Fotografije: Kai Clancy
Po rođenju su mi dali ime Kejtlin, ali to više nije moje ime. Sada se zovem Kai, imam 19 godina, i pripadam narodima Vaka Vaka i Vuli Vuli. Moja priča je ta da sam uvek bio nesrećan zbog toga što me identifikuju kao devojčicu, osećao sam se kao da se nalazim u pogrešnom telu. Kada sam imao 17 godina, upustio sam se u avanturu da bih se osećao prijatno, i učinio da moja pojava odslikava to kako se osećam, pa sam napravio tranziciju od žene ka muškarcu.
Bilo je veoma teško odlučiti se za pokretanje tog procesa. Prvih šest meseci po završetku srednje škole mi je bilo užasno. Nisam znao šta nije u redu sa mnom. Kada pohađaš instituciju koja je toliko rodno određena, postoje pritisci da se povinuješ, ali kada je završiš, ne preostaje ništa. Više nema pritisaka, i možeš da budeš ono što jesi. Ali meni je bilo zaista teško da budem to što jesam. Taj međuperiod je bio veoma naporan. Stalno sam se pitao: „Kako ću to zaista da izvedem?” To je počelo da ima smisla, i shvatio sam da moram to da obavim, za svoje dobro. Tada sam se deklarisao kao transrodna osoba.
Videos by VICE
Reakcija moje plemenske zajednice je bila korektna. Viđali su transrodne osobe koje su žene rođene u telu muškarca, ali nikada nisu videli muškarca rođenog u telu žene, pa im je to bilo pomalo strano, ali su vremenom naučili to da razumeju i prihvate. Iako me ovde, u Melburnu, kao i kod kuće, i dalje zovu „sestrice”.
Kai sa tatom
Odrastao sam u Severnom Kvinslendu i Taunshilu, i oko mene su uveki bili tamnoputi rođaci. Bilo mi je lepo kada sam bio mali, dobro sam se slagao sa dečacima, ali kada sam ušao u pubertet, postao sam veoma depresivan. Moji drugari su se menjali, a ja sam se menjao na drugačiji način. Sećam se kako sam razmišljao, ako se razlikujem od dečaka, a nisam jedna od tih devojčica, šta sam, zaboga?
Sećam se još jedne prilike kada sam odvajan od drugara zbog toga što se fizički razlikujemo. To se događalo tokom festivala Korobori. Od kad znam za sebe, bio sam ljut kada me razdvoje tokom obreda, jer su me stavljali u grupu kojoj nisam pripadao. Ali pristajao sam, jer su mi stariji govorili da tu pripadam.
Kada sam odlučio da prođem kroz tranziciju, zatražio sam dozvolu od njih za obred, i dali su mi smernice o tome šta smem, a šta ne smem da radim. Pošto sam sada stariji, plešem mešane plesove, kada momci i devojke igraju zajedno. Na to sam ovih dana ograničen. I dalje učim. Putovanje i dalje traje, ali je ispravno.
Kai (drugi s leva) sa porodicom
Imao sam četiri godine kada je moja mama prvi put pomislila da sam transrodna osoba. Tada sam se po prvi put susreo sa nekim ljudima koji su izgledali kao transrodne osobe, ali to nisu bili. Bili su interseksualne osobe. Gledao sam njihov priču u jednom izdanju emisije Šezdeset minuta, 2000-te godine, o tome kako se vrše hirurške intervencije na maloj, interseksualnoj deci. Ako se ne bi identifikovala sa polom koji im je dodeljen operacijom, ta deca su bila zbunjena. Kao rezultat toga, pravila bi tranziciju od dodeljenog pola u drugi – u ovom slučaju, iz ženskog u muški pol. Kada sam to video, pitao sam mamu da li su mene operisali kada sam bio beba. Tako sam ja razumeo tranziciju, to mi nije bilo normalno. Rečeno mi je da su se oni tako osećali iz medicinskih razloga.
Pre nego što sam obavio tranziciju, izgledao sam prirodno ženstveno, sa dugom, plavom kosom, i bio sam sićušan. Kada sam prvi put to rekao drugovima, nisu odmah shvatili, ali što su više razumeli i primećivali moje ponašanje, shvatili su da ima smisla da sam drugačiji od njih.
Moja zajednica u Kvinslendu mi je zaista pružila podršku, a ljudi u Melburnu su sjajni. Ekipa u Melburnu nije znala da sam transrodna osoba, uvek su me poznavali kao Kaja. Za ekipu u Brizbejnu, stvar stoji malo drugačije, oni su me znali kao Kejtlin i mislim da im je ponekad teško da to skapiraju. Ali dobri su, generalno me baš podržavaju. Sve Sestre-devojke i Braća-momci (tako se nazivaju nativni transrodni Australijanci i grupe za podršku) su stvarno divni, i neki od njih su mi kao starije sestre ili braća od ujaka, ili strica. Oni su mi uzori, i staraju se o meni.
Zajednica transrodnih osoba prepoznaje diskriminaciju kada je uoči, i njeni pripadnici veoma retko diskriminišu druge ljude. Prilično su otvoreni po pitanju mog aboridžinskog identiteta, i prihvataju ga bez pogovora. Ali ipak ima trenutaka kada se javiodređena doza rasizma.
Postavljam video snimke na Jutjub otkako sam počeo sa hormonalnom terapijom. Sviđa mi se što mogu da pokažem koliko sam se promenio. To je dobro za mene, a pretpostavljam i za druge. Koristim to da zabeležim svoj napredak, i da uočim promene kod sebe koje se pojavljuju vremenom, ali za neke ljude to je dobar izvor informacija, i referentna pomoć za druge koji prolaze kroz isto. Mnogi transrodni ljudi postavljaju takve snimke, tranzicija je tako tipična, i tokom vremena može da se vidi razlika koja nastaje usled hormonalne terapije. Tranzicija je zapanjujuća.
Uvek sam imao dosta samopouzdanja, moji prijatelji to mogu da potvrde. Ali mislim da mi je sada sampouzdanje još veće, jer više verujem u sebe. Ranije sam sebe primoravao da budem samopouzdan, a sada mi je to prirodno stanje, jer sam to što jesam. Više mi nije nelagodno, pomirio sam se sam sa sobom, i sada znam ko sam stvarno ja.
Sada živim u Melburnu i radim u savetovalištu za sidu, na jednom aboridžinskom projektu. Uskoro ću završiti političke nauke, diplomiraću na međunarodnim odnosima i javnoj politici, i prilično sam angažovan u aboridžinskoj politici, naročito u Brizbejnu, na samitu G20 i Danu invazije.
Zaista ne mogu da predvidim kakva budućnost me čeka. Samo se nadam da ću i dalje biti srećan. Jer sada sam srećan.
