Ekstremna desnica

Razotkrivanje teorija zavere u srcu alt-desnice

Možda ste već čuli termin "kulturni marksizam" kojim se u poslednje vreme razbacuju likovi iz alt-desničarskih pokreta. Evo zašto se ne skidaju sa tih priča i zašto nisu u pravu.
24.2.17

(Glavna fotografija: Demonstranti protestuju protiv reforme zdravstvenog sistema u Americi noseći fotografiju Endrjua Brajtbarta, koji je svašta pričao o kulturnom marksizmu. Foto: Charles Dharapak AP/Press Association Images) 

U centru Osla, 22. jula 2011. godine, desničarski ekstremista Anders Bering Brejvik – čovek koji je jednom prilikom majci poklonio vibrator – detonirao je bombu ispred sedišta premijera Norveške. U eksploziji je poginulo osmoro ljudi. Potom se odvezao tridesetak kilometara do ostrva Utoja, na kome se održavao skup omladine vladajuće Radničke partije i počeo da puca u napadu koji je trajao duže od sat vremena. Ubio je 69 ljudi, većinom tinejdžera.

Reklame

Tog jutra je elektronskim putem distribuirao traktat na 1,520 strana "2083: Evropska deklaracija nezavisnosti", kukajući zbog "uspona kulturnog marksizma/multikulturalizma na Zapadu". Kasnije je izjavio da je masakr bio način da promoviše sopstveni manifest. Motiv "kulturnog marksizma" je postepeno postajao sve prisutniji u redovima širokog i raznovrsnog entiteta radikalne desnice - mada, pošto mrze raznovrsnost, sigurno bi se usprotivili ovoj reči - gde služi kao sveobuhvatni termin većinom odgovoran za tako antizapadnjačke i antiameričke boljke poput ateizma, sekularizma, političke korektnosti, gej prava, seksualnih sloboda, feminizma, pozitivne akcije, liberalizma, socijalizma i, iznad svega, multikulturalizma.

Vrhunski cilj kulturnog marksizma, navode nas da verujemo, jeste lagano i nevidljivo podrivanje i uništavanje bele hrišćanske zapadnjačke kulture i tako srušimo suverenost država i prepustimo ih svetskoj korporativnoj vladi. Da li ga ostvaruju Jevreji, gušteri ili komunisti, nije baš uvek jasno.

Teorija, dakle, kaže da je "kulturni marksizam" pakleni plan grupe akademika, nemačkih Jevreja - danas poznatih kao Frankfurtska škola kritičke teorije - koji su pobegli iz nacističke Nemačke 1936, našavši utehu u Njujorku. Ono što je svakako tačno je da su, u pokušaju da utvrde zašto objektivni uslovi nisu uspeli da podstaknu opšti revolt evropskog proletarijata, zaključili da su religija - taj čuveni "opijum za mase" - i masovna kultura poslužili da ugase revolucionarni zanos i prošire "lažnu svest". I tako, dodavši prstohvat Frojda svom marksizmu, likovi poput Teodora Adorna, Maksa Horkhajmera, Herberta Markuzea i Valtera Benjamina trenirali su sopstveni pogled na suptilnom preplitanju socijalne i fizičke/seksualne represije, smatrajući da revolucionarna svest može da bude ugrožena kroz fizičko oslobađanje i prosvećenije kulturne forme i stavove.

Reklame

Iako su ovo bili postojani stavovi šačice levičarskih mislilaca napisani sredinom 20. veka, svakako da nisu baš ovi ljudi mogli da budu ideološke arhitekte sveobuhvatnog preuzimanja zapadnjačke kulture. Ipak, oni koji u to veruju već su morali da objašnjavaju kako su to Džordž Buš i njegovi ratoborni neokonzervativci koristili levičarske stavovi.

Pipava je genealogija teorija zavere o "kulturnom marksizmu" kroz američku desnicu, počev od stvaranja ovog termina čiji je "otac" Lindon Laruš početkom 1990-ih - iako je Hitler već upozoravao na "kulturni boljševizam" tokom 1920-ih. Prošetala se kroz različite ezoterične žurnale i ultradesničarske grupe mislilaca, a prihvatili su je i konzervativci poput Peta Bjukenena, autora knjige "Smrt Zapada", Vilijama S. Linda i Pola Vejriha, a tokom poslednje decenije se grozničavo proširila i kroz zamagljenije, hiperpatrijarhalne i libidinalno izazvane uglove onlajn sveta.

Mnogi tabloidi su je oberučke prihvatili, od urednika Dejli Mejla koji je optužio BBC da širi kulturni marksizam, do neonacističkog Dejli Stormera, od Majlovih sledbenika do meninista, dok nije postala redovni stub neprekidnih žustrih brbljarija na Jutjubu. Sveprisutna i skoro beskonačno prilagodljiva, postala je savršeni žrtveni jarac, iako otkriva ne samo neobavešteno, netačno i površno čitanje promišljanja Frankfurtske škole i njenih sledbenika, već i beznadežno glup pogled na istorijski proces. Spojler za sve: zahtevi međunarodnog kapitala, a ne povlačenje konaca iz senke nekolicine sociologa, jeste ono što je bio glavni motor istorije poslednjih nekoliko decenija.

Reklame

"Za Brejvika, Brajtbarta i druge, multikulturizam je strateški cilj na putu ka globalističkoj superdržavi."

Reklo bi se da je najveći podsticaj za zaveru stigao od liberalnog korišćenja ove "teorije" među ideolozima Čajanki i na skupovima ovog pokreta, gde ju je oberučke prihvatio Endrju Brajtbrajt, koji će uskoro zatalasati kulturnu scenu svojim istoimenim sajtom za prikupljanje vesti, usmerenim samo na zla koja čini glomazna Vlada, slavni Holivud i moćno novinarstvo: mračna trojka koja je preuzela američko društvo sledeći ideologiju kulturnog marksizma.

U autobiografiji "Pravednički gnev", Brajtbart opisuje otkrivanje kulturnog marksizma kao sopstveno "buđenje" – miris "crvene pilule" koji svi sledbenici teorije zavere osete kada nepregledna složenost univerzuma, koja izaziva anksioznost, biva umirena u paranoičnom umu koji traži obrasce, svedena na zamišljeni poredak nekog zajedničkog zapleta - ironija "crvene pilule" je, naravno, preuzeta iz Matriksa čiji su autori braća Vačovski, danas sestre Vačovski, pošto je trans politika, naravno, još jedna od poluga kulturnog marksizma. Prihvatanje svih efekata, izjavio je tik pred smrt 2012. godine, nalik je "topljenju leka u šerbetu… Moje najveće otkriće, moje otkrovenje, trenutak u kom sam rekao, sad kapiram, sad mi je jasno šta se desilo sa ovom zemljom."

Samopravednički gnev koji animira posledični kulturkampf Brajtbarta oseća se u skoro svakom intervjuu, ilustrujući sklonost interneta da omogući predrasudama, neznanju i srdžbi pojedinca da postanu kulturni narativ - da odzvanjaju posvuda, bez bilo kakvih provera i uravnoteženosti. Za Brejvika, Brajtbarta i druge, multikulturalizam je strateški cilj na putu ka pomenutoj globalističkoj superdržavi: izbrisati temelje države i kulture određenog naroda, i hokus-pokus, dobije se monolitna, monokulturna, pa ipak nekako još uvek multikulturna, korporativna vlast.  Očigledno im nije došlo do mozga da je sistem nacionalnih država, sa njihovim poreskim utočištima i razlikama u ceni rada, suštinska za tehnokratski svetski poredak.

Reklame

Jedna od glavnih ideja kulturnog marksizma i subverzije svih opštih zapadnjačkih normi - poput onih da žene mogu da budu mnogo više od domaćica, a ljudi koji nisu bele boje kože mogu da glasaju - jeste popularna kultura. Eto "glavnog urednika" sajta za teorije zavere Infowars, Pola Džozefa Votsona - posle Majloa, najbrbljivijeg neznalice na sceni desničarskih provokatora - kako objašnjava ovu masovnu indoktrinaciju i degeneraciju: "Zašto je popularna kultura toliko skučena, plastična, prazna, beznačajna, groteskna i neverovatno retardirana? Pošto od 20. veka naovamo, postmodernistički, moralni relativizatori, magovi kritičke teorije, kulturološki marksistički nihilisti počinju da preuzimaju kontrolu nad društvom… Njihov cilj? Da potpuno podriju temelje zapadnjačke civilizacije i izlože nas subverziji i pripreme za kapitulaciju".

Pa ipak, u još jednoj od urnebesnih Votsonovih beseda, čuli smo, preko montaže napravljene od medijskih logoa velikih informativnih kuća, ovu podršku kapitalizmu: "Konkurenstsko tržište stvara kvalitet, pošto poslovi propadaju ukoliko ne zadovolje potrošača". Među brojnim ironijama koje Votson ne uspeva da pohvata, pored toga što je neprestani dokoni kritičar mejnstrim medija koji poentira montažom različitih logoa - jeste i onda da je kulturna industrija proizvod… [sad slušajte ekstremni glas Pola Džozefa Votsona] … FRANKFURTSKA ŠKOLA.

A šta sa seksualnošću Majli Sajrus koja ga toliko zastrašuje? Je li i to pakleni plan tih ozloglašenih marksista, Diznija i Sonija? Ne, to su sile tržišta, kapitalizam koji češe muda tik ispred tvojih očiju. Da vas podsetim, još nije jasno kako se tačno uklapa žalopojka na račun "hiperseksualizacije" pop kulture, koja prisiljava muškarce žrtve da se ukopaju u rovove "neomaskuliniteta", i izjednačava sa intervjuisanjem porno zvezda i tako dovodi do jačanja kulture silovanja, čija sveprisutnost na internetu verovatno nema baš puno veze sa "hiperseksualizacijom" na koju se žali. Ljudi to žele, koliko god da je odvratno. I to je baš ona prava tačka u vezi sa kapitalizom: u njemu nema ni trunke pravog verovanja. Ne. Kapitalizam ne deluje po značenjima. Kapitalizam je matematički. Napraviti novac". I može se sve monetizovati, od odane želje za pristupom kraljevstvu raja, preko alt-desničarskih Jutjub fora. Ako ultrakonzervativci mogu da zarade na Majlinom međunožju, oni će to uraditi.

Reklame

Ako univerziteti daju hleb tolikim marksistima, zašto onda ne postoji kolektivno vlasništvo sredstava proizvodnje?

Uprkos Brajtbartovoj tvrdnji da "imamo svakodnevno iskustvo [kulturnog marksizma] i time mislim, svakog minuta i svakog sekunda: to je politička korektnost i to je multikulturalizam", ova, navodno, dugotrajne marksističke pobune svakako je ugušena, znate, potpunim odsustvom i nepostojanjem neke marksističke vlade na Zapadu još otkako se Adorno i ona ekipica stigla u Ameriku, ili činjenicom da 67 najbogatijih pojedinaca na svetu poseduje jednako bogatstvo koliko svih 3,5 milijardi najsiromašnjih zajedno, nešto na šta bi se Lenjin sigurno namrštio. Ili da pogledamo iz još jednog ugla: ako univerziteti daju hleb tolikim marksistima (isključivši danas nepostojeći Trampov univerzitet, naravno), zašto ne postoji kolektivno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju?

Sve je to glupost, naravno, pregrejani proizvod slobodno lebdećih patologija koje natapaju svaku novu ludačku tvrdnju koja oblikuje otrovne ideologije alt-desnice. Idiotizam teorija zavere o kulturnom marksizmu vidi se u načinu na koji neonacionalistička antiglobalistička nova desnica pripisuje dinamiku ideja levici, prepoznajući i mešajući kulturni marksizam sa globalizacijom u poznom kapitalizmu. Ovo je ogromno nerazumevanje marksističkog pogleda na svet. Isto tako, pretpostavljati da je glavni organ kroz koji kulturni marksizam propagira samog sebe ta ista pop kultura koju je Frankfurtska škola toliko eksplicitno denuncirala, postaje najveća od svih ironija. I kolosalno glupa teorija.

Reklame

Međutim, kako piše stručnjak za Frankfurtsku školu Martin Džej, "očigledno smo prošli kroz ogledalo i zakoračili u paralelni univerzum u kome normalna pravila dokazivanja i uverljivosti više ne važe". I to je perverzna lepota teorije zavere: što je više ljudi proglašava za ludu, to više jača ubeđenje verujućih da je tačna ("Mora da jeste, jer niko drugi ne veruje, i vi ovce od ljudi, potpuno ste ispranih mozgova, pa zato…") sve do tačke kada počinju da vas žale: "Da samo možeš da vidiš znake: oni su svuda!"

I tako je kulturni marksizam – ta babaroga desnice odgovorna za kvir studije, globalizaciju, lošu modernu umetnost, žene koje žele život a ne samo rađanje dece, afroameričke studije, 1960-te, poststrukturalizam: u osnovi, sve što nije nacionalističko, "belo" i hrišćansko - na kraju postaje jednak jeftinom kondomu: istegnut do tačke beskorisnosti.

Još na VICE.com

Kako sam naučio da prestanem da brinem i zavoleo Karla Marksa

Vodič za marksizam

Islamizacija u 26 slika: antiizbeglički memovi na srpskom vebu

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu