitalizacijom i tehnološkom dostupnošću dospeli smo do tačke u kojoj kada je sve udaljeno na jedan klik, više ništa nije bitno. Ukoliko za neku informaciju ne moramo više da se potrudimo, ona nam neće značiti ništa. Samim tim rađa se spot kultura, to jest kultura kratkog, brzog i glupog. Hitovi više ne traju decenijama, pa čak ni godinama, već jednu sezonu. Albumi se i ne pamte, niti je više bitno da se snimaju. Prešlo se na singlove. Download je uništio koncept prodaje, a prodaju su zamenili klikovi. Za učenje tekstova pesama ne silujemo više pause-play i nisu nam potrebni papir i olovka, već najobičniji trala-la google search , a do pesme ne dolazimo čekajući radijsku emisiju svake srede u 20h, besomučnim telefoniranjem ili prelistavanjem stotine i stotine kaseta i ploča ceo dan po radnjama zbog te jedne dobre pesme. Dovoljan je Shazam.

Naravno da je popkulturna percepcija stvari pomerena u skladu sa ovim tehnološkim procesima. I zato je teško danas odrediti ko je prava zvezda, a ko nije. Ko može da bude, a ko ne može. Više se zvezde ne prave iza kulisa i zatvorenih vrata, već nastaju javno, pred očima celog sveta u rijaliti emisijama. Nekada je to bio trust mozgova koji su okupljali Take That , a danas je to sms glasanje u X-Factoru za One Direction.

I taman kada sam bio ubeđen da je Robbie Williams dinosaurus muzičke industrije dvadesetog veka, pogodi me informacija da je prvih 10.000 karata za njegov koncert otišlo u rekordnom roku - da je to najbrže prodavan koncert u Srbiji.

Nešto mi tu nije bilo jasno, a onda sam pomislio, pa Robbie Williams ima samo 41 godinu. On je zapravo još uvek mlad, ali je nekako tu ceo moj život. Slična je stvar i sa fudbalerima. Odu ljudi u penziju posle legendarne karijere, a onda se ispostavi da imaju jedva preko 35 godina, pa ti bude čudno. Generacijski sam bliži Robbie Williamsu nego bilo kome iz mlađe generacije koja danas kupuje karte za koncerte, ali njegov kult ipak i dalje traje. I onda sam pomislio - ko bi mogao da bude njegov naslednik? On je ipak poslednji iz svoje generacije i kada njega više ne bude bilo, da li će biti neko drugi? I tada sam ukačio neki naslov o mladom momku koji se zove Zayn Malik, doskorašnjem članu grupe One Direction . I na prvi pogled delovao je kao idealan materijal, jer je sve bilo tu; veštački oformljen sastav, kult ličnosti, napuštanje grupe i, najzad, glasine o solo karijeri . Ali stvar se dosta komplikuje odatle pa nadalje.

U čemu leži problem? Upravo u tome što je celokupna muzička industrija promenila ne samo načine poslovanja, već i načine merenja uspeha. Vrednosne kategorije u disperziji hiperprodukcije današnjice isključuju stvaranje kulta kakav ima Robbie Williams. A to, nažalost isključuje i originalnost. Ako mlađani korisnici twittera misle da su tranding hashtagom #cutforzayn , kada je najavio izlazak iz grupe One Direction, uradili nešto originalno, neka samo pogledaju šta su radili fanovi Slayera poslednjih dvadeset godina.

Da, vreme jeste na strani mlađanog Zayn Malika, jer Robbie je tu od početka devedesetih, što znači da je na sceni punih 25 godina, tri godine više nego što ovaj klinac ima, i čak da su sve Robbieve katogrije uspeha i dalje relevantne, postojala bi realna mogućnost da ih Zayn postigne. Ali, u skladu sa onim što sam napomenuo na početku - sve to mu neće omogućiti status autoriteta, večne ikone, nekoga čije ime će stajati čvrsto na pijedestalu pop kulture i u vremenu kada Justin Bieber bude imao unuke (o da, to će se najverovatnije desiti).

Šta je to onda što izdvaja Robbie Williamsa od svih ovih pop zvezda mlađe generacije? Šta je to zbog čega je on toliko bliži nama, nego bilo ko od njih?

To što je on u svojim nastupima, pre svega - čovek.

Sa svim svojim manama i vrlinama, sa svim svojim sranjima, on je pokazao da tu nema maske, nema fasade. Kada daje, daje sebe, a ne proizvod. Daje dušu, a ne podmetnut pr tekst i product placement. Robbie Williams je, zapravo, Britney Spears.

Robbie Williams je imao nervne slomove, depresije, patio je od alkoholizma, zloupotrebe narkotika i ozbiljne gojaznosti. Padao je na dno i dizao se svaki put, u inat svima i uprkos svemu. Ali u celom tom procesu, osim teške količine autodestrukcije (kojoj smo svi ponekad skloni), on nije ugrožavao druge, nije vređao i omalovažavao svoje fanove, a na bini je uvek bio spektakularan. Društveno i politički angažovan, svestan radničke klase i strastveni ljubitelj fudbala. O humanitarnim organizacijama da ne pričamo, ne kandiduje se za neku političku poziciju. Za razliku od Justin Biebera koji pljuje po svojim fanovima .

A za razliku od Zayn Malika, Robbie Williams nikada nije bio vanila.

E da, i zato što pravi jebene hitove.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu