Izbeglice u Beogradu nam pričaju za šta sve koriste internet
Fotografije: Lazara Marinković

FYI.

This story is over 5 years old.

Izbeglička kriza

Izbeglice u Beogradu nam pričaju za šta sve koriste internet

Tinejdžeri izbeglice sa istoka ne razlikuju se po zavisnosti od društvenih mreža od evropskih tinejdžera – kuckaju se sa prijateljima, slušaju muziku i igraju igrice.
27.10.16

Sve fotografije: Lazara Marinković

Jedno od prvih pitanja kojima su ljudi pokušavali da racionalizuju ksenofobiju prema izbeglicama u komentarima na internetu, bilo je "odakle njima mobilni telefoni", a posebno "odakle njima pametni telefoni", jer je to valjda trebalo da objasni da oni dolaze iz nekog blagostanja, a na iz rata i ugroženih područja. Indipendent je ljude koji postavljaju ovo pitanje nazvao idiotima i u tom tekstu objasnio da je potpuno normalno da kada bežiš iz rata i prelaziš hiljade nepoznatih kilometara poneseš (jedino) pametni telefon, koji će da ti spasi život. Pametni telefon za izbeglice je često vrednijii od hrane.

Reklame

Većina izbeglica koje zatičemo u parkovima blizu autobuske stanice u Beogradu i oko radnji sa brzom i halal hranom ili razgovaraju telefonom i kucaju poruke ili su pored produžnih kablova na kojima su im prikačeni punjači za telefone.

Uglavnom koriste Fejsbuk mesindžer za komunikaciju sa prijateljima i rodbinom, neki What'sApp, a retki i Vajber. Da bi ubili vreme u iščekivanju vise i na Fejsu i Instagramu, kače svoje slike iz zemalja kroz koje prolaze i gledaju dokle su stigli njihovi prijatelji. Tinejdžeri izbeglice sa istoka ne razlikuju se u svojoj zavisnosti od društvenih mreža od evropskih vršnjaka – kuckaju se sa prijateljima, slušaju muziku i igraju igrice. Onlajn komunikacija je jedino što je za njih ostalo normalno, dok se po svemu ostalom njihov život drastično razlikuje od njihovih evropskih tinejdžera. Mada, za mnoge, i starije, Fejs i ostale aplikacije nisu samo zabava, već su neophodne.

- U Srbiju sam stigao pre dva dana. Po gradu ima više mesta sa besplatnim wi-fi-jem, pa se tako javljam svojoj porodici – kaže Naim iz Sirije koji je krenuo ka Nemačkoj. Telefon je punio u radnjama sa hranom i kućici u Info parku kod dolaznih perona, dok nije uklonjena.

Moza iz Pakistana čeka da se otvori jedna od prodavnica sa hranom u Gavrila Principa da bi stavio svoj telefon na punjenje, jer mu je baterija pri kraju.

- Sve vreme se dopisujem sa porodicom i prijateljima preko mesindžera, pa brzo potrošim bateriju. Putujem sam, pa moram redovno da im se javljam – kaže Moza.

Reklame

Na početku Nemanjine ulice ispred jednog izloga stoji grupa Pakistanaca koji su nasmejani dok ćaskaju i čekaju da im se napune telefoni u jednom od info-centara. Aziša, Sedal i Ebar prvo stidljivo, a posle sve opuštenije pričaju o njihovom putu za Nemačku. Plaše se Mađarske i toga što su čuli od svojih prijatelja, dok su čitali u grupama na Fejsbuku o tome šta se tamo dešava.

- Ja sam studirao softverski inžinjering, a sada moj fakultet više ne postoji – spaljen je. Nadam se da ću moći da nastavim školovanje u Nemačkoj. Ovde su ljudi dobri, čak sam neke i dodao na Fejsbuku, ali ne bih da ostanem u Srbiji – kaže Sedal. Dodaje da ponekad igra igre, ali sada je smanjio, jer čuva bateriju.

Ebar je kupio pripejd karticu za javljanje rodbini. Košta 300 dinara i traje mu tri dana. Internet uglavnom koristi na nekom od mesta po gradu gde je besplatan. Kaže nam da često gleda šta ima na Instagramu.

- Lepo mi je da gledam slike ljudi koji prolaze kroz različite zemlje, a i ja volim da okačim neku fotografiju. Srećan sam što sam imao priliku da vidim i neke lepe zemlje, kao što je Srbija. Da nisam morao da bežim iz svoje zemlje, nikad ne bih imao priliku za to. Dobro, priznajem, gledam na Instagramu i neke lepe devojke – kaže nam Ebar dok se smeje i njegovi prijatelji kreću da se smeju sa njim.

Sedal kaže da Fejsbuk ne voli preterano, ali je instalirao aplikaciju za pomoć izbeglicama, pa se tu uglavnom informiše.

Reklame

- Moja porodica je već stigla u Nemačku. Dopisujemo se preko What's App-a. Poslednje što su mi javili je da često vraćaju Pakistance na ulasku u Nemačku – kaže Sedal za VICE.

U parku kod Ekonomskog fakulteta sede mladi muškarci u manjim grupama, neki su čak i maloletni. Pažnju nam je privukla muzika koju pušta sa telefona jedan od njih.

- Skinuo sam spotove sa neta, pa slušam muziku sve vreme, navikao sam da slušam muziku svaki dan, pa mi telefon uglavnom služi za to i da ubijem vreme dok čekam, jer ne znam kada ću da krenem ka Mađarskoj – kaže nam Smail iz Avganistana.

Pušta nam spotove lika koji se zove Pashto i koji ima i pesmu o putu izbeglica ka Evropi.

- Evo kaže „prolazimo i Srbiju i Mađarsku", a to mu je stara pesma, od pre dve godine – kaže Smail.

Malo dalje od njega na klupi sedi još mlađi dečko sa slušalicama u ušima koji cupka u ritmu. Verovatno najiritantinja stvar koja može da ti se desi da dok slušaš muziku jeste da te neko prekine da te nešto pita, pa onda moraš da izvadiš slušalice. To shvatam onog trenutka kada ga pitam „Šta to slušaš?".

- Ma ne znam, neki novi pevači, to mi je prebacio neki dečko kog sam ovde u parku upoznao. Interesuje me šta je novo – kaže mi Esan iz Avganistana dok mi odgovara kao svaki tinejdžer, brzo i pomalo nestrpljivo.

Kupio je jednu pripejd karticu i traje mu već nedelju dana, jer se ne javlja tako često familiji, zato što putuje sa braćom, pa onda to oni rade. Smara ga da se javlja roditeljima, kao što ga smara i da mi odgovara na pitanja, pa ga ostavljam na miru.

Reklame

Dok prolazimo pored jedne od radnji sa hranom u Karađorđevoj, iz koje visi produžni kabli sa telefonima nakačenim na punjače, osmehuju nam se mladići koji sede pored tog produžnog.

Azaz nam pokazuje svoje prijatelje iz Pakistana na Fejsbuku, koje prati dokle su stigli na putu do Nemačke.

- Evo, ovo mi je drug iz škole, on je u Belgiji, kaže da mu je tamo lepo. Imam i ja neke slike – kaže mi Azaz, dok njegovi prijatelji dobacuju da ga dodam na Fejsu.

Naša tura po Savamali se završava kod Železničke stanice gde razgovaramo sa Džoadalijem iz Pakistana.

- Sam putujem, nemam nikog. Idem ka Italiji, jer sam čuo da je teško da se uđe u Nemačku. Koristim mesindžer i Viber da pričam sa prijateljima i poznanicama koji su takođe u putu i tako razmenjujemo informacije – kaže Džoadali.

Za njega je, kao i za mnoge druge, besplatan wi-fi spas, jer je tokom puta ostao bez novca.

Iako je još pre pet godina na zasedanju Ujedinjenih nacija internet izglasan za osnovno ljudsko pravo, zbog pristupa znanju, informacijama a samim tim i razvoju, još ne živimo tu realnost gde svi imamo besplatan internet. Mnogi ovi ljudi ne bi mogli da stignu do svog odredišta bez interneta. Većini internet pomaže da održe privid normalnosti i da nastave sa redovnim, makar onlajn životom. Barem možemo da budemo „ponosni" na to što u Srbiji izbeglice mogu lako da dođu do otvorenih wi-fi mreža i time da im njihov put na sigurno bude lakši.

Reklame

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Još fotografija pogledajte u nastavku: