Odrasla sam u ukletoj kući i ispala normalna

Moji roditelji i ja smo se 1995. godine preselili u kuću u kojoj je odrasla moja prabaka. Bila je to stara viktorijanska građevina u Sent Polu, u državi Minesota, sagrađena 1902. godine; ostala je zapuštena pola veka jer je moj deda-ujak Frenk koji je živeo kao pustinjak nikad nije čistio niti bilo šta iz nje bacao. Kad smo se uselili, njeni rđavi metalni paneli su otpadali, a imanje je bilo zagušeno drvećem, zaraslo u korov i zatrpano smećem.

U samoj kući, oljuštene tapete i krzava olovna farba jedva su se videle iza gomile đubreta naguranog uz zidove. Moj pra-pradeda Džozef Renc kupio je kuću 1905. godine. Tokom narednog veka, nekoliko starijih članova moje porodice preminulo je u njoj. Ja to nisam znala kad smo se uselili. Moji roditelji bili su svesni da ne treba da govore jednoj šestogodišnjakinji sa bujnom maštom za ohlađena tela koja su nekada davno ležala pod našim krovom.

Videos by VICE

Ali nije bilo bitno šta ja znam. Patila sam od teškog oblika nesanice i godinama bih svake noći ostajala budna i gledala kako prava pravcata menažerija duhova mojih predaka tutnji kroz moju sobu. Bila je tu tužna žena u mom plakaru, koja bi mi šaptala skrivena između redova mojih šarenih džempera. Kad bih mogla da spavam, sanjala sam je na ivici svog kreveta, obučenu u dugu belu haljinu, sa dugom smeđom kosom vezanom u punđu. Ona bi mi pevušila, a ja bih se budila na to kako i dalje čujem njenu pesmu kako dopire iz plakara.

Tužna žena bila je dobra. Onaj koji je pohodio tavan nije. Neprestano je šetkao gore-dole iznad mog kreveta. Taj nemirni duh pohodio je prostrani, nedovršeni tavan pun paučine kome je moglo da se priđe samo kroz strmo, neosvetljeno stepenište sa poklopcem na oknu. Ponekad bih osećala kako hladni prsti gmižu uz moje noge ispod mog pokrivača, a često bi me naglo budila mračna figura koja iščezava nagore, ka tavanu, istog trenutka kada bi se razbistrio moj pogled zamagljen od sna.

Isprva sam budila roditelje vrišteći. Vraćali bi me u krevet govorivši da stare kuće škripe same od sebe. Zvuci koji dopiru sa tavana ili iz plakara bili su samo vetar, drvo koje truli ili miševi. Trudila sam se da im verujem, ali znala sam dobro šta sam čula.

Nisam pričala drugima mnogo o duhovima kad sam bila mala. Bila sam samo dete, tako da sam odrastala u društvu mnogih odraslih i brzo naučila da će svako pominjanje natprirodnog biti strpljivo saslušano, ali nikad niko u njega istinski neće poverovati. Vremenom sam zamrzela znalački osmejak koji se javljao na licima mnogih odraslih kad bih pokušala da im ispričam za ženu u plakaru ili muškarca na tavanu. Uvek su bili ljubazni, ali sam mogla da čujem kako se smejulje čim napustim prostoriju. „Kakva mašta!“

Razgovor sa mojim prijateljicama, makar isprva, takođe je bio rizičan. Nismo bili religiozna porodica, tako da nisam poznavala koncept predanja o demonima. Kad sam imala devet ili deset godina, napravila sam grešku ispričavši svoja iskustva veoma hrišćanskoj prijateljici, a ona se oduzela od straha. Rekla mi je da je to zlo, da sam verovatno posednuta i da moram da se pokajem i podam Isusovoj ljubavi. Nismo još dugo ostale prijateljice.

Zapanjujuće je na šta se sve čovek navikne. Nakon nekoliko meseci, više se nisam toliko plašila ovih noćnih poseta. Postale su neka vrsta utehe, kao da oni koji su tu nekada živeli paze na mene. Prestala sam da vrištim. Prestala sam da trčim roditeljima. Počela sam da spavam do jutra.

Stvari su se tako nastavljale godinama.

Moji roditelji su često izbivali iz grada dok sam išla u srednju školu, tako da je moja kuća postala ključno mesto za žurke. Pomešajte tinejdžere, alkohol i ukletu kuću, i moraju da se dese neke sablasne stvari. Moja prijateljica Elen se onesvestila na kauču u dnevnoj sobi i probudila na prizor žene koja se ljuljuška u ćošku trpezarije. Laura je jednom prespavala u gostinskoj sobi i naredno jutro se požalila da je moj dečko, koji nije ostao da prespava, proveo čitavu noć sedeći na ivici njenog kreveta.

Ova iskustva su potvrdila moja sopstvena. Godinama me niko nije slušao dok sam pričala o duhovima. Moji roditelji su mi govorili da sam sanjala, da sam suviše maštovita, da moram da prestanem da čitam toliko mnogo horor priča. Ali kad su moje prijateljice videle iste stvari, znala sam da nisam luda. Konačno sam mogla da pričam svoja iskustva iz detinjstva publici voljnoj da sasluša, ljudima koji su zapravo verovali u ono što govorim.

Dopadalo mi se da budem poznata kao devojka koja živi u ukletoj kući. Na prvi pogled, bila sam samo obična srednjoškolka u pocepanom džinsu, ali uskomešane glasine o ukletoj kući su mi darivale auru misterije. Dok je većina ljudi dolazila na moje žurke kako bi pila alkohol bez kontrole odraslih, neki su dolazili zbog ekskluzivnog provoda u ukletoj kući. Mnoge od tih pijanih noći završavale su se tako što je šarolika ekipa mojih drugara iz odeljenja sedela u krugu u dnevnoj sobi, pričajući o duhovima i pokušavajući da ostvari kontakt sa nekim sa one strane.

Ne sećam se kad je sve tačno prestalo. Odselila sam se sa 18 godina i od tada duhovi na čije sam društvo računala čim utonem u san više nisu bili voljni da obznane svoje prisustvo. Ali ja ih se dobro sećam. Svesna sam toga koliko je ljudsko sećanje problematično i da mnoga moja iskustva mogu da se objasne kao detinja fantazija ili paraliza u snu ili glodari na tavanu ili u zidovima. Ali ja odbijam da prestajem da verujem.

Svako malo odlazim kući za vikend i noću ležim budna u mraku. Pažljivo slušam hoću li čuti makar šapat iz plakara, ali ona nikad ne progovara ni reč. Ta tužna žena umorila se od toga da mi više priča. Možda su deca podložnija tim stvarima i moja sposobnost da ih osetim nestala je zajedno sa mojim detinjstvom. U svakom slučaju, tišina je sada zaglušujuća.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu