Sa kakvim sranjima se suočavaju instruktori vožnje u Beogradu

Divna vest me je dočekala danas – Evropska komisija je zvanično objavila da su žene bolji vozači. Konkretno, žene su bezbednije za ulice i sve nas koji se nalazimo na njima. Doživela sam to kao neku svoju malu pobedu, ali znam da je to što sada smem da vozim na ulicama Beograda, zasluga mog instruktora i strpljivih ljudi koji su sedeli pored mene i bodrili me, čak i kad sam ulazila u kružne tokove kao što je Slavija i bila zapljuskivana psovkama, srednjacima i sirenama. Mada je to ništa u odnosu na ono što sam celog života slušala da su žene nesposobne za vožnju.

Meni je u suštini to nekako postalo podnošljivo, opsujem i ja u sebi, vozim kad moram, ne po ceo dan, pa ishendlujem nekako te psovke. Ipak, instruktori vožnje nemaju taj luksuz. Oni su ti koji verovatno imaju najslikovitije situacije uvreda, pretnji i pritisaka tokom celog radnog vremena. Sve to dok uče nekog nesrećnika, koji je još uvek u stanju samo dizelaša da vozi, jer za kvačilo benzinca nije spreman, pa će mu se i na 20 na sat gasiti auto.

U tom paklu, koji se dešava na beogradskim ullicama, poznatim po super-netepeljivim vozačima automobila, ne baš mnogo tolerantnijim vozačima javnog prevoza, nadaju se da će rupetine u razrovanom asfaltu biti najmanja neprijatnost za taj dan. Kandidate ne mogu da biraju, a moraju da provedu tih 40 časova sa njima na udaljenosti od deset centimetara. Za njih je lutrija kakvu će osobu da trpe tokom obuke.

- Svakog dana se naslušam čitavog arsenala psovki najviše vozača autobusa. Moja familija sigurno štuca tokom celog dana, jer se gospodi iz autobusa verovatno žuri na pauzu za cigaru, dok sam ja u kolima sa kandidatom koji se obučava i vozi primerenom brzinom – kaže nam instruktor iz auto-škole Bjanka.

Pravljenje „profila" kandidata koji uči vožnju i utvrđivanje njegove „intelektualne snage" glavni su preduslov za kvalitetnu obuku, smatra instruktor Goran Kojadinović iz auto-škole Gazela.

- Problemi u radu sa kandidatima izbegnu se čim vidim sa kim radim. Starosna struktura je bitna, jer ljudi imaju različit motiv da uče vožnju. Imao sam kandidatkinju koja je imala skoro 60 godina i koja je krenula sa obukom da bi mogla da vozi muža na dijalizu svakog dana - kaže Goran za VICE.

On dodaje da je ovim novim pravilima vezanim za obuku, dosta toga sprečeno u lošoj komunikaciji sa kandidatima. Sada se potpisuju ugovori tokom obuke, gde je čak i propisano kako kandidati treba da budu obučeni na ispitu, tako da instruktori ne moraju i tim stvarima da se bave, kao što su ih nekada vraćali kad dođu u šorcu.

- Najveći problem su bahati učesnici u saobraćaju. Ti vozači, to su sve bili loši đaci dok su učili vožnju. Ako se desi da stane vozilo na uzbrdici i nekome ko tek uči vožnju treba 15-20 sekundi da ponovo krene, to nije razlog da vozač iza izlazi iz vozila i krene da „objašnjava stvari" – kaže Goran.

Jedna od najrizičnijih situacija koja mu se desila, bila je kada se kandidat uspaničio, jer je iz suprotnog smera dolazio teretnjak, za koji je imao utisak da ulazi u njegovu traku, iako ti nije bilo tačno, a dečko koji se obučavao toliko se uspaničio da je digao ruke i noge u vazduh, pa je Goran morao da preuzme auto pod svoju kontrolu u tom trenutku.

Instruktor Velibor Petrović, isto je imao situacije sa bahatim vozačima koji nemaju strpljenja za one na obuci.

- Ti ljudi prosto teraju one koji tek uče da voze da krše propise, da ne poštuju znakove i ograničenja time što im toliko trube. Onda ti mladi koji su na obuci kažu „pa tako ću i ja, kad ovi iskusni to rade" – kaže Velibor za VICE.

Navikao je da najviše vremena tokom obuke troši na to da smiruje kandidate zbog nervoze bahatih i da im priča da su pretnje i psovke usmerene na njega kao instruktora, a ne na njih, kako bi ih smirio, jer ako se uspaniče, može ozbiljan problem da nastane. Dodaje da i pored mnogo stresnih i rizičnih situacija, bude nekad i neka zabavna, kao na primer kandidat koji je izvozio 60 časova koji je pitao gde se pale svetla.

- Sve bi bilo lakše kad bismo imali više para. Na primer, kada bi kandidati imali više dobrih poligona, onda ne bi bilo toliko stresno kad se izađe na ulicu – kaže instruktor Žarko Živankov.

Dešava se da kandidati kad izađu u naseljeno mesto su u panici, jer su drugi vozači nestrpljivi i krenu da trube, a onda uplašena osoba na obuci može samo da se dodatno pogubi i da doda gas, ili uradi nešto drugo glupo i rizično, objašnjava Žarko.

- Imao sam jednu situaciju, obučavao sam jednog dečka, vrhunskog sportistu, za koga se pričalo da je u nekim krimi-džimi varijantama, niko od instruktora nije hteo sa njim da radi, osim mene. Vozi on Dorćolom, sprema se za polaganje i neko iza mu jednom svirne. On je odmah izašao i premlatio dečka, ozbiljno ga je tukao, a ja sam pokušavao da smirim situaciju, dok se nije zaustavio, ali mi uopšte nije bilo svejedno, iako se ovakve situacije dešavaju – kaže Žarko.

Najčešći problemi sa kojima se sreće, dešavaju se, naravno, na ozloglašenoj Slaviji. Tu niko ne poštuje propise, pa se ljudi na obuci izgube, a dešava se i da samo dignu ruke od volana, pa on mora da preuzme vožnju.

Češće prave haos „iskusni" vozači, nego kandidati. Žarko kaže da ga je zbog toga jednom delila sekunda od smrti, tokom polaganja vožnje.

- Kandidat je radio sve šta treba, od znaka stop, krenuo je ka liniji preglednosti, ja sam kao član komisije sedeo na suvozačkom mestu, i bacio sam i ja pogled u levu stranu, nakon što je on to uradio i krenuo i bukvalno u sekundi video sa te strane čoveka koji je vozio sto na sat i gledao u telefon, koji bi se direktno zakucao u mene, da nisam refleksno uhvatio volan i skrenuo. Milimetri su bili u pitanju – priča Žarko.

Ni vožnja nije za svakoga, kaže Žarko. Postoje lekarski pregledi, koji se rutinski rade, pa se desi da prođe i neko ko nije za vozača. Dešavalo sa da na čas dođu ljudi koji su prethodnu noć pili, drogirali se, ili su nenaspavani, i onda i sa takvim ljudima mora da se radi, jer sada oni imaju rok u kome moraju da izvoze sve časove.

- Sto ljudi, sto ćudi, ja sam istreniran da izađem na kraj sa raznima, to mi je posao. Samo jednom sam morao jednu stariju gospođu da zamolim da izađe sa časa iz automobila, jer je bila psihički nestabilna i sve vreme je pričala razne gluposti, zbog kojih nisam mogao da se koncentrišem – kaže Žarko.

Bez obzira na teške delove, ovog posla, svi oni vole to što rade. Skoro svi su mi rekli da je to nekad bilo uvaženo zanimanje.

Milan Nešović kaže da i posle 30 godina uživa u ovom pozivu.

- Ja se trudim da zaboravim sve loše stvari. Međutim, moram da priznam da sam se malo zbunio, jer mi se to nikad pre nije desilo, pre par meseci, devojka bila odlična na poligonu, i kad je izašla na ulicu odjednom je počela da paniči i valjda od straha povratila je u automobilu. Bio sam iznenađen, ali sam ipak držao sve pod kontrolom – kaže Milan.

Izgleda da oznaka „L" na automobilu na bahate ljude na ulicama Beograda deluje kao Pavloljev refleks, pa automatski sedaju na sirenu. Nije ni čudo što mnoge ljude koje poznajem iz unutrašnjosti ne žele da voze po Beogradu, jer nisu prošli „beogradsku obuku". Možda će u budućnosti, usled silnih promena vezanih za obuku da bude uneta i neka novina kojom bi se prepadnuti vozači-početnici spremili za agresiju koja ih čeka. Do tad samo možemo da se nadamo da će strpljivi instruktori da rade posao kako najbolje znaju i umeju.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu