FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

Kako me je konj suočio sa mojim karakterom

Ima mnogo načina da čovek pokuša da sebe sagleda iznutra, ali nijedan nije kao transformacioni trening sa konjima.
3.7.16

Autorka teksta

Ima mnogo načina da čovek pokuša da sebe sagleda iznutra, neke od njih sam i opisivala u VICE-u (zloupotrebljavajući poziciju novinara, kako su neki čitaoci komentarisali).

Ali, svi su ti pristupi manje ili više okolišni, ni jedan nije kao pogled u ogledalo, osim transformacionog treninga sa konjima. Jer, ovi četvoronošci od 400-500 kila nepogrešivo reaguju na vaše stanje volje i uma. Trening se obično sprovodi sa menadžerima, ali i mi obični ponekad moramo u tom smeru da delamo. Da se postavimo kao lideri.

Reklame

Konji su, opet, životinje krda, oni prirodno traže vođu, alfa - jedinku. Ali da upravo vi to jeste, ne možete ga ubediti rolexom, fensi garderobom, ni novim mercedesom. Niti ga potkupiti komplimentima. Možete mu ćušnuti šargarepu, ali kad je pojede, opet ste na nuli kad treba da svojim autoritetom zavredite poverenje i poštovanje.

Konj će da sledi samo vaše samopouzdanje, da bude usmeren ka vašem fokusu, slušati vas ako ste i sami sigurni gde idete… Bude li osetio da vam manjka pažnje, sposobnosti da donesete odluku… ćao, ode on svojim putem, obično za najbližim zelenim busenom.

Takođe, na njega se ne možete naljutiti ako od vas napravi budalu. Odnosno, ako u pokušaju da ga nadmudrite, zamenite uloge, pa umesto da on vas, vi sledite njega.

Tako nas je instruirala Jelena Obradović , predsednica UO Konjičkog kluba „Aranđelovac", gde smo otišli kao grupa „Vikend umetnika". U situaciji da tokom nedelje obavljamo razne poslove, da bi se subotom i nedeljom posvetili kreativnosti. Ili unutrašnjem punjenju, pod čime se podrazumevaju i ovakvi izleti.

Dok smo se vozili ka tom gradu pod Bukuljom, drugar Dragan je bio u fazonu – šta ako konj oseti da on nije (dovoljno) dobar čovek. Šta ako se ne skontaju? Još je prepričao „zgodu" iz detinjstva, kad ga je jedan konj ritnuo, što mu nije ostavilo traumu, već bio znak da je pogrešio u pristupu, kako je tvrdio.

Mi mu nismo sasvim verovale. Ritanje nije nešto što se tek-tako „oprašta".

Reklame

Sa druge strane, Stefanase setila jedne kobile koju je vlasnik pretukao na mrvo ime, pa bi uvek spuštala uši kad joj priđe, zlopamtivši okrutnost. Osim toga ništa nije znala o konjima.

Aleksandrija je bila poslovično radoznala, jer to je njena životna furka. Ja sam imala izvesnog iskustva s ovom vrstom treninga, u kom sam spoznala da me uspeh ponese lako, pri čemu zaboravljam na sve drugo, pa i na saradnike.

To me je naučio Haf, isti ovaj haflinger koji nam je sad dodeljen za samosuočavanje. Na prvi pogled pitom kao pas, ali svojeglav i inadžija, što će se ubrzo ispostaviti.

Radićemo vežbe „iz partera", objasnila je Jelena, a prvi zadatak je da Hafa povedemo u krug za ular. Budući „stara kajla", ovo sam odradila bez greške, što je osokolilo ostale.

Ali, već na pola Aleksandrijinog kruga, Haf je stao da brsti travu. Tepala mu je i umiljavala se, na šta se konj nije obazirao. Čupkao je i čupkao, meljući vlati sa užitkom. „Jel' ovo konj il' magarac", probala je da se našali. Bez razumevanja za tu vrstu humora, Haf se držao trave, kao ukopan.

„Vidi ga, kako je posesivan", ocenila je njegov stav kao uvređenost što je njena pažnja podeljena, usmerena i na publiku. „Samo se ti usredsredi na njega", pametovala sam.

Delovalo je kao da je zeza, iako je samo reflektovao neubeđenost u funkciju lidera. S njom uvek tako ide: ona namami predlogom, ali tebi ostavlja da li ćeš se primiti na isti. Ništa ne gura, ne pravi presiju, ostavlja slobodu izbora.

Reklame

Onda se desilo čudo: Haf se povinovao komandi, zapravo, više sugestiji. Tapšali smo od radosti. Potom se javila Stefana, naoko, sasvim sigurna u sebe, a suštinski nestrpljiva da praksom odagna nepoznanicu. Prvo je išlo kako treba, dok konjče nije stalo na istom mestu i pristupilo istoj aktivnosti. Upornije, doslednije no u Aleksandrijinom slučaju.

Pribegla je istoj fori: slatkorečivosti. I odjednom, bez krika, bez izraza bola, u poluglasu izustila – stao mi je na stopalo. Ne samo da je stao, već je glagol pretvorio u trajni, budući da mu ničim jasnim nije stavila do znanja da je negde pogrešio.

Tek kad je, najzad, siš'o, Stefana je počela da uhće, a kad je izula patiku, tamnoplavi podliv bio je dokaz Hafove težine i njenog herojstva. Da se meni takvo šta desilo, verovatno bih urlala. A, da je ona vikala, kukala, pomoćni trener Maks bi Hafu rekao „noga", i ovaj bi odmah podigao svoje ogromno potkovano kopito.

Al' ko bi se toga setio kad mu celo telo bridi od povrede risa?

Jedino što je Stefana još mrmljala pored „boli me", jeste – nije on to namerno uradio. I time dokazala da nije od onih koji ta svako sranje u drugom traži krivca.

Srećom, pa je Jelena bila spremna za ovu vrstu iznenađenja. Namazala je povredu debelim slojem margarina. Ne bilo kojeg, već „Dobro jutro", što je vrsta reklame, ali je nećemo naplatiti, jer se za lek ni ne zahvaljuje. Tako veruje narod, iz poštovanja prema isceliteljskim moćima.

Reklame

Nismo dugo bili zaokupljeni Stefaninim pehom, nismo imali vremena za saosećajnost, a i margarin je rapidno blažio povredu.

Vratili smo se Hafu. Dragan ga je prošetao kao na izložbi, mirno, dostojanstveno. Kao da nikad nije doživeo ritanje, kao da je rođeni vođa. A konj – kao da nije nedavno uzrokovao belaj, kao da je sasvim krotak, a ne na svoju nogu.

Pređosmo na vežbu broj dva. Sad sve to isto, samo bez povodca. Na ovoj tački, Haf me je prošli put osvestio. Posle niza dobro izvšenih operacija, poneo me trijumf pobede. On je osetio da sam sve zasluge uzela za sebe, i narednih 15-ak minuta išao kako mu se ćefne. Da ga sprečim da gricka travu, išla sam po obodu manježa, pa je on bio taj koji je vodio. Primer neuspeha iz priručnika.

Vrednije od lovorika, posle je bila upravo ta spoznaja. Dal' će me i sad „obrukati", pokazati svima moje pravo lice. Išla sam s njim u krug držeći ga za uzde, dogod nisam bila spremna da ih pustim, baš kako mi je rečeno. A on, malo hoće da me sluša, a malo krivi vrat ka zelenom obruču, namerno nekošenom da bi konju bio izazov.

Zagledam mu se u oko, okrenuto meni. „Jel' ti to meni teraš inat", gotovo da zasikćem. Potom ga potapšem po vratu, Haf opet krene zamnom, a ja počnem da razmišljam šta je bio povod za njegovo hoću- neću-pa opet hoću ponašanje. I usred toga, ponovo ga izgubim.

Upornost se u poslu smatra dobrom osobinom, i pomogla je i ovog puta. Svi su nam aplaudirali sa galerije. Jelena reče da je probala da me, uoči vežbe, dekoncentriše primedbom o vremenu. Ja se toga ne sećam, u glavi mi je bilo samo da uspešno obavim zadatak. Iz kog sam izašla s polovičnim utiskom, bez jasnog odraza svog karaktera u konju – ogledalu.

Reklame

Aleksandriji je konjić opet napravio šou-program. Ukočio se u mestu, imitirajući svog dugouhog rođaka. Ona se malčice snuždila, misleći, valjda, da nas je razočarala. „Ne moramo svi da budemo lideri", branila je sa tribina Stefana splaslog otoka usled blagorodnosti masnog namaza.

Uvid u Aleksandrijinu prirodu, otvorio je Stefani oči i za vlastitu. „Osećala sam se kao da mi je neko uvalio bebu da je čuvam na par dana. Pa mi je postala dosadna, jer nisam znala šta od sebe i od nje/njega da očekujem", stručno je definisala.

Dragan je ponovo bio beskprekoran, služeći se metodom dogovora. Izgleda da se ja od svih njih najviše ložim da budem glavna. Preosetljiva na kritike, makar bile oličene u reakcijama konja. Tom mišlju sam se bavila i da skrenem pažnju sa sa fakta što me je on – početnik –nadvladao u postizanju ciljeva. Takmičenje je moja uobičajena podsvesna igra. A ljutnja, reakcija na sve osim prvog mesta.

Naredni cilj je bio: prvo individualno, a potom zajedničkim snagama „preterati" Hafa preko niske grede. I to sam već radila, pa bila nadobudna. Ne previše, jer već sam naučila da se u slavi kontrolišem. Ali, dovoljno, da Haf iz drugog puta obavi jednostavni zahvat.

Međutim, udružena sa Draganom, učinila sam da Haf obori prepreku. Jebiga! Onda sam rešila da partneru otkrijem tajnu ovog zadatka: treba mi da se međusobno dogovorimo ko šefuje.

Ubeđena da ja vodim, a on – da svako doprinosi kol'ko je do njega, što će reći – u disbalansu zaduženja, preskočismo preponu. Ne znam dal' Haf voli aplauz, ali meni je tek delimično prijao. Kao da ga nisam u potpunosti zaslužila. U stvari, bila sam intuitivno zgrožena onim što sam o sebi shvatila. Nekako – postiđena.

Reklame

Iako je proživljeno samo delić onog što transformacioni trening nudi, nama je bilo dovoljno. Trebalo je još da obradimo to što smo o sebi saznali.

S obzirom da još nismo obavili grupnu vikend-umetničku evaluaciju, mogu da govorim samo u svoje ime. Još sam zatečena, da ne kažem – zgađena činjenicom koliko volim da dominiram. I koliko, s druge strane, nisam tome dorasla. Često sluđena, češće usredsređena na pobedu, no na način da je se domognem.

I šta sad s tim da uradim? Kako da se promenim? Trebaće mi još ovakvih vežbi, da shvatim. Kako da se u dobru ne ponesem, a u zlu ne ponizim. Kako da činim ono što mi spada po realnom odnosu snaga, a ne prema meri svojih pretenzija? Ili, kako da dorastem svojim ambicijama.

Kad sve to uzmem u obzir, bogami, Haf, nadrlj'o si ga sledeći put! Neću da te ispuštam dok me ne preobratiš! Dok ne izvučem iz malog mozga zašto sam takva kakva sam, i ne naučim da to iskoristim za opštu dobrobit. Jer, život je najčešće timska igra, a radost usled pobede je time veća.

A to što ja i u takvim prilikama merim koji je stepen moje zasluge (i redovno u tome preterujem), da se ispraviti, uverena sam!

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu