Šta se desi kada umreš sam

Zimsko je posle podne, i Džo i Pem ulaze u stambeni blok u Liverpulu. Na sandučetu za poštu pronalaze zalepljenu poruku.

"Endrju*, možeš li da pozoveš kancelariju i kažeš im da si dobro? Met."

U dnevnoj sobi su fotelja i stočić sa daljinskim za televizor, inhalatorom i računom za telefon. U kuhinji je jedan prljav tanjir. Prepoznaju se osušeni ostaci kečapa i pasulja.

Nekoliko nedelja ranije, Endrju je seo u tu fotelju i umro. Umro je sam, kao i hiljade ljudi u Velikoj Britaniji kojima se to desi svake godine — što je broj koji je u ubrzanom porastu. Njegov stanodavac ga je pronašao nakon što je računovodstvena firma za koju je radio nazvala policiju da proveri šta je s njim. Kompletna autopsija još nije izvršena, ali se veruje da je uzrok njegove smrti nastao iz problema koje je imao sa grudima.

Džo i Pem imaju sumoran posao. One vode "biro smrti" lokalne mesne zajednice, rešavajući papirologiju umrlih samaca koju bi u normalnim okolnostima obavljali prijatelji ili rodbina. One organizuju sahranu, čitanje testamenta i odnošenja stvari iz njihovog doma.

Kad uđemo u dnevnu sobu, Pem i Džo vade svoju "kesu za pretres" i malu hvataljku. Ne nekim poslovima navlače zaštitno odelo, rukavice i štitnike za cipele. Ponekad isprskaju malo osveživač vazduha pre nego što počnu. Endrjuovo telo je, međutim, odneto pre nekoliko nedelja. "Obično je mnogo gore", kaže Džo. "Smeće vam je do kolena i svuda ima muva."

Na svakom zadatku, ovaj par traži znake bilo kakvih postojećih članova porodice — davno zaboravljenih rođaka ili otuđenih partnere ili dece. "To je često u obliku fotografija, pisama ili čestitki za rođendan koje govore 'Ujaku tom-i-tom…' ili šta god već", kaže Pem. "Imamo posla sa povučenim ljudima koji nisu vodili društveni život, ali koji često umru kad osete da nemaju više nikoga."

Džo i Pem prvo ulaze u spavaću sobu. Tu je plakar, sa malo toga sem košulja koje je Endrju nosio na posao, nedavno vraćenih sa hemijskog čišćenja. Kuća je gola, sa svega nekoliko predmeta, mada je Endrju očigledno voleo sport — tu su kutije sa programima za utakmice Evertona i engleske kriket reprezentacije, iskorišćene karte stare i po nekoliko decenija. Endrju nije imao znanog partnera, decu, braću ili sestre. Jedini znaci da se družio s nekim su foto-albumi sa odmora u kojima se vidi da je išao u inostranstvo da gleda kriket i Everton, ponekad sa ljudima koji izgledaju kao da bi mogli da mu budu prijatelji, ponekad bez njih.

Prema izveštaju Centra za dugovečnost , broj muškaraca koji žive sami u Velikoj Britaniji porašće sa 911.000 2014. godine na 1,5 million do 2018. godine. Istraživanje je pokazalo da se više od 1,2 miliona muškaraca starosne dobi preko 50 izjašnjava kao umereno do visoko društveno izolovanim, dok 710.000 muškaraca preko 50 tvrdi da oseća visok stepen usamljenosti.

Velika većina slučajeva tima smrti su muškarci. "Muškarci su ti koji se najčešće izoluju od prijatelja i porodice", objašnjava Pem.

Džo i Pem traže i testament, finansijske dokumente ili bilo kakve predmete od vrednosti. "Znamo gde prvo treba da gledamo", kaže Pem. "Ljudi obično stavljaju gotovinu i dragocenosti u šolje, čarape i dušek." Pronalaze Endrjuov testament u kesi iz samoposluge u njegovoj spavaćoj sobi. Kasnije saznaju da su obe osobe kojima je ostavio svoju imovinu — njegov očuh i partnerka koja se preudala — mrtve. Ne bi ništa promenilo ni da su žive — advokatska firma koja je verifikovala testament više ne postoji.

Oko 90 odsto ljudi koji nemaju najbližu rodbinu neće sastaviti testament, kažu Džo i Pem. Dakle, sve njihove dragocenosti pohraniće se u sef mesne zajednice. U zavisnosti od toga koliko je novca osoba ostavila za sobom, ponekad sve ode samo na troškove sahrane. Prosečna cena najosnovnije sahrane trenutno širom zemlje iznosi 5.000 dolara, što je fiksni trošak u najbržem porastu prošle decenije u Velikoj Britaniji, nadmašivši inflaciju kirije, hrane i režije.

Ako subjekt nema novca da plati sopstvenu sahranu, Džo obično dogovara sahranu "pod ugovorom" ili u organizaciji "javnog zdravlja" — u istoriji poznatu i kao "prosjačka sahrana". Služba najverovatnije neće imati posetioce. Neće biti nadgrobne ploče, a u nekim okruzima gde je zemljišta posebno oskudno — kao što su London i Južni Vels — telo će biti sahranjeno u komunalnoj ili "masovnoj" grobnici. Sa porastom od 11 odsto sahrana u organizaciji javnog zdravlja u poslednje četiri godine, tim koji predvodi Džo u poslednje vreme organizuje sve veći broj ovakvih službi.

Tokom njihove pretrage Endrjuove spavaće sobe, Pem pronalazi izvod iz banke koji pokazuje da Endrju na bankovnom računu ima 50.000 dolara. Što se drugih dragocenosti tiče, oni od Endrjuovog stanodavca saznaju da je Dejvid*, Endrjouv kolega s posla, već bio u stanu posle njegove smrti i odneo Endrjuov sat, prsten, pasoš i novčanik, pod izgovorom da želi da "budu na sigurnom", iako na to nije imao pravo. Dejvid takođe nekako zna da ovaj ima 50.000 dolara na svom računu, i preko telefona tvrdi da bi Endrjuov šef trebalo da se postara za njegovu zaostavštinu.

Pem mu objašnjava da nije u pravu.

"To nam se sve vreme dešava", kaže ona. "Ljudi niču odasvud da bi se okoristili."

Zima je doba godine kad su Džo i Pem najzauzetije. Starija osoba zimi umire svakih sedam minuta u Velikoj Britaniji — cifra koja se uglavnom objašnjava šokantno visokim nivoom oskudice u gorivu za grejanje. Kasnije tokom dana još jednom će posetiti stan, u potrazi za predmetima koji bi mogli da im pomognu da pronađu prijatelje ili rodbinu. To je sumoran, ali neophodan posao.

I Pem i Džo su na ovom poslu završile pomažući ugroženim licima — Pem je ranije bila socijalna radnica, Džo medicinska sestra. "Morate emotivno da se držite na distanci od posla da biste ga obavljali efikasno, ali par slučajeva koji su zaista potresni ostave traga na vama", kaže Pem.

"U veoma, veoma retkim slučajevima, odlazimo na sahranu i najverovatnije smo jedini ljudi tamo", kaže Džo.

Duboko u jednoj fioci, one pronalaze fotografiju malog dečaka za koga se ispostavlja da je Endrjuovo kumče Pol*, koji bi možda mogao da polaže pravo na imovinu. U ovakvim slučajevima, advokat mesne zajednice pokušaće da locira davno izgubljene prijatelje i članove porodice, što je proces koji nekad traje i po nekoliko meseci, uz pomoć porodičnih stabala i ekstenzivne baze podataka. Ako advokat ne bude mogao nikoga da nađe, sve fotografije, sertifikati i fudbalski programi biće bačeni. Sva druga imovina biće dodeljena Zaostavštini Krune i uložena u dobrotvorne svrhe.

Nakon toga, dosije osobe biće zaključen, a tim će preći na svoj sledeći posao.

*Imena su izmenjena.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu