​Kako je imati rak dojke kad si 24-godišnji muškarac

Rak dojke je uglavnom "ženska" bolest, sa gotovo 250.000 žena kojima se svake godine postavlja ta dijagnoza, ali on može da se desi i muškarcima. Ovog meseca, organizacija za podršku obolelima od raka Život posle raka dojke objavila je vodič za 2.600 muškaraca godišnje koji dobiju istu dijagnozu. Kao što sam vodič kaže, biti muškarac sa dijagnozom "ženske bolesti" može da vas izoluje, pa čak i posrami. Evo kako je Bret Miler saznao da je on jedan od tih muškaraca — i kako se sa tim nosi od tada.

Miler, danas 30-godišnjak, prvi put je primetio grudvicu ispod svoje desne bradavice sa 17 godina. Njegov doktor, i doktori kojima je to pominjao tokom nekoliko rutinskih pregleda na koje je išao godinama posle, rekli su mu da je to verovatno bezazleno taloženje kalcijuma. Grudvica ga nije bolela, a rak dojke mu je bila poslednja stvar na pameti. Čak i kad je stisnuo bradavicu i iz nje se iscedila žuto-narandžasta sluz, nije mu odmah zazvonilo na uzbunu. A i zašto bi? Muškarcima se nikad ne govori da proveravaju svoje dojke radi u potrazi za potencijalnim rakom. Muškarci čak i ne misle za sebe da imaju dojke. Grudne mišiće možda, ali ne i dojke.

Oko godinu i po dana nakon što je Miler, koji je živeo u predgrađu Kanzas Sitija, u državi Misuri, prvi put primetio da mu curi sluz, zakazao je novi rutinski pregled. Dok je izlazio iz lekarske ordinacije, pomislio je na svoju majku.

"Znao sam da će me mama ubiti ako ne pomenem grudvicu", rekao je on za VICE.

Lekari su ovog puta to shvatili malo ozbiljnije, te je Miler poslat u dijagnostički centar na pregled ultrazvukom. Nije pomenuta reč koja počinje na R.

Kada se pojavio na zakazano snimanje, upućen je u sobu 200, prostoriju punu žena koje čekaju na ultrazvuk i mamogram. Na obrascu za pacijente ispisao je svoje ime, adresu i telefonski broj. "Ostatak upitnika glasio je: 'Imate li menstruaciju? Jeste li trudni?'", priseća se on. "Bilo je neprijatno biti jedini muškarac tamo koji ne čeka svoju suprugu."

Nakon nekoliko neugodnih minuta provedenih u čekaonici, Miler je pozvan na ultrazvuk, a potom i mamogram (koji je vraški boleo zbog manjka njegovog grudnog tkiva). "Morali su da ščepaju moju bradavicu i dojku i povuku ih tako da budu sigurni da je ušla u mašinu dok sam se ja naginjao napred", rekao je on.

Nakon što mu je ispisan uput kod hirurga, doktor je odlučio da ukloni grudvicu, iako je i on smatrao da se radi samo o kalcifikaciji. Milerova kompanija za zdravstveno osiguranje bila je jednako sumnjičava i odbila mu je zahtev pokrivanje troškova lampektomije.

Dan nakon operacije, nazvao ga je njegov hirurg, koji mu je naprasno saopštio da je pročitao preliminarni izveštaj i da izgleda kao da Miler ima rak dojke.

"Bio sam u fazonu, čekajte malo, ovo je Skrivena kamera, zar ne? Da li se ovo zaista dešava? Koji đavo?", priseća se Miler. "Kad sam konačno svario informaciju, rekao sam sebi: 'Oh, do mojega. Upravo mi je čovek rekao da imam rak.'"

Miler je u to vreme sa 24 godine bio najmlađi muškarac kome je postavljena dijagnoza raka dojke u Sjedinjenim Državama (u međuvremenu je jedan drugi muškarac dobio istu dijagnozu sa 22 godine).

Nakon što je ubrzano zakazao preglede kod najboljih lekara u svom kraju, njihova poruka je bila jasna: moraće da se podvrgne dvostrukoj mastektomiji. "Rekao sam, hej, hej, hej, čekajte samo malo", ispričao je. "Neću da izgubim obe bradavice."

Njegov slučaj bio je toliko zbunjujući, da je završio pred lokalnim konzilijumom lekara za oblast Kanzas Sitija, pa je Miler završio u rukama Lona Mekroskija, hirurga iz Medicinskog centra Menora u Overlend Parku, u državi Kanzas, koji je do tog trenutka izveo dvanaest mastektomija na muškarcima, što se smatralo relativno velikim brojem. Mekroski mu je rekao da drugu dojku mogu da mu operišu i nekoliko meseci kasnije.

Osamnaestog maja 2010. godine, na dan mastektomije, Mileru su ubrizgali radioaktivne izotope kako bi doktor mogao da izvede postupak zvan "biopsija stražara limfnog čvora". Nakon što je on odstranio bradavicu, tkivo dojke i marginu od dva centimetra oko dojke, izotopi su se "osvetlili", omogućivši doktoru da utvrdi kako su Mileru limfni čvorovi čisti — da se, na njihovo veliko iznenađenje, posle sedam godina života sa tumorom, njegov rak dojke nije proširio. Na kraju ipak nije morala da mu se odstranjuje druga dojka.

On je istog jula započeo prvu od četiri runde hemoterapije, preventivnu meru za koju su njegovi lekari rekli da bi mogla da smanji šanse za povratak raka u narednih deset godina sa 22 odsto na 12. "Računao sam da ako možemo da spustimo to na što je nižu moguću brojku, imam više šansi da radim sa svojim životom šta želim i više nikad ne brinem za rak", rekao je Miler.

Miler nije imao mučnine, ali je izgubio svu svoju kosu, uključujući i obrve i trepavice. To je bilo prvi put da je počeo da izgleda bolesno. Smatrao je da izgleda prilično dobro ćelav, ali iskustvo posmatranja kako vam kosa opada u pramenovima bilo je veoma uznemirujuće. "U svojoj glavi, ja sam bio zdrav", rekao je. "Nisam umirao, živeo sam, ali sam zbog hemoterapije izgledao kao da umirem."

Uprkos tome što se izvukao relativno lako, Miler se osećao kao da nije imao kome da se obrati nakon što je dobio dijagnozu. Velike organizacije za borbu protiv raka bave se samo ženama — jedna od njih je čak odbila Breta sa objašnjenjem da mora da "posveti sve svoje resurse ženama". Većina muškaraca se podvrgne operaciji, zaleči i vrati na posao kao da se ništa nije dogodilo. Osećao se usamljeno zato što nije mogao da se poveže ni sa kim ko je prošao istu stvar.

"Nisam imao podršku", rekao je on. "Nisam imao sa kim da pričam. Žao mi je što nije bilo nikoga da mi unapred kaže da ću ići na žensku kliniku. Žao mi je što nisam imao nikoga sa kim bih mogao da pričam o lečenju, operaciji i svemu ostalom."

Kad je Miler odlučio da ispriča sve svojim prijateljima, znao je da će biti prilično zbunjeni njegovom dijagnozom. Zato je okačio dugačko objašnjenje na Fejsbuk. Ljudi su bili šokirani. Bio je zatrpan tonom pitanja. Njegovu devojku, sa kojim je počeo da se zabavlja nedugo posle završenog lečenja, zanimao je njegov ožiljak kad su se upoznali. "Bila je u fazonu: 'Mogu li da ga vidim?'", nasmejao se on. "Mnoge devojke mi to kažu, a ja im odgovaram sa: Mogu li ja da vidim vaše?"

Ubrzo nakon tog iskustva, on je osnovao Fondaciju Bret Miller 1T — "1T zato što imam jedno T u imenu i samo jednu tit (sisu)", nasmejao se on. Preko svoje fondacije i sada Koalicije za muški rak dojke, Miler pomaže da se šire priče drugih muškaraca sa ovom dijagnozom i da oni dobiju neku vrstu podrške koja je svojevremeno njemu izostala.

Više od svega, Milera iščuđava koliko je sreće imao."Zaista se pitam koliko sam gore mogao da prođem da sam dopustio da prođe još vremena ili da se proširilo više nego što jeste", rekao je on. "Da li bi metastaziralo? Da li bih umro?" Ali on se ovim sumornim alternativama bavi manje zbog svoje sudbine, a više zbog prilike da pomogne sličnima njemu. "Da sam umro, ko bi se našao da pomogne tim drugim muškarcima koji ne pričaju o tome?", kazao je on, "muškarcima koji na kraju umru zato što nisu znali da mogu da dobiju rak dojke?"

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu