Kako mi je Lara spasila život

Sve fotografije pripadaju organizaciji Beta iz Zaječara, osim ako nije naglašeno drugačije

Nije nikakva tajna da mi put u životu nije bio baš idealan, ali period od 2010. godine, pa sve do 2015. bih mogao da nazovem možda najmračnijim delom svog života. Promašaj za promašajem, od novca, preko poslova, pogrešnih prijatelja i još pogrešnijih žena, do te tačke da sam se u jednom trenutku nalazio na mestu na kojem više nisam umeo da napravim razliku između dobrog i lošeg. Svaka pa čak i najbanalnija odluka je bila rizična. Jednostavno nisam imao platno na kojem bih oslikavao stvarnost, nisam imao dom u koji bih se vraćao kada bih bio u dilemi ili kada bih bio povređen. Pod konstantnim stresom, bez para i posla, na putu od doručka do večere dešavalo se previše toga — i ništa nije bilo dobro.

Na telefon mi se nije javljao niko, a zvonio je samo kada su zvali iz suda, banke, advokatske kancelarije ili izvršiteljskih firmi. Sa druge strane, ljudi koji su mi do juče bili prijatelji i poslovni saradnici odjednom više za mene nisu imali vremena. Mrzeo sam ceo svet i ceo svet mi je bio kriv za sve, ali sam najviše od svega prezirao sebe. Povlačio sam se sve više u svoja četiri zida, sve ređe sam se viđao sa ljudima, a sve češće pio, do te mere da mi se cela 2013. godina pretvorila je u jedan ogroman siv i olovan dan. Život je bio cul-de-sac. Kada si takav malo šta može da se okrene na dobro, a život steže obruč, dišeš sve teže i jednostavno izlaza više nema. Apatija počinje da preovladava, a na to dolazi opšte loše fizičko stanje, učestala bolešljivost, a potom to avanzuje u depresiju, emotivne krahove i tako sve do krune jednog lepog nervnog sloma koji me je sačekao početkom 2014. godine. Katarzično.

Nakon toga sam rešio da se spakujem i da napustim Srbiju. Želeo sam na neki kruzer, da konobarišem, fotografišem, štagod, to više nije bilo bitno. A onda su se stvari naglo promenile. I kao što je rekao Vudi Alen: "Svaki čovek koji govori o razlozima sopstvenog uspeha, a da ne pomene sreću, laže sebe i druge." I to je jedna velika istina.

Ja sam imao taj srećni trenutak i dobro sam ga iskoristio. U drugoj polovini 2014. godine sam počeo polako da svodim svoje račune. Daleko sam od nule, ali lakše dišem. Privatne dugove sam sve vratio, pa se osećam kao da hodam po oblacima. Državi polako vraćam, ali posle svega što je ona uradila za mene, vala sada može i malo da čeka. Počeo sam da treniram, sredio kilažu, počeo sam zdravije da se hranim i generalno sam poboljšao kvalitet življenja. To je, naravno, dovelo do toga da su karte počele da mi se otvaraju i kada se nisam trudio mnogo. Kukolj među prijateljima sam očistio, a emotivni svet sam donekle doveo u red. Donekle.

Pošto u životu nisam imao prilike često da putujem, prvi novac koji sam sakupio iskoristio sam da odem negde daleko, a ispostavilo se da sam u 2015. godini na kraju obišao dobar deo Azije. Počeo sam polako da sređujem svoj dom, a stvari na poslu nisu mogle da se odvijaju bolje. Međutim, nešto je i dalje falilo. Od loših ljudi do loših okolnosti, život me je bacao od nemila do nedraga i još uvek nisam uspeo da sredim svoj kompas. Kupio sam veš mašinu i usisivač, novu posteljinu i stolariju, ali emocije nisam uspeo da sredim. Nažao sam činio bližnjima koji to nisu zaslužili i to samo zato što su bili tu.

Rešio sam da počnem da radim na sebi i na tim problemima, ali se to pokazalo daleko težim od odlaska u kupovinu, stavljanja stvari u veš mašinu i redovnog brisanja pločica u kupatilu. Emocije zahtevaju ozbiljan, ozbiljan rad. I tada sam shvatio — iz ove bitke sam izašao kao pobednik, ali ne bez ožiljaka. U procesu bavljenja sobom, shvatio sam da mi je potrebna neka velika promena, da mi je potrebna jedna nova obaveza, ali mi je potrebno i prijateljstvo, ljubav, pažnja i beskompromisna privrženost; rešio sam da uzmem psa.

Ne bi ovaj silni uvod imao nekog posebnog smisla da sam samo otišao i kupio neko štene iz dobrog legla, neku popularnu pasminu, bigla ili mopsa. Eugenika mi nije bliska ni na koji način, a kada jednom osetiš život shvatiš da bi to bila linija manjeg otpora. Baš kao što je neko u jednom trenutku pomogao meni rešio sam da i ja nekom stvorenju pružim istu šansu. Pse sam oduvek voleo i bilo mi je potrebno da nađem neko stvorenje koje je prošlo kroz težak život i da ga izvučem iz toga. I tada sam našao Laru.

Čudno je to sa psima, moram da priznam. Čudan je odnos, pre svega, ljudi prema njima, jer na jedan vrlo specifičan način na njih reaguju. Pas ti nije ni brat ni sestra, nije pravi ljudski prijatelj, nije ti ni tata ni mama, a nekako ti je sve. I porodica i prijatelj. Kad god sam, na primer, na internetu objavljivao nešto, javljalo se manje ili više ljudi u inboks sa ponudama, zahtevima ili nečim trećim. Najmanje ih se javljalo kada mi je bila potrebna nekakva pomoć, a najviše ih se javljalo kada sam nudio posao… Ali ništa na ovom svetu nije moglo da me spremi za trenutak kada sam pitao ljude da mi preporuče gde da odem i da uzmem psa.

U roku od samo nekoliko minuta imao sam na stotine nepročitanih poruka. Brže su stizale nego što sam mogao da ih čitam. Nisam mogao da odgovorim svima, a svako je imao neku tešku priču. Od zlostavljanih i zapostavljanih pasa u dvorištima, stanovima, na ulici, pa sve do bezbroj azila svuda po Srbiji u kojima je toliko pasa da ne znam ni kako ta mesta uspevaju da funkcionišu. I kako se onda odlučiti? Kakvog psa uzeti? Odakle ga uzeti? Od te inflacije informacija sam bio na korak da dignem ruke od svega. Ali najgore mi je bilo to što sam se našao u situaciji da jednu tugu merim drugom, da se nalazim u okolnostima u kojima moram da vagam čije je zlo veće. Svima bih pomogao da sam u mogućnosti, ali nisam. I šta sada? Da vagam bedu? To je delovalo poražavajuće. Pritom sam se osećao kao da nisam razočarao samo te pse, već i ljude koji su se javljali, jer je baš taj slučaj za koji oni znaju bio najgori. I u tome sam delovao hladnokrvno, a to je poslednje što sam želeo. Zla je jednostavno previše, a ja nisam mogao svima da odgovorim na poruku.

Kada sam Laru ugledao prvi put bilo je to u prepisci na fejsbuku sa ljudima iz organizacije Beta u Zaječaru. Sa njima sam pričao, jer mi se niko drugi nije javljao na telefon. Potom su mi slali linkove raznoraznih pasa iz svog azila i, zaista, svi su bili preslatki i svi su imali tešku priču i svima je hitno bio potreban dom. Dolazila je zima, a uslova nije bilo. Na jednom od linkova koje su mi poslali je bila i Lara. Nije bila najlepši pas kojeg sam video u životu, ali je bila preslatka. Nema ničega specifičnog što bih mogao da izdvojim u vezi sa njom, ali zbog nečega sam gravitirao baš njoj i od svih linkova, ovo je bio jedini koji sam iznova otvarao. Život joj je bio pretežak. Bila je jako neuhranjena, na samrti, prepuna ožiljaka, jer je morala svaki dan da se bori za hranu, ali je zbog toga što je bila slabašna živela od toga što je jela zemlju i sopstveni rep. Sopstveni jebeni rep.

Kada sam je uzeo to je doslovno bilo najuplašenije stvorenje koje sam u životu video. I imala je pola repa koji je uvek, uvek bio podvijen. Ceo svet joj je bio neprijatelj. Nije verovala nikome i ničemu, naviknuta samo na zlo, nasilje i zapostavljanje. Nikada u životu nije spavala na toplom, nikada nije imala dom. U početku je svaki put kada sam je pogledao bežala u ćošak i piškila od straha. Mokrila je i deficirala svaki put kada se uplaši, a plašila se svega. Jednom prilikom se upiškila, jer ju je uplašio zvuk otvaranja konzerve. Jednjak joj je načisto bio uništen i nije mogla da jede sa poda, jer bi sve povratila. Jela je samo u visini glave i morao sam da je hranim isključivo iz ruke. Plašila me se i svaki obrok je bio moljenje koje je trajalo beskrajno dugo. Neću lagati, potrebno je ogromno strpljenje za to. Kada bih je mazio ili kada bih pokušavao da joj stavim ogrlicu, skičala bi prestravljena, kao da je u samrtnom ropcu. Ne znam šta su komšije mislile o tim zvukovima. U nekoliko navrata sam se čak pitao šta mi je ovo trebalo i da li sam spreman ja za ovakvu vrstu obaveze.

Ali iz nekog razloga svaki put kada sam sedeo u kancelariji pitao sam se kako je ona i šta radi. Svaki put kada sam odlazio sa posla žurio sam kući, jer sam jedva čekao da je vidim. I evo, tako je i sada, dok sedim u kancelariji mislim na nju. A kada dođem kući ona se jadna istovremeno i plaši i raduje, a onda se upiški. Već nakon dan dva je, doduše, počela polako da pokazuje znake da želi pažnju, nežnost i dodir, ali se i dalje suviše plašila da bi prišla. Samo bi sedela u ćošku i cvilela po ceo dan. Svaki pokušaj da joj priđem bi se opet završavao deficiranjem i mokrenjem, a krajnji ishod bi bila njena prestrašenost i korak unazad u celom tom našem odnosu koji sam probao da izgradim. Bilo mi je jasno da sam morao da čekam da sama priđe.

I tako nakon dve nedelje, u sred noći, dok sam ležao u krevetu osetio da je nešto u neposrednoj blizini. Prvo sam se uplašio i odskočio malo unazad, a onda sam skapirao da je to bila Lara. Uključio sam svetlo na telefonu, pozvao sam je, a ona je tada prvi put otkako je stigla u kuću mahala repom. Tačnije onom polovinom repa koji joj je ostao. Spustila je glavu na krevet i zacvilila. Pomazio sam je po glavi, ona je to doživela kao odobrenje da se popne. Te večeri sam prvi put posle mnogo godina spavao spokojno. I od tada svaku noć spavamo zajedno, a njena privrženost i ljubav ne poznaju granice. Moja emotivna stanja su manje eksplozivna, teže padam u vatru, bolje procenjujem situacije i sveukupno sam zahvaljujući Lari postao daleko smirenija osoba. Navike sam takođe promenio; sada redovno usisavam, perem pločice, čak se i ja hranim bolje, jer redovno hranim nju.

Na kraju nisam siguran da li sam ja spasio nju, ili je ona spasila mene.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu