FYI.

This story is over 5 years old.

Музика

​Pretili su mi smrću posle negativne muzičke recenzije

Muzička industrija je kao kantina pivare koja pomaže u stvaranju i održavanju mentalnih bolesti kod svojih mušterija, i nalazi se odmah pored saluna koji je namenjen tome da privuče one koji već pate od njih.
25.4.16

Fotografija: Faye Blaylock.Sindžir i mač pripadaju Robu Mileru

Muzička industrija je kao kantina pivare koja pomaže u stvaranju i održavanju mentalnih bolesti kod svojih mušterija, i nalazi se odmah pored saluna koji je namenjen tome da privuče one koji već pate od njih.

Odnesi prazne čaše. Pokupi froncle ostatka pokidanih rizli, iscepkanih podmetača za pivo i sasušene mrvice duvana sa površine stola; obriši lepljive barice prosutog vina i piva; oribaj sav štrokavi talog i išmirglaj lak do golog drveta. Nevažno je koliko duboko zađeš u to, uvek ćeš naići na ukopana (i uglavnom beskorisna) verovanja o ludilu i kreativnosti, depresiji i dubini, besu i autentičnosti.

Reklame

Postoje mnogi razlozi za ovakvo stanje stvari, ali najozbiljniji faktor preterivanja je tolerancija prema ogromnim količinama alkohola i droga koje nema u većini drugih profesija. Kultura koja prati produkciju muzike možda deluje kao da je prepuna tananih duša, i nije neuobičajeno sresti ljude koji prolaze kroz žestoke psihotične epizode. I nekada ishodi takvih događaja imaju užasne posledice.

Ali – ako zanemarimo izuzetke koji potvrđuju pravilo – mislim da je važno priznati da to nije nešto što je u svakom slučaju negativno. Tu ima mesta za prosperitet ljudi (kreativan, emotivan i finansijski) kakav jednostavno ne bi bio moguć da su odlučili da postanu učitelji ili vozači autobusa.

2004. godine, na samom početku svoje karijere muzičkog novinara, dok sam radio za opasan časopis Metal Hammer, intervjuisao sam Sida Vilsona, didžeja Slipnota. To iskustvo me je prilično potreslo, kada sam shvatio koliko je njegova percepcija stvarnosti poremećena. To je nešto što je meni relativno dobro poznato, s obzirom da sam na faksu doživeo potpuni nervni slom, par meseci pre nego što su me 1991. izbacili. Kao hronični alkoholičar i redovni uživalac droge, naredne godine sam provodio pateći od užasnih halucinacija, napada i uznemirujućih izobličenja percepcije stvarnosti, tokom kratkih perioda apstinencije. Ali Sid iz Slipnota je bio nešto sasvim drugačije.

Još na početku intervjua sam shvatio da nešto nije u redu. Izmerio je pet kašičica šečera, a onda je drvenom mešalicom poravnao površinu šećera, svaki put polako uranjajući kašičicu u svoju šoljicu kafe. Onda je svaku kašičicu šećera promešao pet puta u smeru kazaljke na satu, a onda pet puta suprotno od smera kazaljke na satu, i dok je to činio, naglas je odbrojavao. Iako smo bili unutra i bilo je toplo, on je na glavi nosio maramu, preko koje je stavio dve kape. Rekao je da mu to pomaže da kontroliše dotok informacija koje se slivaju u njegovu glavu „iz baze".

Reklame

Tvrdio je da je vanzemaljac poslat iz sazvežđa Orion, da pomogne ljudskom rodu da se spasi, i da dobre Zemljane pripremi za intergalaktički rat, kao da je u pitanju neki vanzemaljski povratak Hrista. „Verujem da sam sa Oriona", rekao je, „ali ponosim se time što sam ovde na Zemlji, i ispunjavam svoj zadatak".

Tri sata mi je pričao o svom sistemu verovanja, koji je bio suluda mešavina "Odiseje u svemiru", "Blejdranera", "Bojnog polja Zemlje" i jevanđelja po svetom Jovanu. Šta više, toliko dugo je razgovarao sa mnom, da je neko morao da dođe po njega, jer je bilo vreme da se njegov bend popne na binu, i ostali članovi su ga čekali u hodniku. Nimalo me nije iznenadilo da čujem da je dok je bio diler u srednjoj školi Sid jedne večeri progutao 75 doza esida. Sutradan me je pozvao telefonom da mi se izvini zbog toga što mi nije pokazao tetovažu koja otkriva smisao njegovog postojanja. Imao je istetoviran Svetski trgovinski centar koji gori. Tvrdio je da je to istetovirao u avgustu 2001.

Bile su mi potrebne godine da shvatim – ili bar nekoliko iskustava sa esidom – da je Sidu bilo prilično dobro, kada se sve uzme u obzir. Može se reći da živi u najusklađenijem mogućem svetu, za nekoga sa takvim pogledima na svet. Ukratko: niti je želeo, niti mu je bilo potrebno moje saosećanje.

Ali šta ćemo sa muzičarima koji nemaju dobar ugovor sa diskografskom kućom i internacionalnu slavu? Šta biva sa muzičarima kao što je Sauron V*, anonimus i blek metal muzičar bez ugovora, koji dolazi iz Velikog Jarmuta*, sa periferije ove kulture? Šta se događa sa ljudima kao što je on, kada signal biva ometen i nove informacije pristižu brže nego što to oni mogu da iskontrolišu?

Odlomak iz audio knjige memoara Džona Dorona, Veselo momče

Negde u isto vreme kada sam intervjuisao Sida Vilsona, jedno od mojih redovnih zaduženja u Metal Hammeru je bilo da pišem recenzije za demo snimke koje su nam bendovi slali. Jednog dana su mi u redakciji dali narezani disk sa imenom Marie Antoinette* ispisanim na omotu špicastim slovima u stilu Slayer-a. Muzika je bila neverovatno bazična. U jednoj pesmi sam čuo stih „Ti si jebena sramota za svoju jebenu rasu", i nešto što mi je zazvučalo kao klinačko baljezganje o ubijanju „pedera", i od deset zvezdica sam im dao nulu.

Reklame

Nekoliko meseci kasnije, u redakciju je stigao još jedan paket za mene. Marie Antoinette su samostalno objavili dva singla, od kojih se prvi zvao „Zašto ne nabiješ ovaj disk u dupe, Džone Dorane, ti, sarkastična mala nakazo", a drugi je imao prozaičniji naslov „Mrzimo te, Džone Dorane". Pored diskova, tu je bila i audio kaseta od 90 minuta, zlokobnog izgleda. Na njoj je bilo snimljeno nešto što je bilo delom biografija, delom pretnje smrću, i ono što me je najviše uznemirilo, sesija kod psihijatra. Marija Antoaneta je bio pank metal bend iz Velikog Jarmuta, sa samo jednim članom, Sauronom V, koji je pevao i svirao gitaru. Kaseta je sadržala prvu od mnogih pretnji smrću koje mi je uputio: „Znaš, u teškoj sam depresiji otkako si napisao recenziju. Nisam bio u depresiji još od kada sam poslednji put bio u zatvoru zbog napada. Naći ću te i razbiti ti jebenu glavu. Ubiću te".

Ne sećam se zašto sam rešio da recenziram naredni komplet singlova Marija Antoaneta i dam im nula od deset zvezdica, ali koji kod da je bio razlog za to, bio je potpuno pogrešan, i najiskrenije bih želeo da to nisam učinio. Uvredljivo peckanje je imalo očigledan efekat za koji sam znao da će imati, i nekoliko nedelja nakon objavljivanja recenzije, još jedna kolekcija CD singlova sa kasetom sa snimljenom pretnjom smrću je stigla u Hammer. Hteo sam da napišem recenziju i za njih, ali srećom, moj urednik Džejmi je rešio da prekine te idiotluke, i zabranjeno mi je da ih ikada više pomenem u časopisu.

Reklame

Ali Hammer je imao manje sreće. Sauron V je nekako sebi utuvio u glavu da ja radim – a možda i živim – u njihovim prostorijama, i počeo je da bombarduje redakciju pretećim pozivima, posle nekoliko meseci, uvek tačno u devet uveče, i popunio bi čitavu kasetu telefonske sekretarice časopisa pričajući koliko me mrzi, koliko je njegov bend sjajan, i šta će sve da mi radi.

Pretnje smrću su neko vreme prestale, ali kada su ponovo počele, iz časopisa su zvali policiju, i ja sam morao da odem u stanicu Merilbonu, na informativni razgovor sa par inspektora. Jedan od njih je tražio da sumiram to što se događalo i da iznesem svoje mišljenje. Počeo sam: „Šta god da se dogodi, što se mene tiče, ne želim da taj momak zbog mene ode u zatvor. Šta god da sa njim nije u redu, zatvor mu u prošlosti nije pomogao, i usuđujem se da kažem da neće ni sada. Najviše zbog toga što ga ne želim na savesti. Momak očigledno ima problema".

Inspektor me je prekinuo: „O ne, neće dođi do toga. Nije u stanju da se izjašnjava o krivci. Nikada neće doći do suđenja". Sigurno sam mu delovao zbunjeno, pa mi je objasnio da je neko vreme nakon što sam počeo da pišem recenzije Marija Antoaneta u Hammeru Sauron V otišao kod komšije i napao ga katanom, i na više mesta mu slomio ruku. To nije bio prvi put da ga zatvaraju, i posle toga je smešten na neodređeno vreme u zatvorenu psihijatrijsku bolnicu.

„Pa, u tom slučaju bih stvarno voleo da mu se oduzme pravo na telefoniranje", rekao sam inspektoru, koji se složio da je pod ovim okolnostima to verovatno namudrija odluka.

Fotografija: Marija Džeferis

Kada je prošle godine izašla moja knjiga Jolly Lad, u nju sam uključio obe ove priče (i nekoliko drugih) iz dva osnovna razloga. Prvi je bio taj što ni sam nisam bio u najboljem mentalnom stanju, i jednostavno sam želeo da ilustrujem da je unaokolo bilo dosta toga. Drugi je taj što ja verujem (i u tome nisam baš originalan) da su granice onoga što čini ludilo do izvesne mere prilično fleksibilne, u zavisnosti od određenih faktora, kao što su klasa, pol, imovinsko stanje, profesija, mesto stanovanja i zemlja porekla, vremensko razdoblje i rasa.

Ja sam odrastao sedamdesetih godina, u komšiluku tada najveće psihijatrijske bolnice u Evropi, bolnici Rejnhil, i zbog toga verovatno sebi nikada nisam postavio ono romantično i očigledno tupavo pitanje: Ko može da kaže ko je ovde lud? Možda smo mi ti koji smo ludi. Ali ne, skoro sigurno nismo.

Reklame

Međutim, sva moja iskustva koja sam odrastajući sticao su me navela da poverujem da postoji velika siva zona koju niko ne uzima u obzir, u kojoj privilegije igraju značajnu ulogu. I kako godine prolaze, sve mi se više čini da sve više nas na kraju obitava – ili tavori – u sivoj zoni.

Odmah nakon što mi je 1. maja prošle godine izašla knjiga, krenuo sam na tridesetjednodnevnu turneju po engleskim knjižarama, na zadnjem sedištu kombija norveškog blek nojz rok benda Arabrot. Sve je teklo glatko dok nismo stigli u Veliki Jarmut. Posle iscrpljujuće trinaestočasovne vožnje, utrpali smo se u jedini metalski koncertni prostor u gradu, obavili tonsku probu, i otišli da pre koncerta nešto pojedemo s nogu. Ja sam zgrabio lokalni vodič za koncerte i razgledao ko sve tog meseca svira u klubu u kojem mi nastupamo. Pored lokalnih bendova sa imenima kao što su Led Henge i Kurgen, ugledao sam i odličan dum metal bend, Moss. Onda sam se malo iznervirao kada sam video da su nas potpisali kao John Doran and Arab Rot, kao da sam frontmen nekakvog romantičnog nacional-socijalističkog blek metal benda. A onda sam odmah ispod toga video da naredne večeri u tom istom prostoru sviraju Marie Antoinette.

Ponekad – možda samo jednom ili dvaput u životu, rekao bih – dese se stvari koje su toliko zastrašujuće i potpuno te parališu do te mere da prezupčiš od užasa i dostigneš mir dostojan nekog zen učitelja. Ostatak večeri sam proveo van svog tela. Gledao sam sebe kako teturam nazad u klub da nastupim na bini na kojoj bi za 24 sata trebalo da se pojavi čovek koji mi je više puta pretio smrću. Zatekao sam sebe kako znojavim dlanovima stežem primerak vodiča koji je on sigurno pročitao. Isponova i isponova sam čitao taj oglas, kao da će nekim čudom moje ime nestati i neće ga biti pored imena Marie Antoinette. Uhvatio sam sebe kako pitam vlasnika kluba da li je Veliki Jarmut dom dva benda sa istim imenom, a onda sam omlitaveo kada mi je odgovorio da nije – i da je Sauron V nedavno oformio novu postavu benda sa nekim lokalnim tinejdžerima, kada je pušten iz bolnice.

Postoji stadijum koji prevazilazi strah: užas toliko čist da je nalik spokoju. U takvom nadrealnom stanju sam se te večeri popeo na binu sa Arabrotom. Zbog toga što me bukvalno više nije bilo briga, pročitao sam odlomak iz svoje knjige o Sauronu V. „Šta god da se dogodi večeras", ubeđivao sam sebe, „završiće se ili po zlu, ili će mi obezbediti još materijala za pisanje".

Dok su Arabrotovi mračni rifovi odjekivali podrumom – dok smo punili prostoriju kontrolisanom mikrofonijom i mehaničkom bukom – ja sam deklamovao odlomke o alkoholu, ludilu, drogama i iskupljenju. Mogao sam da osetim nečije prisustvo, nezgrapnu čvrstoću senke u zadnjem delu sale, pored automata za cigarete, gde su ljubičasta svetla ustupala mesto neprobojnom mermeru. Ali kada su se upalila svetla za fajront, tamo nije bilo nikoga – ili sam ja sve to umislio, ili je taj neko otišao. Spakovali smo kombi u rekordnom roku i smesta krenuli, uprkos tome što su mi hedlajneri te večeri, Sly and the Family Drone, jedan od omiljenih bendova na svetu, i što sam se cele nedelje radovao što ću gledati njihovu svirku.

Reklame

Leteli smo autoputem kao da smo prikačeni za raketu, slušajući Slayer-ove albume do daske, i baljezgali kao čevorogodišnjaci. Prijavili smo se na recepciji Travelodge-a na periferiji Lestera i zaspali pre dva ujutru.

Na turneji je bilo sjajno. To mi je jedno od naboljih iskustava u životu. Ali ipak, znao sam da sam tek nešto malo više od turiste, i da će veoma uskoro doći vreme da idem kući.

U post skriptumu moram nekome da se izvinim, a ta osoba je Sauron V – bez obzira na stihove koje sam shvatio kao nasilne i pune mržnje. Mnogo puta sam ispričao svoju priču o njemu kao anegdotu u pabovima, ali bio mi je potreban mučan repetitivni proces konstantnog prekrajanja knjige i snimanja audio-knjige da u svoju tvrdu glavu utuvim da ništa od toga nije bilo smešno. Nema ničeg zabavnog u ekstremnom nasilju, psihijatrijskim bolnicama, mentalnim bolestima, opsesivnosti, depresiji i osveti, i žalim zbog toga što sam se sa time sprdao. Iako su slabe šanse da on sada ovo čita, želim iskreno da mu se izvinim, makar za to. Arabrot i ja planiramo još jednu turneju po Engleskoj, 2017. ili 2018, i ovo možda nije ništa više od tupavog sanjarenja, ali čak i iz svoje pozicije sredovečnog čoveka, mogu da osetim da još ima vremena da se nešto kreativno spasi iz celog ovog užasnog meteža, sledeći put kada stignemo u Veliki Jarmut. Za sve nas će uvek biti vremena da ispravimo stvar.

*Imena i lokacije su izmenjeni

Audio knjiga memoara Džona Dorana o njegovom oporavku od alkoholizma, neumerenom uzimanju droge i o mentalnim bolestima, Jolly Lad, koja je bazirana na njegovoj sopstvenoj kolumni za VICE, Menk, sada je u prodaji. Možete da „pokupite" svoj primerak sa Audibile klikom na ovaj link. Može se naći i na Amazonu i na Ajtjunsu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu