​Dileri pričaju o situacijama kada su ih zamalo uhvatili

Svako ko je siromašan, a kupuje drogu, u nekom trenutku nakratko razmišlja o tome da počne da je prodaje. Šta tu nema da se voli? Lako je naći taj posao, nisu potrebne kvalifikacije, među (nekim) prijateljima jedno kraće vreme budeš kul, i možeš veoma brzo da zaradiš mnogo para. Tu je u poslovnom svetu pilula od koje raste kita – jedna od (a možda i jedina) šema da se brzo obogatiš, koja će da funkcioniše dokle god su droge kriminalizovane.

Naravno, to je veoma nelegalno, i u zavisnosti od onoga što prodaješ (ili gde živiš), kazne i optužbe koje idu uz trgovinu drogom protežu se od blage opomene do doživotne robije. Za svakoga ko preuzme dužnost dilovanja, to je rizik i odgovornost koju mora da svari. Na kraju krajeva, kao što mi je većina dilera rekla – ne biva svaki diler uhvaćen, ali većina njih (ako ne i svaki) su se u nekom trenutku barem jednom izvukli za dlaku. Da bismo bolje shvatili kako je to, razgovarali smo sa tri dilera koji su imali bliski susret treće vrste sa inspektorima za narkotike, obezbeđenjem i policijom.

Počeo sam da prodajem koku zato što sam sa 18 godina pokušavao da prestanem da je uzimam. Jedno godinu dana pre toga sam preterivao s njom na žurkama, ali par nedelja posle svog osamnaestog rođendana sam počeo da radim vežbe pre posla i ujutru. Ponekad bih preskočio i kafu.

Bio sam pametan – ovo zvuči pretenciozno – mislio sam da sam bistar klinac, i znao sam da postajem zavisnik, znaš, pa sam pomislio, „U redu, moram da postanem poslovniji po ovom pitanju". Kod kuće sam imao ket od 3,5 koksa, pa sam tog petka jednostavno počeo da šaljem poruke ortacima. „Želiš li malo", znaš. Ili, „Imam belo. Rešićemo".

Tako sam malo smanjio šmrkanje, da izvineš, a onda sam počeo da sarađujem sa jednim većim dilerom, koji mi je snabdevao sa 50 grama nedeljno. Angažovao sam još par ortaka da prodaju – a onda sam to prekinuo, jer su se glupirali. Bili su stvarno nesmotreni. Nastavio sam da valjam tu količinu, ali sam bio nezavisniji, i samo jedan tip mi je vršio distribuciju, ne znajući ko sam. Imao je samo moj broj i dogovoreno mesto za primopredaju.

Što je najsmešnije, još uvek sam išao u školu dok sam to radio, i sve je išlo kako treba, ali i dalje sam trošio svoju robu. Ništa ludo, nisam šmrkao tokom dana, ali voleo sam da ga uzmem da bih se organizovao. Jednom prilikom sam se malo previše zaneo i pošmrkao liniju iza gomille knjiga u školskoj biblioteci. Bio sam tih i pokušao sam da budem stvarno brz, ali bilo je ludo, jer sam deset minuta kasnije ugledao pet ili šest čuvara, koji su izašli iz lifta i krenuli pravo na mene. Upirali su prstom na mene i mislim da sam progutao svoju dušu. Na kraju sam otrčao u toalet za invalide i bacio osam grama koje sam imao kod sebe u WC šolju i pustio vodu. Pretvarao sam se da imam nervni slom, da me ne bi dalje smarali i pitali šta sam radio.

Posle toga sam se prepao. Bilo mi je sve teže da prodajem, a i tada se već bližio kraj školske godine. Imao sam dovoljno para za narednih pet, šest meseci, pa sam prestao. Sada tu i tamo prodajem malo trave.

Moje glavne mušterije su bile po klubovima u Torontu, pre jedno deset godina, kada sam bio mala beba koja je tek ulazila u ovaj posao. Stvari su se promenile kada su se pojavili festivali, i svi su uskočili u vrtešku Skrileksa i Dedmau5-a. Ne vole svi elektronsku plesnu muziku, i zbog toga je postojala ta velika „moli" faza. Tada sam baš razbijao, ali to nije dugo trajalo.

Bilo je leto 2013, i hteo sam da obiđem sve velike festivale i prodajem, ali moraš da izračunaš troškove i ono što ćeš da zaradiš na minimalnim količinama koje možeš da prokrijumčariš, kao i troškove za dvanaestočasovno blejanje po vrelim danima. Izračunao sam da mi treba oko 300 dolara po festivalu, ako budem štedeo na operativnim troškovima, i da moram da unesem veću količinu eksera ako želim da odatle odem srećan i zadovoljan.

Odradio sam Luminato i Digital Drims bez frke, zaradio oko 1,900 dolara na oba zajedno, i nisam mogao da se požalim na tu sumu, posle par dana rada i zezanja. Ocenio sam da će VELD biti veliki posao, pa sam kupio neke glupe timberlendke, i u đonu napravio spremište za dvadesetak grama. Bilo je neprimetno – još uvek sam ponosan na to što sam umeo to da napravim.

Kada sam se pojavio na ulazu, shvatio sam koliko jebeno glupo izgledam. Imao sam farmerke, majicu i timberlendke. Takođe sam bio i sam, i kod sebe nisam imao ništa osim novčanika i flašice sa vodom. Svi su bili okićeni fluorescentnim zelenim i ljubičastim trakama, jeftinim naočarima za sunce, bili su u patikama. Ja sam izgledao kao jebač – presretač. Čim sam prišao obezbeđenju, pretresli su me i onda mi rekli da skinem čizme. Izgleda da su zbog toga što kod sebe nisam imao ništa (sic) pomislili, „Ovaj tip nešto smera."

Pregledali su mi čizme, kuckali po njima, a onda su mi ih vratili, ali me nisu pustili unutra. Umesto toga su mi rekli da sačekam ispred nekih vrata, i da će menadžer da me primi. Tada sam znao da sam se sjebao. Povukao sam se nekih 50 metara od kapije, a onda sam lagano potrčao i na kraju jurnuo do kola. Mislim da sam vozio jedno 130 na sat, na običnom putu. Jebi ga, čoveče, i dalje sam se osećao kao idiot, ali bilo je žešće uzbudljivo.

Prvi put sam nešto prodao kada mi je mlađi brat tražio da mu dam par svojih Ritalina, a ja mu rekao da može da uzme celu bočicu. On me je pitao, „Jel' ti shvataš koliko ovo vredi". Tu se malo sjebao (smeh), jer sam mu na kraju naplatio, ali on mi je otvorio oči i pokazao da mogu da prodajem pilule koje već dobijam, a ne uzimam ih.

Nije idealno prodavati lekove koji se uzimaju na recept, zato što su to tvoje sopstvene zalihe, i možeš da ih dobiješ samo od lekara, ali i zato što ih kupuju raznorazni ljudi. Studentima su potrebne samo za specijalne projekte, ili kada žele da savladaju baš obimno gradivo, a ozbiljni zavisnici su veoma retki, ali nemaju tri čiste da odu kod lekara tim povodom. Na nesreću, takvi su mi bili najpouzdaniji kupci – za Vivans, Aderal, ili šta god, kupovali su ih za 10 do 20 dolara po komadu (u zavisnosti od doze), i kupili bi sve što imaš.

Ali jedan klinac je stvarno, stvarno želeo više nego što sam bio u stanju da nabavim, i jednom smo se slučajno sreli u dvorištu faksa. On je počeo da mi zamera zbog toga što mu ne odgovaram na poruke (primedba autora: Ekspres kaže da nije imao pilule, i bio je suviše anksiozan da to prizna), a ja sam pokušavao da iskuliram stvar, zato što nije prestajao da viče. U blizini je stajao jedan pandur, i na kraju nam je prišao, a ja sam se bukvalno usrao. Pitao je šta nije u redu, a jebeni klinac je imao smelosti da kaže, „On je jebeni diler."

Pandur me je samo pogledao krajnje ozbiljno, ali nije imao razloga da me pretrese (primedba autora: Ekspres kaže da je u tom trenutku kod sebe imao tri grama kokaina), pa je počeo da me ispituje i pravi beleške. Na kraju je zapisao moje puno ime i prezime, adresu, sve, i onda je otišao. Posle toga sam prestao to da radim. Pare su bile prilično dobre, ali jebi ga, to sranje je bilo previše za mene. Pogledao sam na internetu koje su posledice kada poseduješ čak i samo par grama kokaina, i vau, uplašio sam se. Trenutak kada se zapitaš vredi li to raditi se dešava kada se izvučeš i shvatiš šta je moglo da se dogodi. Za mene je to bilo to.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu