Sarajevo: kako je umrla Jugoslavija u malom
Irfan Ličina

Sarajevo: kako je umrla Jugoslavija u malom

Šta sprečava nove generacije da se ne udave u pričama o ratu i raspadu savršenog sistema? Upravo one generacije koje ne zaboravljaju svaku od 320 granata, koliko je u proseku dnevno padalo na Sarajevo.
8.4.17

Sve fotografije: Irfan Ličina

Moj prvi susret sa Sarajevom bio je ekskurzijskog tipa - ono, gomila dvadesetogodišnjaka, malo Baščaršija, priča o Vijećnici i ostalim zdanjima oštećenim u opsadi, mesto odakle je Gavrilo Princip ispalio metak sudbine za celu Evropu, a ostatak vremena za ćevape, kafu i menjačnice.

Drugi put je bilo potpuno drugačije - regionalni _MC Battle _između nekih od najboljih mladih MC-ijeva sa prostora Balkana 2011. godine. Pripadnost "Zulu naciji" je tada nadmašila truli nacionalizam koji dvadeset pet godina posle rata buja i među ovom generacijom a, nažalost, ni hiphop kultura nije pošteđena. Ipak, regionalni hiphop je spojio ove ljude. Oko bine, simbolično u obliku ringa u kome su se fristajleri prozivali, tada je bilo cele Juge - mahom onih rođenih tokom raspada te, za nas, mitske zemlje.

Ispod ovih brda su i neke bivše Sarajlije držale grad pod opsadom tri i po godine

Ni danas nije retko čuti tezu da je upravo multietničko Sarajevo bilo test poligon o ideji Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Ono što je za Bosnu i Hercegovinu bilo karakteristično u odnosu na ostale republike je, svakako, izraženi titoizam. Čini se da je upravo kult ličnosti Josipa Broza bio ona spona koja je održavala celu tu ideju, i nekoliko godina posle smrti Maršala. Čak ni lepa sećanja na zimsku Olimpijadu 1984. godine, verovatno jednom od najznačajnih događaja tog doba, nisu bila dovoljna da sačuvaju Sarajevo od crnih godina između 1992. i 1995. godine - od najduže vojne opsade jednog grada u modernoj istoriji.

Kao i većina vršnjaka s "ove strane Drine", o ratu sam mogao da učim najviše iz priča. Nešto kasnije je o zverstvima i herojstvima u toj crnoj rupi ljudskosti moglo da se čita i po internetu, kroz razne ispovesti i svedočenja ili različite verzije istorije. Na časovima se ova "moderna istorija" mahom pretrčavala. Ipak, na formiranje stavova o ratu uticali su najviše oni koji su ga preživeli izbliza ili sa bezbedne udaljenosti. I dalje utiču.

Upravo zato jednog jutra 25 godina od opsade kolega Irfan i ja u potrazi za ostacima "stare Juge" u Sarajevu prvu kafu ispijamo u jednom od sada već kultnih kafića - "Tito". Omaž vremenu SFRJ vidljiv je u svakom ćošku - od prikladnih ideoloških knjiga na policama i televizora, za koji verujem da je crno-beli, starih automobilskih tablica, preko Alana Forda na tapetima toaleta, pa sve do biste "druga Tita", na sred lokala, odakle nas "samo gleda."

- Lokal postoji već 14 godina. Kada se otvorio možda je i postojao taj neki razlog jugonostalgije zbog čega su ljudi dolazili ovde. Mislim da sada ta jugonostalgija ne živi u Sarajevu, malo je to sve ispuhalo, mnogo je vremena prošlo - priča mi Almir, jedan od osnivača lokala.

Ipak, na ovom mestu se i danas svakog 25. maja, na Dan mladosti, proglašen za Titov rođendan, okupi hiljade ljudi da proslavi taj jugonostalgičarski datum uz rokenrol, vatromet i cugu. Almir kaže da je sve počelo spontano, da nije bilo nikakve organizovane ideje, već da su se "ljudi sami počeli skupljati na taj datum."

- Mislim da sada dolaze zbog nekih drugih stvari iz tog vremena, sećaju se lepih stvari – sigurnost, socijalna, zdravstvena, bezbednosna, i svaka druga. Nisam baš siguran, ali mislim da je malo to više u vezi sa jugonostalgijom - priča mi on.

Almir mi potvrđuje priču koju sam čuo više puta - Sarajevo je u ratu bilo priča za sebe. Branile su ga Sarajlije, nezavisno od toga "čiji su".  Ima mnogo prijatelja sa kojima je ostao u gradu za vreme opsade, a da nisu iste nacionalnosti, kaže.

- Oni koji su otišli, uradili su to iz drugih razloga. Ekonomske prilike, pucanje, rat. To su isti razlozi iz kojih ljudi i danas odlaze sa ovih prostora, prosto živimo u takvom stanju da decu odgajamo da idu dalje. Izgleda da nam je ta EU stvarno jedina opcija da ponovo živimo zajedno - kaže Almir kroz osmeh.

"Tita" od ranog jutra posećuje omladina. Graja devetnaestogodišnjaka i onih malo starijih, mahom sa obližnjih fakulteta, zaglušila je naš razgovor, te odlučujem da prekinem najmlađe i najveselije u lokalu pitanjem budi li pojam Tita neke emocije?

- Ja iskreno nemam, jer nisam bio u kontaktu sa tim vremenom, više je ono iz zezancije. Joj, Titoo i te gluposti, nemaš prosto nikakav kontakt. Imaš samo pojam savršenog vremena iz priče starih i i to ti je to. Komunizam je ostavio trag na njima, navikli su da žive u tom vremenu, da završavaju fakultete, nađu posao, da se ne brinu. Kod nas je drugačije, mi se već sekiramo šta će biti, hoćemo li živi ostati sutra, hoće li biti posla - kaže mi devetnaestogodišnji Ismail, student saobraćajnog fakulteta.

Na pitanje da li razmišljaju da napuste zemlju, njegova kolegenica Hana kaže da je studentima jako teško.

- Nema perspektive koja se tiče zapošljavanja, mladi idu van da traže posao. Veoma mala šanse za zapošljavanje. Od svih nas studenata, možda će se dvoje, troje snaći da lepo žive u Sarajevu - kaže Hana.

Kao i u Srbiji, Hana mi kaže da jedino učlanjenje u stranku "uduplava" šansu za posao.

 Niko još ne cuga, rano je. Uz jutarnji espreso i paklicu Drine, saznajem da je ova ekipa prošle godine posetila Srbiju, i to Vrnjačku Banju i sve popularniji Love Fest.

- To mi je bilo jedno od boljih iskustava u životu. Upoznao sam raju iz Novog Sada, Beograda. Kod nas, kada krenemo sa onim "Alaha mi" i te priče, ljudi čudno gledaju. Tamo toga nije bilo. Nisu ljudi su konzervativni što se toga tiče - prepričava Ismail.

On mi kaže da nije osetljiv na pitanja nacionalnosti jer je tako naučen u kući, a Hana dodaje da nije bilo nacionalih barijera na kakve su uglavnom navikli na Balkanu.

- Najgore je što mladi imaju barijere. I to uglavnom oni koji to nisu ni preživeli, već delaju pod uticajem roditelja. Ja ne vidim nikakvu svrhu toga, ni mržnje, ni ničega. Za sada ne vidim ni način da se one razbiju, iako bih volela - kaže.

Iz našeg razgovora zaključujem da su možda su upravo muzika, događaji i festivali jedan od načina za prevazilaženje tih granica. Imena elektronske muzike koje interesuju ove klince ista su kao i ona koja se u Beogradu redovno pojavljuju poslednjih godina. Kažu mi da se i Sarajevo pomerilo s mrtve tačke što se te scene tiče, ali da je to i dalje malo u odnosu na Beograd i Zagreb. Nemamo toliko prostora za žurke kao tamo, kažu mi.

Šta je ono što ove nadolazeće generacije sprečava da se ne udave u pričama o ratu, mržnji, smrti i raspadu savršenog sistema? Upravo one generacije koje ne zaboravljaju svaku od 320 granata, koliko je u proseku dnevno palo na Sarajevo tokom tri i po godine opsade. Čak i da nema političkih ratnih profitera koji će na tim brojkama graditi karijeru i podsećati vas na pakao opsade, na svakom trećem koraku u gradu naići ćete makar na jedan ožiljak star 25 godina.

Opsada i rat odneli su više od 11 hiljada žrtava u Sarajevu. Stradalo je 1,600 dece - trista njih je pogođeno snajperom. Šta nam govore ove brojke? Da je u Sarajevu danas potrebno više međusobnog razumevanja kako se to ne bi ponovilo? Ili da smo mi ti koji treba da imaju malo više razumevanja za Sarajlije kada im smelo govorimo "Mir, brate, mir"?

- Ratovi su generalno prljava stvar, ali rat je u stvari samo stanje. Ništa se ne razlikuje stanje rata i mira. Radi se samo o ljudima. Neki ljudi koji su loši će verovatno u ratu postati još gori, a oni koji su dobri postanu pravo dobri i zbog toga su te radikalne situacije vezane za pojam heroja - kaže mi istoričar i reditelj Nihad Kreševljaković dok sedimo u kancelariji međunarodnog teatarskog festivala MESS, čiji je trenutno direktor.

Nihad Kreševljaković

Dok ispred prozora kancelarije, u blizini "Večne vatre", gradska vreva ne jenjava sa poslednjim zracima sunca tog popodneva, Nihad ističe da ne govori o političkom formiranju heroja, već o "komšiji koji za vreme opsade svoj obrok daje nekom drugom, čoveku koji pogine spašavajući dete, ili ženi koju pogodi granata dok na ulici viče kako želi mir".

Nihad je i direktor Ratnog sarajevskog teatra, osnovanog maja 1992. godine, kada je imao 19 godina. Za četiri godine opsade odigrano je više od dve hiljade predstava, organizovano je nekoliko filmskih festivala. Kao autor i scenarista potpisuje nekoliko filmova, među kojima je najčuveniji svakako Sećaš li se Sarajeva iz 2002. godine. Čini mi se da je svako ko je otišao da poseti jednu od svih tih manifestacija tokom opsade, svojevrsni heroj.

- Naravno da će danas svi pričati o važnosti umetnosti i kulture, jer nije popularno reći drugačije. Ali mi ovde imamo empirijski dokaz za to samo kroz jednu činjenicu –  sve te izložbe, festivale i predstave, koje su fenomen opsade po sebi, bile su pune - kaže Nihad gaseći opušak cigarete u pepeljaru.

A šta je značilo doći na predstavu tokom opsade?

- Znači da ste spremni žrtvovati vlastiti život da biste odgledali predstavu, recimo, Čekajući Godoa, Suzan Sontang - kaže Nihad.

U opkoljenom Sarajevu umetnost se oslobodila - od one visoke, do one narodne, svakodnevne. Nihad kaže da je upoznao penzionerke koje su u tom periodu počele da pišu pesme, ili komšije koje su svoje ručne pećnice ukrašavali na različite načine.

Pitam ga da li je u dosluhu sa današnjim devetneastogodišnjacima. Šta oni danas propituju?

- Pogrešno je pričati o mladim ljudima, već treba pričati o onome šta mi njima nudimo - kaže on.

Grafiti na bob stazi

- Rat je jako uticao na razbijanje obitelji. Mi sada imamo ljude koji su generacija roditelja koje je potkačio rat, pa onda ta tranzicija, i oni su pogubljeni. Ovde niko ne uči dete "radi ko konj i uspećeš", jer ni roditelj više ne veruje u to - kaže Nihad zabrinut što se ispostavlja da su političari sa Balkana moderniji nego što mi mislimo.

U svetu gde je Tramp predsednik i gde "onaj idiot u Evropskom parlametnu kaže da su žene manje inteligentne", naši političari su totalni mejnstrim, i to je zabrinjavajuće, objašnjava mi Nihad.

Sarajlije često kažu da priča o opsadi ima bar onoliko koliko je i žrtava taj period odneo sa sobom. U Sarajevu nema značajnijeg objekta pored kojeg će te proći a da na sebi ne nosi trag opsade. Od olimpijskih terena, bob staze, Vijećnice do običnih kuća, stambenih zgrada i fasada uništenih tokom granatiranja.

Bob staza danas kao poligon za šetnju, grafite, bicikle, skejt ili bleju

Jasno se ističu između Mekdonaldsa, lanaca butika i novih modernih stambeno-poslovnih zdanja podignutih posle rata, zahvaljujući interesovanju raznoraznih investitora čije je poreklo bogatstva podjednako tabu tema kao i u Srbiji. Bogomolje su izuzetak. U gradu koji je pored Jerusalima jedinstven u svetu po tome koliko su različite ckrve blizu jedna drugoj, nijedna nije uništena tokom opsade.

Armija BiH od početka je oformljena kao bosanska vojska, sa ciljem očuvanja Bosne i Hercegovine i svih naroda u njoj. U nekim jedinicama je bilo čak i do 30 odsto vojnika srpskog porekla, priča mi Harun Hodžić, nekadašnji pripadnik elitnih Crnih Labudova.

Harun je danas vodič u muzeju "Tunel spasa", jedinstvenom podsetniku na možda najneverovatniju priču o troipogodišnjoj opsadi Sarajeva. Dok nam na mapi opkoljenog grada pokazuje takozvanu "liniju smrti" oko koje je bilo postavljeno više od pet stotina tenkova, haubica i ostalog naoružanja, kaže da je među civilnim žrtvama bilo ljudi svih nacionalnosti.

- Svi ljudi unutar su bili klasični osuđenici i čekali svoj trenutak smrti, bez obzira na veroispovest. Mene je snajper pogodio, imao sam operaciju kvrnih sudova, bez anestezije jer nije bilo drugog načina da budete tretirani. Tada sam imao 22 godine. Imao sam želju da putujem ali nažalost, morao sam da uzmem pušku i branim ono što se trebalo braniti - govori mi Harun.

Pokazuje nam ožiljak i objašnjava da "ko je hteo malo više adrenalina, samo je seo u auto i projurio takozvanom "snajperskom alejom" između dva žuta nebodera" pored kojih smo prošli na putu ka Tunelu.

Jedini kontakt sa svetom van grada u to vreme mogao je da se ostvari pretrčavanjem aerodromske piste. Rizik je danas nepojmljiv, jer su snajperi srpskih snaga bili raspoređeni svuda unaokolo. Vojnici Ujedinjenih nacija su kontrolisali aerodrom i pružali humanitarnu pomoć, ali životne namirnice poput kila brašna ili čokolade su mnogima bili nedostižni, i zbog cene i zbog nedostupnosti.

Par meseci po početku opsade je počela duga i neizvesna operacija prokopavanja tunela ispod aerodromske piste koja bi spajala opustošeno naselje Dobrinja sa jedne, i naselje Butmir sa druge strane. U Butmiru su maltene sve kuće sa te strane bile male prodavnice, priča mi taksista dok se vozimo ka tunelu. Kopanje je trajalo šest meseci, kada je konačno prokopan tunel.

Huad mi priča da je u to vreme bio na Igmanu i da je doneo pismo za tadašnjeg predsednika Aliju Izetbegovića. Kada je trebalo da se vrati nazad, rekli su mu da ne mora preko piste, "probijen je tunel."

- Prva ispisnica je bila na moje ime i prezime, da znate. Nisam je sačuvao kao eksponat, bilo bi dobro da jesam - priseća se Huad.

Huad nam pokazuje kako je tada izgledalo pretrčavati otvoreno polje pod snajperima da bi se nekako došlo do sveta sa druge strane. Od početka 1993. godine, hiljade ljudi, ali i hiljade tone hrane, sanitetstkog materijala i drugih potrepština prolazilo kroz tunel dug 800 metara, nizak oko metar i po, često pod vodom.

- Kada uđete u tu rupu koja je zagušljiva, niska i osamsto metara duga, jeste nezgodno. Ali, jarane, ne puca vam iznad glave - priseća se on.

Kaže i da je i Alija Izetbegović često prolazio tuda, "znali su ga provući kao nepoznatog."

- Ima jedna anegdota sa vojnikom koji ga je gurao u kolicima i nije znao da je on, pa kada je puko glavom u neku od greda, opsovao je i državu i Aliju - prepričava Harun.

Stolica na šini za predsednika Izetbegovića

Za razliku od Haruna koga je suština preživljavanja uhvatila u dvadesetim, Muzej ratnog detinjstva od januara ove godine čuva uspomenu na sve one za koje je rat predstavljao odrastanje.

U moru svedočenja, iskustava, dokazivanja ko je kriv a ko krivlji tokom aktuelne revizije istorije, ne postoji jasnija istina od one koja stoji iza jedne izložene plave _adidas _kape, izbušene sa strane. Nosio ju je nosio jedan Goran, onog dana kada se sa desetak drugara igrao napolju pre nego što je pala granata. Neke od tih prijatelja više nikada nije video.

Amina Krvavac, jedna od israživačica u projektu iz kojeg je nastao Muzej, priča da je cela ideja krenula od knjige "Detinjstvo u ratu", kada je Jasminko Halilović za sve one koji su bili deca i adolescenti tokom rata u BiH, objavio onlajn poziv da u 160 karaktera kažu šta je za njih detinjstvo u ratu.

- Više od hiljadu ljudi se javilo na taj poziv i videli ste i u izložbenom delu, imamo ta kratka sećanja iz knjige - priča mi Amina.

Istraživači su shvatili da mnogi čuvaju predmete iz rata, uz želju da pomoću njih predstave svoju priču, te su zaključili da što više ljudi treba da vidi i čuje šta se kroz njih može saznati.

- Želimo da istražimo fenomen ratnog detinjstva, ne samo u Bosni i Hercegovini, već svuda u svetu. Mislimo da je to nedovoljno istraženo i da se priča simplificira tako da su deca samo žrtva rata. Ona to apsolutno jesu, ali ima tu i puno nekih drugih stvari. Videli smo da je mnogo ljudi koji su prošli kroz to iskustvo danas funkcionalni, uspešni, profesionalci, nosioci društva na kraju, ipak je to nekako ojačalo neke ljude - kaže Amina.

U postavci od više od 50 priča koje prate i audio-video svedočanstva prisećanja rata, obuhvaćeno je sve ono što predstavlja odrastanje i u stanju mira - od škole, igre, sporta, hrane, do provoda.

Šta je sa današnjim Sarajevom i baš tom generacijom koja je možda i potisnula svoja prva sećanja na ovom svetu? Šta je sa školstvom, igrom, sportom, provodom? Odgovor sam potražio u jednoj od najjeftinijih kafana u samom centru Sarajeva sa ekipom Helem Nejse. Ako za ove momke niste čuli, verovatno ne slušate hiphop ovih prostora i niste skoro bili u Sarajevu. U muzici su dugo, mnogo duže nego što su u radijskom etru. Njihova autorska emisija, koja je nedavno dogurala i do stote epizode, vrlo je brzo postala zaštitni znak jedne generacije u Bosni i Hercegovini.

Emin i Stihomir

No, to nije kraj priče za njih - ova ekipa studenata Akademije scenskih umetnosti trenutno puni teatarske sale predstavom "Sarajevski dani terorizma" u kojoj preispituju pojam straha kroz jedinstveni sarajlijski humor.

- Jesi li ti nekada video članak o strahu? Šta je strah? Šta je represija? Šta znači strah kao jedno od osnovnih ljudskih osećanja? Svi pričaju o terorizmu, a niko o strahu. Iako je terorizam samo jedan društveni fenomen kog pokreće strah - kaže Emin Canović, producent emisije i jedan od idejnih tvoraca predstave.

Jasno je da se nećemo zadržati na jednom pivu, sedeći sa onim starinskim drvenim stolom prekrivenim crveno-belim kariranim stolnjakom.

- 'Oš decu da praviš, a ona razmišlja gde će sada decu, hoće li novi rat početi. Doprinose beloj kugi, raja se ne oseća sigurno, nemaš interval života da razmišljaš godinu dana unapred, ne daj bože. Dan za dan, to ti je maksimum, lagano ništa ti nemoj unapred - kaže Emin.

- Osim kredita, to možeš na dvadeset godina - dodaje Stihomir Klepić, jedan od voditelja radijske emisije i stalnog dela ekipe Helem Nejse.

Očigledno je da je ova kafanica, prepuna i zadimljena, mesto ima stalne goste u prizemlju, sa sličnim temama i istim muzičkim željama. "Muštuluk" Harisa Džinovića obeležio je novu turu za našim stolom.

- Nema prostora za mlade u uigranim kombinacijama. Na našu generaciju moraš čekati. Dve i po godine treba da ti neko da šansu za napisanu predstavu, koja puni sale na kraju. Moraš guzove mnogo oderati za minornu stvar. Ja možda ne znam napravit pare, al' znam napravit predstavu da se odigra dvajes puta, evo tebi ti napravi pare - objašnjava mi Emin.

Muzika im je, kažu, primarni izvor inspiracije, u radio su se zaljubili, a od teatra neće odustati iako im mnogi spočitavaju da im tamo nije mesto.

Njihov jezik je jezik humora, satire i kritičkog osvrta na svakodnevnicu u Sarajevu, ali i cele Bosne. Ili, kako to kaže Stihomir, treba im ići u kontru.

- Eto ako imamo neki etničku podeljenost i oni očekuju da ih mrzim, ja neću to da radim. Ja ću da radim promociju Srpske u emisiji svakog dana. Dobro veče Srpska, ja sam Srbin, kada ćemo svi shvatiti da smo Srbi i tako to. Što da je ti voliš više od mene, volim je i ja - kaže Stihomir.

Vidim da im je o podelama i ratu dosta priče. Stihomir dodaje da nema problema da priča o tome, ali kaže "hajde samo da se dogovorimo dokle."

- Dvadeset jebenih godina je prošlo, ajde samo da se dogovorimo još pet godina i prestaćemo- poručuje.

Jasno mi je da su pomalo rezignirani činjenicom da njihovi heroji, poput Zabranjenog pušenja i Nadrealista, danas nisu tu da im pruže pomoć, ruku, savet. Nije da je traže, ali nema nikoga od onih Sarajlija umetnika koji su uticaj ostvarili izvan Bosne da se javi novim snagama. Dok sa druge strane, kažu, turbofolkeri se sasvim dobro kapiraju na svim stranama Balkana.

- Većina njih je najbitnije stvari reklo u ovoj fazi života. I to je ona tampon zona gde rat pomenem jedino, gde ti ne daju jarane, moraš se boriti drugim tokovima, ali moraš se borit. Njih je unazadilo pet godina, tu raju, koja sada nas kara - kaže Emin.

Sarajevo ne nameravaju da napuste. Za dan Sarajeva izbacili su i stvar Vodič kroz Sarajevo, u kome govore sve što misle da treba o Sarajevu da se kaže.

- Pomenuo si da misliš da svi živimo u balonima koji nam stvaraju privid normalnosti - kaže mi Emin.

- Ja mislim da je to ispravno i da grešiš - to jest objektivna stvarnost. Svako ima svoj balon, ne možemo se družiti, jarane, tri miliona ljudi da sedne na pivu, nikako - kaže Emin.

Kad bi se stvorio "balon da je normalan i održavati ga normalnim, kad bi svako tako gledao, bilo bi super sve," kaže.

- E, sad, pritisak medijskog aparata je stravičan - sve je pod konrolom političkih, jebiga, varijanti i onda nemaš prostora da se osećaš lepo - poručuje mi Emin jasno motajući još jedan duvan.

Svojom emisijom, predstavom, muzikom i pojavom, Helem Nejse prkose stereotipima, mržnji i pričama onih generacija za koje veruju "da ih karaju". Muzika im je andergraund, emisija im je provokativna, a predstava u pozorište dovlači i "baticu u maksericama koji dobacuje, pa se ovi uštogljeni koji nisu navikli na narod u pozorištu odmah bune".

Nema veze, kažu, posle toga su "batice" viđali i na drugim predstavama.

Sudar generacija koje su u sudaru sa svetskim promenama. Verovatno je to univerzalna definicija trenutnog stanja društva u bivšim SFRJ republikama. Samoupravni socijalizam usadio nam je navike, teške kao i sve druge, a savremeni surovi kapitalizam je potpuna suprotnost od ušuškanosti koja nam je sada možda već i u genima.

Možda onda i nije čudno što 25 godina kasnije i dalje tražimo krivca za spaljivanje raja, onakvog kakvog ga se danas sećamo.



Još na VICE.com:

Pismo iz Srebrenice

Prvi put u Srebrenici

Vukovar 1991: Moj ulazak u grad mrtvih