Kada sam imala oko 16/17 godina, osećala sam se kao govno – i osećala sam se krivom zbog toga. Bila sam usamljena, izolovana i borila se sa komentarima o svojoj seksualnosti od ljudi u školi. Ali zato što mi se nije dogodilo ništa strašno traumatično, nisam osećala da zaslužujem pomoć zbog toga što se osećam smoreno. Ipak, nisam mogla da se otresem osećanja tuge i otupljenosti. Pitala sam mamu šta da radim, i na sreću bila je puna razumevanja. Zakazali smo pregled kod lekara i upućena sam na šest terapijskih sesija kod državnog psihijatra.

Sada je terapija deo moje rutine – kao i za mnoge ljude. Uprkos tome, još uvek postoji stigma vezana za terapiju i neki ljudi se bore da to razumeju. Jednom sam otišla na lekarski pregled pred TV emisiju, a kada sam pomenula lekaru svoje nedeljne terapije, bila sam šokirana njegovom reakcijom. Uglavnom je delovao zbunjeno što nisam samo na lekovima! To me je nasmejalo. Mislim da je on bio prosto iz starije garde, ali srećom naše razumevanje mentalnog zdravlja se definitivno menja na bolje. Nedavno sam ponovo počela da izlazim, i iako sam oklevala da spomenem terapiju na prvom sastanku, bila sam prijatno iznenađena kada sam skapirala da dvojica od momaka s kojima sam izašla takođe idu na terapiju.

Mislim da napredujemo i da to postaje norma, ali još uvek ima dosta prostora za napredak. Dakle, ako razmišljate o terapiji ili se pitate odakle započeti proces, evo nekih stvari koje sam do sada naučila.

MOŽDA ĆETE MORATI DA MALO POTRAŽITE PRAVOG TERAPEUTA

Sa 16 godina nisam mogla sebi priuštiti luksuz izbora svog terapeuta. Imala sam sreću što lista čekanja nije bila duga kao sada, ali u svakom slučaju sam morala da radim s onime što mije dato. Kad sam bila malo starija i već počea da radim kao striptizeta, mogala sam da uložim u dobrog terapeuta, ali čak i tada je trebalo neko vreme da pronađem pravog. Terapija je odnos u dva smera. Ako ne osećate da vam ide, to ne znači da sa vama nešto nije u redu. Moguće je da određeni terapeut ili neka vrsta terapije nisu prikladni za vas.

Lično, ne smatram korisnim kada terapeut samo sluša. Uglavnom znam koji su moji problemi, pa mi je potreban neko da dublje kopa i kaže mi zašto tako negativno govorim sama sa sobom, ili šta da radim kada mi crne misli prođu kroz glavu. Nakon istraživanja različitih tehnika i oblika, svidela mi se kognitivno-bihevioralne terapija (CBT). Tako sam našla nekoga ko se specijalizovao za to i otkrila sam da mi to zaista pomaže.

VEROVATNO NEĆETE IMATI ISTOG TERAPEUTA ZAUVEK

Kako rastete, vaš terapeut će se menjati, otprilike kao izlasci. Nedavno sam dobila novu i trenutno mi jako prija. Zato se nemojte osećati loše ako prerastete terapeuta ili njegov stil ili samo želite da napravite pauzu – ja malo idema pa malo ne idem, u zavisnosti od toga šta se dešava u mom životu i mog mentalnog zdravlja.

Ako ne možete da priuštite terapiju i nemate pristup državnom psihijatru, Headspace je dobra aplikacija sa različitim kursevima koji vam mogu biti od pomoći. Takođe možete pokušati da preuzmete audio knjige za samopomoć. Sve što vam omogućava da odvojite deo vremena za sebe i malo se upoznate sa svojim osećanjima.

DEFINITIVNO NIJE BRZO REŠENJE

Svaka terapijska sesija je od pomoći, čak i ako je samo prilik da se nekome izjadate. Ali nemojte ulaziti u sesiju misleći da će to biti brzo rešenje. Najvrednije što mi je donela terapija su domaći zadaci i vežbe koje mi pomažu da promenim mozak. Moj najveći problem je bio -i donekle je još uvek – socijalna anksioznost i samopoštovanje. Super sam samopouzdana i mogu da razgovaram sa bilo kim, ali imam problema da govorim ljubazno sama sa sobom. Dakle, za mene je terapija bila proces učenja da se brinem o sebi kao o prijatelju ili voljenoj osobi, i suočavanja sa prošlim iskustvima za koja nisam ni znala da su traumatična dok nisam pričala o njima.

ZABRANITE PROŠLOST

U početku sam bila protiv zalaženja u prošlost – želela sam da se usredsredim na to kako se osećam u ovom trenutku. Ali morate se osvrnuti na ono što se dogodilo u prošlosti da biste skapirali stvari u sadašnjosti. Mnogo sam vremena provela istražujući zašto sam imala tako slabo samopouzdanje dok sam bila mlađa i kako nekoliko komentara 12-godišnjakinji zaista može naneti dugoročnu štetu. Terapija mi je dala drugačiju perspektivu i načine da se distanciram od tog kritičkog glasa.

NAUČITE DA USPORITE

Najpraktičniji trikovi koje sam naučila su oni o zameni mojih starih tehnika suočavanja sa korisnim. Lako je reći „zabrinut sam“, ali važno je razumeti kada se osećate uznemireno i zašto. Na primer, moja anksioznost potiče od preteranog analiziranja onoga što bi se moglo dogoditi i mišljenja da nisam dovoljno dobra, glasna, smešna ili pametna. Ali kada te negativne misli dođu, važno je ne paničariti ili ih osuđivati – samo priznajte da se to dešava. Kad primetim da se to dešava, pokušavam da nabrojim sve pozitivne stvari o sebi i usredsredim se na to da budem svoja. Na taj način ne brinem toliko o tome da li se ljudima dopadam ili ne.

AKO NE MISLITE DA JE TERAPIJA ‘ZA VAS’ – JESTE

Kad sam bila mlađa, osećala sam se loše što sam želela terapiju jer mi se nije dogodilo ništa posebno traumatično. Bilo mi je loše što sam oduzimala vreme terapeutu, samo zato što sam bila stidljiva i nesigurna. Ali svako treba da ima priliku da radi na sebi. To je kao da odvezete auto na tehnički.

Ako idete na terapiju, to nije znak slabosti, a nije potrebno da vam se nešto strašno dogodilo da biste “zaslužili” odlazak na terapiju. Svi imamo neku vrstu traume, ali to često ne priznajemo, pa čak i ne shvatamo. Preporučila bih terapiju bilo kome, čak i ako mislite da vam nije potrebna. Nema srama u tome i ne treba to smatrati slabošću. Pokušati da se popravite, umesto da maskirate bol drugim stvarima, najjača je stvar koju možete učiniti.

@meganbartonhanson