FYI.

This story is over 5 years old.

nauka

Imam čip u mozgu koji mi čita misli

Ova elektroda je deo sistema koja pomaže paralizovanim ljudima da povrate kontrolu nad ekstremitetima.

VICE na HBO vodi vas u svet bioničke tehnologije. Istražujemo novu integraciju kompjutera u ljudska tela. Jan Burkhart, autor ovog teksta, jedan je od ljudi koji su na ovom planu najdalje odmakli.

Oduvek me je fascinirao potencijal kompjutera, zato se trudim da ispratim sve nove korake u razvoju tehnologije. Još kao dete, bio sam član porodice zadužen za svačiju elektroniku i kompjutere. Celog života me je ta strast pokretala, pa mi je najzad i pomogla da postanem bionički pionir. Danas sam jedina osoba na svetu u čiji mozak je ugrađen čip koji čita misli, iz kog se signali šalju kroz port u mojoj lobanju do kompjutera, a zatim nazad u moje telo da bi ga aktivirali.

Reklame

Već tri godine koristim vrhunsku tehnologiju pod nazivom NeuroLife da bih prevazišao povredu kičme koja je od mene napravila kvadriplegičara. Iako sam paralizovan od grudi nadole, veza između mog mozga i kompjutera, odnosno između kompjutera i specijalnog rukava na mojoj podlaktici, omogućava mi da podižem i spuštam stvari rukama. Ruka mi je tehnološki pokretna a njeno kretanje kontrolišem umom, kao što sam radio i pre incidenta.

Nesrećni slučaj odigrao se 2010. tokom moje prve godine na Univerzitetu Ohajo u Atini. Par dana posle ispita, otputovao sam do Auter Benksa u Severnoj Karolini na kraći odmor sa devojkom i prijateljima. Sećam se kako sam seo za volan pred devetočasovnu vožnju misleći o zabavi koja nas je očekivala – par dana potpunog opuštanja. Čim smo došli, odjurili smo pravo u okean.

Prvi sam se bacio u vodu, iako je bila prilično hladna. Skočio sam na glavu, baš kao i milion puta ranije, ali ovog puta su me talasi gurnuli naniže, a voda je bila plitka. Udario sam glavom u peščani sprud. Odmah sam znao da nešto nije u redu jer nisam mogao da ustanem. Srećom, nisam bio sam – prijatelji su me odvukli do obale.

U početku sam bio optimista, očekivao da ću se vratiti u formu za mesec-dva. Tačnu dijagnozu dobio sam tek dan posle incidenta. Perspektiva je prilično crna: bio sam kvadriplegičar. Rekli su da ću moći tek minimalno da pomeram ruke, ali ništa više. Rekli su da će mi biti potrebna pomoć da bih se obukao, da bih jeo, da bih urinirao, da bih upalio svetlo. „Ovako će ti biti do kraja života", rekli su. To mi je teško palo, ali doživeo sam prognozu kao izazov. Hteo sam da dokažem da nisu u pravu. Hteo sam da budem jak, da uživam u životu uprkos hendikepu.

Reklame

Za početak, morao sam da naučim kako se šta radi kad je čovek paralizovan. Išao sam na terapiju iz roditeljske kuće u Kolumbusu, na samo 20 minuta od kampusa. Uz podršku univerzitetskih doktora, uspeo sam da naučim da se staram o sebi više nego što sam u početku očekivao. Uz mnogo truda, mogao sam da se hranim sam, da kontrolišem svoja invalidska kolica, čak i da vozim kola.

Ipak, shvatio sam da će se terapija koja mi je toliko pomogla da se adaptiram okončati jer je moje zdravstveno osiguranje više nije pokrivalo. Morao sam da razmotrim sve opcije koje sam imao na raspolaganju. Pitao sam doktore, „Ima li drugog načina da nastavim da radim i napredujem?" Oni su me usmerili na istraživanja koja su nudila eksperimentalne vidove terapije bez obzira na manjak osiguranja. Tako sam dobio pristup najmodernijim tehnološkim inovacijama na svetu,

Doktori Univerziteta Ohajo Stejt u sred ugradnje moždanog implanta slične onoj kroz koju je Jan prošao. Fotografija: Endru Kejgl

Kad sam počeo sa NeuroLife istraživačkim projektom, doktori mi nisu sve rekli. U početku dam znao samo da se bave elektrostimulacijom mišića ruke. Stimulatore su kontrolisali tehničari za kompjuterom. Znao sam za elektrostimulaciju od ranije, koristio sam je tokom fizioterapije, ali sistem koji su dizajnirali na Institutu Batel i isprobali na meni na Univerzitetu Ohajo Stejt bio je nešto sasvim novo: doktori su mogli da selektuju majušne segmente mišića i da njih stimulišu, tako da bih pokrenuo pojedini prst umesto cele šake.

Kad smo utvrdili da mi mišići reaguju na stimulaciju, postavili su mi ono glavno pitanje. Rekli su da je sledeća faza povezivanje sistema za stimulaciju sa moždanim implantom. Implant bi mi omogućio da pomislim „otvori mi šaku", što bi kompjuter protumačio i naterao prste moje šake da se rašire. Mogao bih ponovo da kontrolišem kretanje ruke, uprkos povredi.

Reklame

Sama pomisao da povratim upotrebu ruke me je zainteresovala, ali stvar je bila u tome što bi morali da mi hirurški ugrade senzorski čip u mozak, koji će na kraju studije ponovo izvaditi jer nije predviđen da traje neograničeno. Morao sam ozbiljno da razmislim da li je praktično i razumno upustiti se u svet to. Prelomila je činjenica da se ovakva prilika javlja jednom u životu: učiniti veliki korak unapred za nauku i tehnologiju, možda pomoći nekim drugim paralizovanim ljudima.

Noć pre operacije, doveli su me u bolnicu radi nadzora. Nisam mogao da spavam, toliko su me uzbudile sve te nove mogućnosti. Kad sam se probudio na sam dan operacije, osećao sam se kao da je jutro posle Božića. Bio sam pod sedativima pa se ne sećam mnogo toga, ali u suštini su mi doktori probušili rupu u lobanji i vezali elektrodu za moždanu koru. Nisu bili sigurni da li je operacija uspela jer smo morali da sačekamo da mi rana zaraste pre nego što povežemo mozak i kompjuter.

Bilo mi je neobično da mi port štrči iz glave. On vodi kroz kožu i lobanju do mozga, znači mogu da se jave brojni problemi, ali pre svega je čudan osećaj. Bilo mi je teško da zaspim, da se obučem. Čak i na tu dodatnu težinu glave trebalo mi je dosta da se naviknem. Ipak, danas mi je to sve sasvim normalno.

Rukav za elektrostimulaciju mišića Jana Burkharta. Fotografija Endru Kejgl.

Kad se sve sleglo i zaraslo, povezali smo sistem. U početku sam kontrolisao samo virtualnu ruku na ekranu, ne moju pravu ruku. Tako sam se uvežbao i pripremio za pravu stvar. Jednog čarobnog trenutka, najzad smo povezali i elektrostimulator, tako stvorivši NeuroLife sistem. To mi je omogućilo da zamislim pokret, što kompjuter prosledi ruci, a ona se pokrene. Bio je neverovatan osećaj kad sam po prvi put mislima pomerio svoju ruku koristeći ovaj sistem. Opravdao je rizik operacije mozga, potvrdio moje mišljenje da tehnologija ide u pravom smeru, motivisao me da nastavim da radim i trudim se da bih što bolje upravljao svojim telom.

Mnogo kul stvari sam uspeo da odradim preko ovog sistema – igrao sam Guitar Hero – ali najbolje do sada bilo je kada sam uspeo da podignem flašu, sipam tečnost iz nje u manju posudu, onda podignem kašičicu i promešam tečnost. Za mene je to bio ogroman korak jer je u pitanju bilo nešto praktično, iz prve ruke sam video kako će ovo jednog dana zaista promeniti živote paralizovanih osoba. Nažalost, tehnologija je još uvek u eksperimentalnoj fazi. Iako bih voleo da imam pristup funkcijama koju ona pruža kod kuće i gde god da se nađem, na sistem mogu da se povežem samo u univerzitetskoj laboratoriji.

Da bi se dostigao stepen razvoja u kom se ide na omasovljenje, moraju se savladati prepreke u veličini, pouzdanosti, i jednostavnosti upotrebe. Sve to bi išlo lakše kad bi sistem bio bežične prirode, kad bi senzor iz mozga slao signale u mišićne stimulatore postavljene svud po telu – ne samo rukama, već i nogama i stopalima.

Ja bih ovu tehnologiju rado koristio u svakodnevnom životu. Ko god ima povredu kičmenog stuba, uz ovaj sistem ne bi morao da se konstantno oslanja na druge ljude. Mogao bi da živi nezavisnije. To što trenutno rade OSU i Batel čak bi moglo da poboljša život ljudi koji nisu hendikepirani – osim povratka funkcionalnosti organa, moglo bi da pruži ljudima sposobnosti kakve nikad nisu imali. Izuzetno mi je drago da sam se učešćem u ovom istraživanju na trenutak našao na najvišem nivou futurističkog razvoja; jedva čekam da vidim šta je sledeći korak.

Ispričano  Wilbert L. Cooper-u