Putujući Južnom Amerikom, čuo sam šaputanja, glasine i otvorene preporuke za bar po imenu Route 36. Prema nekima — a pod „nekima“ mislim na one što uživaju da turaju kokain visokog kvaliteta u svoje noseve — bar se nalazi pri vrhu spiska lokalnih destinacija koje svaki turista mora da poseti, tamo negde uz Maču Piču.

Route 36 je ilegalni salon koji se iznenada pojavljuje i nestaje u La Pazu, u Boliviji, u kom se kokain služi u gramima na srebrnom poslužavniku, zajedno sa koktelom po vašem izboru. On je i, čini se, mesto za koje zna bukvalno svako, zbog čega bi se dalo zaključiti da mora da se oslanja na bar malo korupcije ako želi da nastavi s radom.

Naravno, iako svako zna za njega, ne znaju svi gde se tačno nalazi. Nakon što nam je niz taksista složilo zbunjene face, konačno smo našli pravog čoveka. „Možete li nas odvesti do Route 36, molim vas?“, pitali smo ga na španskom. Tražio nam je 15 bolivijanosa (malo preko jednog dolara) i odvezao nas tamo. Jedina prepreka na našem putovanju bila je blokada puta koju smo morali da zaobiđemo.

Pogledajte: Brendirane kesice za kokain najbrutalnijeg meksičkog klana

Glavni trg u La Pazu već nedelju ili dve čuvala je policija za razbijanje demonstracija zato što su rudari u štrajku iz susednog grada tražili povišicu. Dan pre naše vožnje taksijem, krajem jula, do ispunjenja zahteva došlo je aktiviranjem dinamita nasred prometnog druma . To vam je atmosfera u kojoj se La Paz nalazi poslednjih nekoliko godina; turisti uživaju u vrhunskim lokalnim narko proizvodima, dok svakih par meseci izbijaju protesti, od vojnika koji traže bolje uslove za rad do invalida koji traže bolju socijalnu pomoć .

Dok smo pokušavali da izbegnemo blokadu puta vozeći se obodima La Paza, taksista mi je objasnio da se većina kokaina u Boliviji proizvodi oko gradova na Istoku kao što su Kočabamba i Santa Kruz. Bolivija se zbog mnogih ovdašnjih farmi nalazi po proizvodnji kokaina na trećem mestu u svetu, na sve skupa 23.000 hektara plantaža, odmah iza Kolumbije sa 48.000 i Perua sa 49.800 hektara.

Kad smo stigli u bar, trojica mladih Bolivijaca koji su neskriveno stajali na ulazu prilično nas je grubo obradilo i sprovelo kroz otvor od jedva metar i po koji je izgledao kao vrata neke garaže. Nakon što smo platili ulaznicu od 25 bolivijanosa [3,62 dolara] (za koju su poslužili iscepani komadići papira sa ispisanim brojevima 12056 i 12057), oprezno smo ušli unutra, a šarmantni Norvežanin nas je s vrata pozvao da mu se pridružimo za najnatrpanijim stolom u lokalu.

Ispričao nam je da je tražio kokain na ulici, pa su ga samo ubacili u taksi i dopremili ovamo.

„Dos caiprainas, por favor„, naručila je moja prijateljica Džozefina od umorne hostese koja nam je prišla kad smo seli.

„I gram kokaina, zar ne?“, ubacila se ona pre nego što je Džozefina stigla da izgovori poslednji slog.

Platili smo 50 bolivijanosa [7,26 dolara] za koktele, kao i 150 bolivijanosa [21,77 dolara] za gram kokaina. Stigao nam je odmah.

Ovo nije vrsta bara koja ignoriše dilere u toaletu; ovo je bar koji aktivno podržava i promoviše konzumiranje kokaina. Route 36 menja lokaciju čim stignu prve pritužbe od meštana. Prema tvrdnji nekolicine momaka koji su sedeli za našim stolom, na ovom mestu se nalazio već nekoliko nedelja.

U baru je bilo prisutno dvadesetak ljudi. Mi smo sedeli sa osmoro engleskih turista sa rančevima, dva radna čoveka iz Belgije i pomenutim Norvežaninom. Šestorica irskih biznismena sedelo je na suprotnoj strani bara, definitivno najviše urađeni i nakokainisani od svih prisutnih, a bile su tu još i dve konobarice, hostesa, didžej (koji je uporno puštao užasan dabstep) i dvojica čuvara koji su se stalno šetkali okolo.

Bolivijski predsednik Evo Morales drži list koke.

List koke, iz kog nastaje kokain, nedavno je dospeo u vesti usred posete Pape La Pazu. Na Andima se list smatra svetinjom, a predsednik Evo Morales je žestoki branitelj njegovih lekovitih i hranljivih svojstava. I čovek je prilično ubedljiv u svojim stavovima; njegov kulturološki značaj za narode sa Anda, koji list žvaću već hiljadama godina, prevashodno se ogleda u lečenju visinske bolesti, a ne u izazivanju četvoročasovnih razgovora na kućnim žurkama sa vašim šefom o tome kako unaprediti produktivnost na poslu.

Predsednik je zato prekinuo praksu prethodnih vlada, koje su uništavale polja listova koke u sklopu američkog rata protiv droge, izbacivši iz zemlje Upravu za suzbijanje droge Sjedinjenih Država, koja je farmerima nudila 1.500 dolara za svako uništeno polje koke. On je to nazvao kulturnim imperijalizmom, tvrdeći da porast potražnje za kokainom u Sjedinjenim Državama ne treba da liši domorodce njihove drevne tradicije.

Od trenutka kada je legalizovao koku neposredno nakon što je izabran za predsednika 2006. godine, Morales je uporno insistirao na tome da koka nije kokain, pozivajući Ujedinjene Nacije da je uklone sa spiska zabranjenih droga. Međutim, izvoz kokaina iz Bolivije u konstantnom je porastu otkako je on došao na vlast, a između 2013. i 2014. godine proizvodnja je skočila sa 290 na 420 tona. Route 36 nedvosmisleno postoji samo zbog njegove liberalne politike.

_________________________________________________________________

Kuvanje kokaina u Limi

_________________________________________________________________

Morao sam na trenutak da prekinem kurtoaznu priču i upoznavanje da bih se posvetio pripremanju đakonija na glatkim površinama koje nam je obezbedio bar. Iz paketića koji smo dobili napravio sam dva pužića i usisao ih. I ko bi rekao, postao sam brbljiviji nego obično dok smo razmenjivali životne priče i putne savete.

Dva Engleza kraj mene, Hamiš i Džoš, objasnili su mi da su ih neki kolumbijski gangsteri primorali da skinu 900 dolara sa računa (u zamenu za 10 grama — a želeli su samo dva) kad su pokušali da kupe drogu u Medelinu. Ovo mesto bilo je med i mleko u poređenju s njihovim prethodnim iskustvom.

Bar je nudio popust, pa smo Džozefina i ja sakupili gotovinu sa naša dva nova prijatelja kako bismo dobili četiri grama po ceni od tri. Odjednom nam se prišljamčio harizmatični — ali pomalo zeleni — Šveđanin koji je počeo sa svima da deli crte. Morao sam da mu pokažem kako da šmrče koku. On je bio ona vrsta čoveka koju će uhapsiti iste sekunde izvan bezbednosti ova četiri zida, a njegovo pojavljivanje savršeno je ilustrovalo koliko je lako pronaći ovo mesto.

U pet ujutro već sam bio prilično razvaljen, pušeći cigaretu za cigaretom i držeći govore umesto da pričam s ljudima. Oko pola šest, jedna pedesetogodišnjakinja nas je pitala da li želimo trave, izbegavajući pogled osoblja. Kupili smo pet grama gotovo neupotrebljivog crnog grumena koji se izdavao za marihuanu (od kog sam kasnije dobio glavobolju) za 80 bolivijanosa [11,61 dolara] i vratili se u naš smeštaj preko Airbnb-a taksijem sa sedmoricom naših veoma urađenih, veoma razgovorljivih novih prijatelja.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu