​Selfi bodibilder koji je postao kralj društvenih mreža

U osmominutnom Jutjub snimku koji je sakupio preko 28,000 pregleda, Renaldo Geri se priprema za naporan trening u „Olimpija fitnes" teretani u Misisaugi, dok ga iz pozadine prati elektronski dabstep ritam.

Ovaj 36-godišnji bodibilder bicepsa širih od glave hvata se za šipku sprave, vuče je ka svojoj ključnoj kosti pa od nje. Svaki od ovih napred-nazad pokreta prikazuje nam nabrekle vene i izvajane mišiće; Geri oseća intenzitet šipke za koju je sa druge strane sprave vezan čitav niz tegova.

Okreće se kameri i kaže: „Ne radite ovo, OK? Štetno je za ramena. Da ne bude da vas nisam upozorio."

Geri se na bodibilding sceni Toronta proslavio pod nadimkom „Brijač", koji je dobio zbog svoje oštre građe i uzanog struka. Na Instagramu ga prati preko 10,000 ljudi. Kao jedan od predvodnika nove generacije bildera, deo je revolucije ove industrije koju sprovode društvene mreže; redovno za publiku kači selfije, snimke treninga, i fotografije proteinskih preparata. Kao profesionalni bodibilder, takođe se sprema da postane „Mister Olimpija", odnosno osvoji najprestižnije zvanje u bodibildingu. Nekada su ovu titulu držale legende kao što su Arnold Švarceneger i Filip Hit.

„Na tu pozornicu izlaze samo najbolji na svetu", rekao je Geri u intervjuu za VICE.

Ali iako mu je Olimpija konačni cilj, Geri se kao i brojni drugi bodibilderi obilato koristi „prednostima" koje postoje van kompetetivnih disciplina. Bodibildingom se nekad bavio majušan broj ljudi, ali u ovom digitalnom dobu ih je nikad više – amatera, profesionalaca, i onih između. Ova industrija u razvoju nudi „uspeh" lakše i brže nego ikada ranije.

Bodibilding su oduvek pratile kontroverze; nije mu bilo lako da dosegne status priznate i profesionalne sportske discipline.

Ali Oliver Bejtmen, istoričar i profesor Univerziteta Teksas, kaže da je bodibilding kultura dospela u mejnstrim delimično zahvaljujući „herojima instagramske požude".

„Društvene mreže su omogućile da se ego prodaje šire i skuplje nego ikad ranije", kaže on za VICE. „Instagram, Fejsbuk, i Tviter nude nove mogućnosti za samopromociju. Danas svako prodaje samog sebe, a bilderi su toga u potpunosti svesni."

Društvene mreže su takođe uvele demokratiju u ovu industriju, tako da amateri koji u ono vreme „nikada ne bi uspeli kao konvencionalni bodibilderi" danas dobijaju sponzorske ugovore i grade svoj brend

„Za njih je ovo stalni posao na svakom nivou", kaže Bejtmen. „Možda nikad neće doći do izbora za Mister Olimpija, ali okupili su obožavatelje koji misle da su prelepi."

Geri se seća trenutka kad je po prvi put u punoj meri prepoznao potencijal za marketing. „Bila je tu jedna devojka, nikad se nije profesionalno takmičila. Bila je u formi, ali ne ono profesionalno. Sećam se da je u jednom trenutku nju pratilo hiljadu ljudi, a kad sam ponovo pogledao manje od godinu dana kasnije, imala ih je preko 100,000".

„Primetio sam da su joj masovno lajkovali sliku kad je prvi put okačila guzu, pa je posle toga krenula sve češće da postuje i tako gomilala lajkove i sledbenike. Kačila je snimke svojih treninga u teretanu, i odjednom evo nje kako reklamira svoje fitnes programe, prodaje ih i odlično zarađuje."

U prethodnih nekoliko godina, „sponzorisani sportista" je postao veoma tražen alat za sve kompanije koje žele da promovišu svoje preparate širom sveta. Geri je do tog nivoa dospeo, ali nije bilo nimalo lako. Još kao amater, dok je nastupao samo na lokalnim nižerazrednim manifestacijama, Gerija je počela da sponzoriše firma „Mutant" koja uglavnom sarađuje sa ozbiljnim, hardkor bilderima.

Geri kaže da mnoge kompanije traže da im potencijalni klijent prvo odradi „demo", odnosno da im jedno vreme promoviše proizvode u radnjama i na takmičenjima, pa tek kasnije odluče da li će da mu ponuditi sponzorski ugovor. On je za Mutant počeo da radi 2007, a plaćali su ga mesečnom isporukom fitnes preparata.

„Žrtvovao sam zaradu i uložio vreme da bih promovisao firmu. Praktično bih došao na tezgu u njihovu ispostavu, delio ljudima uzorke proteinskih suplemenata i pričao im kako su dobri," seća se on.

Geri kaže da su neki njegovi poznanici čak preprodavali preparate koje im je sponzor besplatno dostavljao da bi malo zaradili sa strane. Tek 2011., kad je dobio IFBB pro kartu i kvalifikovao se za profesionalne bodibilding nastupe, kompanija mu je ponudila zvaničan sponzorski ugovor i redovnu platu.

Aron Smit sa Kraljevskog tehnološkog instituta u Melburnu kaže da su kod bodibildera ova sponzorstva „neopisivo namnožila" tokom poslednjih par godina, i dodaje da današnja sportska prehrambena industrija mnogim kompanijama pruža mogućnost da uzmu svoj deo kolača.

Na primer, u Kanadi ovaj privredni bi trebalo da u 2020. obrće po 230 miliona dolara godišnje, javio je Euromonitor. Za ovaj nagli rast zaslužan je sve veći broj takozvanih „prosečnih konzumenata".

Vinston Roberts, nekada profesionalni bodibilder, danas direktor Fitnes asocijacije Ontarija, kaže da su društvene mreže pomogle da se proširi dobar glas i bilding učini društveno prihvaćenijim. „Mnoge od naših takmičara izabrali su proizvođači suplemenata kao promotere njihovih proizvoda," kaže on.

Roberts dodaje da je industrija negde krajem devedesetih počela da posustaje, pa joj je bilo neophodno „da je nešto podigne."

Ali danas, čak i malo takmičenje može da privuče 600-700 gledalaca i 150-200 takmičara.

Toronto Pro SuperShow, koji čine brojne amaterske i profesionalne manifestacije uključujući i najveću kanadsku fitnes konvenciju, godišnje privlači oko 15,000 gledalaca.

„Ogromno je interesovanje", kaže Roberts. „U moje vreme nikad nije bilo toliko ljudi."

Uspešni profesionalci koji ne dođu do Mister Olimpija ranga ipak mogu godišnje da zarade šestocifrene sume, smatra Roberts, što od sponzorskih ugovora, što od ličnih projekata kao što su treninzi i nastupi.

Geri kaže da mu je dil sa Mutantom preporodio karijeru. Danas je pod ugovorom sa ovim brendom, a njihove proizvode sa svojim likom prodaje koristeći „društveni trio" – Instagram, YouTube, Facebook. Mutant ga takođe plaća za video treninge koje radi za njihov YT kanal, kao i za nastupe na raznim promotivnim manifestacijama.

Geri je sponzorisan i u svakodnevnom životu; sportsku opremu firme redovno nosi u promotivne svrhe.

Kad sam ga srela, nosio je Mutant kapu i Mutant majicu. „Od prodaje majica finansira se izgradnja skloništa za pse u Njujorku, zato je sa likom buldoga", objašnjava on.

„Kad god sam u teretani, nešto [njihovo] imam na sebi."

Ron Partlou, specijalista za marketing u Mutantu, kaže da sponzorisani promoteri pomažu da se imidž kompanije održi tokom promena u bodibilding industriji.

Mutant ne samo što sponzoriše plaćene profesionalce kao što je Geri, već prikuplja i „ambasadore brenda" koji preko svojih naloga na društvenim mrežama promovišu ovu kompaniju u zamenu za besplatne proizvode i medijsku saradnju.

Partlou kaže da su ovi ambasadori mahom rekreativci koji se ne takmiče profesionalno, ali „izgledaju neobično, nešto u vezi sa njima sugeriše da su mutanti."

Jedan od najpoznatijih ambasadora brenda je Don Kapo, telohranitelj i bivši MMA borac iz Kalifornije. Iako se ovaj dvometraš od 160 kila nikada neće takmičiti kao bodibilder, on privlači novu publiku svojim medijskim aktivnostima; za kameru diže po 320 kg tereta ili jede suši u vrednosti od 300 dolara.

Parlou priznaje da ova vrsta medijskog angažmana pomaže da se Mutant izdvoji u moru drugih brendova, od kojih većina proizvodi tone proteinskih preparata koji se međusobno minimalno razlikuju.

„Proteinski suplementi pokrivaju ogroman deo tržišta, ali činjenica je da svi oni potiču sa samo par lokacija na svetu… neophodno je sagraditi identitet svog brenda."

Iako kompanije imaju koristi od sponzorisanih sportista, Partlou kaže da su mnogi bilderi početnici izloženi riziku od eksploatacije. Neke kompanije su skresale svoje budžete za sponzorske ugovore na minimum, pa se oslanjaju na promociju putem fanova koja gotovo da ih ništa ne košta.

„Oni nađu recimo 200 ljudi na društvenim mrežama koji već koriste i vole njihove suplemente, daju im malo za džabe, i kažu da ubuduće od svakih pet postova bar jedan mora da pomene brend ili prikaže proizvod u rukama, takve stvari", objašnjava Partlou.

„Mnogi od tih ljudi se nadaju da će jednog dana dobiti nekakav ugovor, ali u većini slučajeva se ne desi ništa."

Geri takođe kaže da brojni amateri „izvuku deblji kraj" u potrazi za sponzorima. „Znam jednu osobu koja je navodno pod sponzorskim ugovorom, ali kad su je poslali da radi na Mister Olimpija štandu, tražili su joj da sama plati putovanje i smeštaj."

„Neki ljudi su očajni pa pristaju na sve, samo da bi ih neki sponzor uzeo pod svoje, spremni su da rade kao robovi."

Gerijeva karijera je već na nivou o kom sportisti početnici samo sanjaju, ali on je odlučan da izgura do samog vrha, da uđe u grupu najplaćenijih fitnes stručnjaka u ovoj kompetetivnoj industriji.

Pitam ga zašto mu bodibilding toliko znači.

„Volim da izgledam ovako", kaže on.

„Jednim delom to jeste mazohizam, da se izdrži napor i bol, ali sa druge strane nagrada je ono što svi mogu da vide. Ne želim da se hvalim, da tvrdim da sam najbolji na svetu, ali svakako volim da imam nešto opipljivo i vidljivo, da se zna šta sam postigao."

Geri priznaje da za njega pravljenje selfija i sakupljanje sledbenika nisu isto što i kompetetivni bodibilding. Pa ipak, prihvata da je promocija putem društvenih mreža „apsolutno važna" za razvoj karijere.

„Za mene je najbolja reklama kad napravim selfi i nešto kratko dopišem", kaže on.

„Danas je sve to u rukama pojedinca."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu