Tražio sam od nepoznatih ljudi na internetu da me vređaju kako bi me nasmejali

Navučen sam na internet od trenutka kada sam satima smišljao svoj nadimak za MSN. Svi smo to radili. Nije važno da li je u pitanju bio status na društvenoj mreži Hi5 ili menjanje pesama na Majspejsu, internet je predstavljao najbolju priliku celom svetu da se individualni monolozi koje svakodnevno vodimo konačno podele sa masovnom publikom.

Doduše, trebalo nam je vremena da shvatimo da je taj auditorijum tokom većeg dela vremena – prazan. Vrištali smo u prazninu. Pažljivo doterujući plejlistu na Majspejsu, da bi je ljudi mutirali i pre nego što počne da svira i pažljivo postavljajući ozbiljne političke statuse na Fejsu koje niko ne lajkuje.

Kako je vreme proticalo, a Gugl evoluirao iz imenice u glagol, stvari koje su ljudi kačili i za njih tražili neku vrstu onlajn validacije postale su sve besmislenije i luđe. Evo na primer: aplikacija Periscope. Prva stvar koja mi pada na pamet a objašnjava koliko je daleko sve otišlo.

Ovih dana pojavio se još jedan primer, u viralni svet otišla je stvar sa nazivom r/RoastMe gde korisnici Redita aplouduju slike sebe kako bi nepoznati ljudi mogli da ispizde na njih i vređaju ih. Postoje slične stvari na televiziji koje su rezervisane za Dejvida Heselhofa i Flava Flejva, ali gde uvrede izvode njihovi poznanici i prijatelji. Pa onda je poprilično čudno što neko želi to od potpunih neznanaca, zar ne? Kako se u tome tačno uživa? Možda izaziva katarzu na neki čudan, mazohistički način?

Kako bih stavio tačku na sva ova pitanja, i kako bismo malo pričali i o meni ovde - oprao sam zube, očešljao se, podesio tajmer na kameri i šerovao svoju fotku da bih video kako je to kada te ljudi koje ne poznaješ gađaju pravo u tvoje nesigurnosti?

Pa, ovo je prilično dobar komentar. Ja jesam anksiozna osoba, a dodatno sam bio anksiozan dok sam se fotografisao jer sam znao da to radim samo da bih je postavio onlajn i da bi ljudi na internetu isticali kako sam bliznac parazit Stiva Buskemija ili kako se veličina mojih ustiju ne uklapa sa veličinom ostatka lica.

Zapravo, ortak, ja stvarno živim u šupi. Podrum je nešto luksuzniji pojam od šupe, a ja živim u šupi. Ovo je pobeda, bojim se.

Okej, ovo je dobro zapažanje. Pripremao sam se za poređenja sa Golumom otkada sam postao svestan sebe. Potrošio sam mnogo sati zureći u ogledalo da bih se pomirio sa tim.

Dobar komentar. Ali malo nije na mestu. Mislim da je ta vizuelna stvar mnogo više do veličine moje glave nego njenih delova. Imam izuzetno veliku glavu za nekog ko je moje visine.

Da, svi to kapiramo i jasno nam je da je istina.

E ovo je pravi roast materijal. Pripremljeni scenario za vređanje sa aktuelnim referencama. Ovoga puta je to Tramp, slatka i najgora referenca. Nisam znao da imam toliko ružnu frizuru, ali izgleda da je tako. Mislim da ću se ponovo vratiti na razdeljak na sredini.

Aha, kapiram. Ova stvar sa lažnom brigom i aludiranje na očaj zlostavljanja u detinjstvu je baš sranje. Toliko loša uvreda kojoj se ne bi najsmejao ni tipičan čan ragbi tima.

Okej, ova je jedna od onih „izgledaš kao ubica" uvreda. To možda funkcioniše negde preko okeana, ali ovde u Americi, gde se masovna ubistva dešavju na svakodnevnom nivou, ovakva vrsta humora je baš bezveze. Ja se nisam nasmejao.

Dosta toga ovde treba obraditi. Ali pre svega: ne brinite, razjareni stranac, nisam očekivao da ću dobiti Pulicera sa ovim. Samo sam želeo malo zabave, zar ne?

Čudno je, pored svih tih komentara mene je najviše dirnula stvar sa dinosaurusom. Osetio sam želju da mu kažem da je to poster koji mi je potpisao Stjuart Li.Osetio sam želju da mu pokažem posvetu.

Bilo kako bilo, ovo vam se neće svideti ali stvarno se osećam kao da sam danas nešto naučio. Neke uvrede su me baš nasmejale, dok sam na neke ostao potpuno ravan.

Šta sam naučio? Da gomila ljudi na internetu ima baš sranje šale.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu