Ovih dana je pokrenuta priča o tome kako je Haški tribunal posthumno rehabilitovao Miloševića i njegovu politiku. Priča kreće od članka objavljenog na ruskom mediju Russia Today u kom se analizira stav 3460 iz presude Radovanu Karadžiću.
Dakle, imajući u vidu da je Milošević konstantno kritikovao ratno rukovodstvo Republike Srpske, te da se protivio njihovim odlukama, sudijsko veće smatra da nema dovoljno dokaza da se saglasio sa planom njihovog zajedničkog kriminalnog poduhvata.
Videos by VICE
I to je sve. U ostatku presude se ruše neki drugi mitovi. Na primer, potvrđeno je da je Arkanovu Srpsku dobrovoljačku gardu, u vreme dok je činila zločine po Semberiji i Podrinju, kontrolisao MUP Srbije. Takođe, u presudi se na nekoliko stotina mesta citiraju dokazi prikupljeni u predmetu protiv Slobodana Miloševića.
Nije on bio nikakav pravnički genije koji je odbranio svoju politiku i srušio sve dokaze iznete protiv njega. Naprotiv, iskazi svedoka, prisluškivani razgovori i materijalni dokazi prikupljeni u tom predmetu se i te kako koriste u presudi kojom je Karadžić oglašen krivim. Potrebno je samo čitati sitna slova.
Optužnica u predmetu protiv Miloševića je imala 66 tačaka. Nakon što ju je tužilaštvo Haškog tribunala iznelo i obrazložilo svoje dokaze, Milošević je, u skladu sa pravilima tribunala predložio da se optužnica odbije zbog nedostatka dokaza. Domaći institut krivičnog procesnog prava sličan tome se zove Prigovor protiv optužnice. Njegov zahtev je odbijen, sve tačke optužnice su ostale na snazi. Potom je Milošević iznosio svoje dokaze, a pred kraj tog dela postupka je i preminuo.
Da li sve ovo znači da ga su on, i naročito njegova politika rehabilitovani? Ili da se čak poslužim omiljenim izrazom Miloševićevih apologeta, da se radi o potvrdi ispravnosti Miloševićeve politike? I to ni manje ni više nego po zvaničnom stavu međunarodne zajednice i Haškog tribunala?
Naravno da ne. Ali je potrebno stvoriti iluziju da jeste.
Ta iluzija je potrebna, pre svih, Aleksandru Vulinu, Ivici Dačiću i Draganu Markoviću, kako bi se činjenica da su bili sastavni deo te politike postala, odjednom, umesto sramotne mrlje u biografiji koje bi trebalo da se stide, stvar koju će ponosno nositi na herojskim prsima. Ti sitni poltroni odvratnog sistema koji je unakazio ovu zemlju i ovaj narod su jedva dočekali i najmanji nagoveštaj prilike da ne moraju brisati svoje biografije. Ako je i postojao neko ko je zaboravio ko su u stvari oni, ponovo su ga podsetili.
Jer, u to vreme je Aleksandar Vulin bio funkcioner nekoliko ponekad bizarnih pseudo-levih stranaka, da bi kasnije uhlebljenje pronašao u JUL-u čiji je postao portparol, te zamenik predsednika direkcije. Ta stranka je okupljala raznorazne “biznismene” i sličan šljam koji se obogatio na vezama sa Miloševićevim režimom u vreme dok je običan narod preživljavao katastrofu devedesetih.
Ivica Dačić je bio aparatčik Miloševićeve stranke. Predsednik omladine i ono što se pomalo zaboravlja; bio je portparol stranke. Svi odvratni stranački stavovi, sva pravdanja izbornih kradja, hiperinflacije, opšteg siromaštva, nacionalnih poraza, sve je to prošlo preko njegovih usta. Uključujući i ono najbizarnije, da smo pobedili NATO 1999. godine.
A Dragan Marković je bio jedan od osnivača Stranke srpskog jedinstva, čiji je predsednik bio ni manje ni više nego jedan Željko Ražnatović Arkan. I ostaće ponosni član te stranke sve do 2003. godine. Možda je, kako tvrdi, bio suviše mali kada su Šopen i Betoven bili popularni, ali je svakako bio zreo čovek kada je za hleb zarađivao kao Arkanov saradnik.
Ali nije bilo dovoljno samo reći da je Hag posthumno rehabilitovao Miloševića. Tri savršene slike devedesetih, kreature političkog života I ogledala naše propasti su tražila da mu se, ni manje ni više, nego podigne spomenik.
Zapravo, i logično je. Svoje ime, veći deo imovine, biračko telo i političke stavove su stekli upravo zahvaljujući politici čiji su bili sastavni deo. Koga briga što su stotine hiljada drugih poginuli, bili ranjeni, ostali bez svojih najbližih ili upali u beskrajni krug siromaštva i opšte propasti. Jedino je bitno da su oni u toj priči prošli dobro. Podizanje spomenika Miloševiću je u stvari njihovo podizanje spomenika samima sebi.
Samo, ako na postolju spomenika Knezu Mihailu u Beogradu stoje imena gradova koji su oslobođeni za njegove vlasti, koje gradove da stavimo na postolje spomenika Slobodanu Miloševiću? Šta je to on oslobodio ili koga je oslobodio? Kada se podvuče crta, šta je to on uradio za ovaj narod da bi zaslužio bronzanu statuu kojoj bi trebalo da se dive turisti?
Da stavimo kolonu traktora u kojoj sam i ja bio? Policiju koja nam je sprečavala ulazak u Beograd? Video snimak pripadnika Škorpiona koji par minuta pre nego što će ubiti tinejdžera iz Srebrenice pita:” Jesi li što jebo?” Pa kad ovaj odgovori da nije ubica mu kaže: “I nećeš”. Hladnjaču iz Dunava punu ljudskih leševa, masovnu grobnicu iz Batajnice?
Možda biračku kutiju iz koje su krali glasove državljana ove zemlje? Jer nije on dao ostavku, on je izgubio izbore, pa je pokušao da ih ukrade, pa je bio uhvaćen, pa je pokušao da izvrši državni udar. Pa je tek onda, kada je ostao sam i kada je shvatio da vojska i policija neće pucati u svoj narod, napisao tugaljivo pismo i pročitao ga u direktnom prenosu.
Možda heroin iz trezora Narodne Banke Srbije? Bon za hleb iz 1993. godine ili novčanicu od ko zna koliko miliona milijardi bezvrednih dinara? Taksu za izlazak iz zemlje? Sliku redova za benzin, hleb, redova ispred ambasada za vizu? Ili onih 66 tačaka optužnice koji su ostali na snazi? Slike političkih protivnika i novinara koje je država pobila?
Možda imena svih onih generala, ministara, predsednika ili raznih drugih funkcionera Republike Srbije i Savezne Republike Jugoslavije koje je Haški tribunal osudio za ratne zločine? Trebalo bi nam veliko postolje za to. Toliko o ispravnosti politike Slobodana Miloševića i njenoj rehabilitaciji u Hagu.
Dajte predloge. Kaže vlast da nema cenzure. Samo što to ne možemo potvrditi u Utisku nedelje, da plagiram mudrost sa Tvitera.
Nažalost, previše je tih predloga. Gde god zagrebete naći ćete samo krv, izdaju, laži i lopovluk. Slobodan Milošević je ime kojeg bi se svako pošten u ovoj zemlji trebalo da stidi, a ne da mu se dižu spomenici. Njegova politika je bila katastrofalno pogrešna i štetna kako za ovaj narod, tako i za region.
Kada je umro, u beogradskim novinama je zavladala prava poplava čitulja. Neke su bile vrlo ozbiljne, a neke su suštinski predstavljale samo nostalgiju za devedesetim i foru za drugove iz kafića. Osim jedne. Nekoliko članova jednog internet foruma je u beogradskim novinama Slobodanu Miloševiću dalo ovu čitulju:
Što se mene tiče, to mu je spomenik po meri. Surov, brutalno iskren i tačan. Sve drugo će biti grobnica za ovaj narod.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu