Dragoslav Šekularac trener Crvene Zvezde
foto : MNPress (N. Paraušić)
Sport

Poslednji jugoslovenski fudbalski boem - odlazak velikog Šekija

Podsetimo se zašto smo voleli drugu Zvezdinu Zvezdu, i zašto je on bio toliko poseban i značajan
5.1.19

Odrastao sam, već sam valjda pisao par puta, u jednoj nuklearnoj zvezdaškoj porodici. Pokojni deda je bio prijatelj sa Rajkom Mitićem, vodio je ćaleta na stari Zvezdin stadion i provlačio ga do svlačionica da se upoznaje sa igračima. Ćale je voleo fudbal dok ga nauka nije odvukla ka sebi, ali uvek je bio raspoložen da prozbori pokoju reč o minulim vremenima kad se „igralo, bre, a ne k’o sada“. I zvezda tih priča uvek je bio Šeki.

Reklame

Nekakav je aksiom zvezdaštva da je Dragan Džajić najbolji fudbaler ikada u crveno-belom. Najbolje levo krilo sveta svojevremeno, pa pohvale od Benksa i Pelea, pa guranje kroz noge Bertiju Fogtsu i sve što ide usput…to je sve kanon. Međutim, moj ćale je o Džaji uvek pričao sa nekako dužnim poštovanjem, jer takav igrač se bukvalno po dužnosti ispoštuje. Ali kad je pričao o Šekiju, mogao sam da mu osetim setni uzdah u glasu koji je nedostajao u pričama o Džajiću. Kao da mu je istovremeno bilo i mnogo teško, i mnogo drago što ga spominje.

U godinama koje su nailazile, trudio sam se da naučim zbog čega je to moj ćale – kao verovatno i hiljade drugih tih godina – uzdisao na spomen ovog čoveka. I kako sam, sloj po sloj, otkrivao legendu o Dragoslavu Šekularcu, na kraju sam konačno i shvatio. Šeki nije bio samo profesionalni fudbaler visokog talenta. Ne, Šeki je bio više od igre.

Enciklopedije će vam reći sve što želite da znate o „drugoj zvezdinoj zvezdi“ i njegovih fudbalskih dostignuća. Poneki klip koji zaluta na Jutjub će vam dočarati to i vizuelno. Ali to je samo pola istine o Šekiju. Istina ostaje zaključana u srcima ljudi koji su ga gledali tada, dok se to dešavalo, i stigli da ispričaju drugima.

Ljudi su, bez sumnje, naučili da vole Šekularca zbog fudbalskog talenta. Moj ćale se kleo da nikoga lopta toliko nije „volela“ kao njega. Šeki bi pravio diletante i od najtvrđih bekova stare jugoslovenske lige. Obigravao je oko njih kao da ne postoje – kao tinejdžer, pobeđivao je Partizan, Hajduk, pa i mnoge evropske ekipe. Bio je prvi pravi „zlatni dečko“ jugoslovenskog i srpskog fudbala. Do te mere je bio popularan, da je čak i snimljen film sa njime u glavnoj ulozi – „Šeki snima, pazi se!“ – u kojem mu društvo prave Lola Novaković, Jovan „Burduš“ Janićijević i ansambl „Sedmorica Mladih“.

Ali, kao što rekoh, zbog toga su naučili da ga vole. A zašto su ga voleli? Zato što se, umnogome, nije razlikovao od njih. Profesionalni fudbaleri su često umeli da slove za povučene, nedodirljive javne ličnosti, šturi u intervjuima i tvrdi na rečima. E pa, Šeki nije bio takav. Bio je, kažu, spreman da proćaska sa vama na sred ulice ako ga nešto pitate. Pokojni Prele je svojevremeno pričao kako mu je jedna od najfascinantnijih scena iz Beograda šezdesetih bila kada je negde na ulici naleteo Šekija u žučnoj raspravi sa nekim nepoznatim likom. Najbolji fudbaler sveta u uličnom argumentu – to nisi mogao da vidiš ni u Londonu, ni u Mančesteru, Milanu, Madridu ili Moskvi. Šeki je bio zvezda na terenu, ali i van njega.

Na jesen 1962, Šekijeva karijera kreće nizbrdo. Na utakmici potiv niškog Radničkog, on iz besa odvaljuje šamarčinu sudiji Pavlu Tumbasu i tako obezbeđuje sebi godinu i po dana suspenzije. Ako je za verovati tračevima, pobesneo je malo zbog neke situacije na utakmici, a malo više zbog toga što nije smeo da pređe u Juventus koji je bio spreman da ga plati suvim zlatom. Šeki je svega par meseci pre odigrao vrhunski Mundijal u Čileu i zadivio svetsku javnost.

Reklame

Posle suspenzije, Šekularac započinje svoju nomadsku fazu. Igrao je u severnoj i južnoj Americi, proveo čak četiri godine u Kolumbiji, imao kratke epizode u OFK Beogradu, Parizu i Karlsrueu. U Zvezdu se vratio kao trener, i duplom krunom u sezoni 1989-90 postavio temelj Ljupku Petroviću za osvajanje starog kontinenta. Zatim se vraća nomadskom životu, i ima trenerske epizode u Meksiku, Južnoj Koreji, i za kraj Kanadi, gde sa Belim Orlovima iz Toronta stiže do finala kanadske lige. Tako je krug njegovog fudbalskog života zatvoren – i igračke dane okončao je u Ontariju.

Eto, kao što vidite, nije Šeki napipao ni Real ni Barselonu, ni Inter ni Milan, ali opet, kada pričate sa ljudima godina mog oca, većina njih će se kleti u njega. Džaja je nekako bio isuviše savršen. Šeki, taj vetropir koji je posle mečeva čašćavao u kafani, koji je zastajao da opika fudbal sa klincima u dvorištu, i koji je dozvoljavao da ga temperament “pretekne”, bio je ideal nekog bezbrižnijeg života i mnogo lakša identifikacija za mlade ljude onog vremena. Bio je, može se i reći, srpski Džordž Best - ne baš toliko autodestruktivan kao slavni Junajtedov Irac, ali po talentu, temperamentu i karijernoj trajektoriji, kao i statusu među narodom, nisu daleko jedan od drugoga.

Dragoslav Šekularac je u preminuo u subotu 5. januara 2019, u 81. godini. Glupo je reći da je otišao u legendu, jer je legenda postao već za života. A legende nikada ne odlaze. Ostaju priče i sećanja.

Hvala na svemu, Šeki.