Sedam najboljih filmova u 2019.

Tokom 2019. smo bili blagosloveni sa dva filma Martina Skorsezea, od kojih je jedan ( Irac) gangsterski ep u trajanju od 3 i po sata. Ranije ove godine, Džordan Pil je ponovo napravio veliki uspeh, sa nastavkom filma Beži, pod nazivom Mi, koji je postavio rekord na bioskopskim blagajnama, kada je u pitanju originalni film strave i užasa. Tema beskrajnih rasprava i izmimovan do besvesti, Džoker je bio prvi film sa oznakom „R“ koji je premašio zaradu od milijardu dolara zarade od bioskopskih karata, dok je mašina rimejkova sa stvarnim glumcima delovalo još više nezaustavljivo ( Kralj lavova i Aladin su pušteni u promet, a neki drugi su najavljeni). Ovog leta je dominirao diskurs Kventina Tarantina, kada se pojavio njegov revizionistički film Bilo jednom u Holivudu (i njega i Skorsezea su kritikovali – ili možda pogrešno shvatili – zbog toga što su ženske replike u njihovim filmovima upadljivo minimalne). U najmanju ruku, ovo je bila prilično duga godina, puna rasprava na Tviteru o kinematografskoj vrednosti ovoga i onoga.

Ali bilo je mnogo drugih filmova koji su obeležili ovu godinu – sa stranim filmovima koji su ušli u anale filmske istorije, predstavljajući nepredstavljenu stranu uobičajenog narativa odrastanja, i koji su izazvali nevericu, definišući stil filma ove decenije. Iako nisu svi od narednih filmova obavezno postali hitovi, na ovaj ili onaj način, ovih sedam filmova su definisali ovu filmsku godinu.

Parasite

Najnoviji film reditelja Snežanca Bong Džun-Hoa možda je doživeo najviše hvalospeva ove godine, dok entuzijazam za njega i dalje ne splašnjava, dva meseca nakon što je počeo da se prikazuje u SAD. Parazit je u maju odneo glavnu nagradu u Kanu, imao uspešnu domaću premijeru kasnije tog meseca, a onda postao jedan od najočekivanijih novih filmova. Do trenutka kada ga je producentska kuće NEON otkupila i u oktobru počela sa njegovom distribucijom, Parazit je išao kao alva i srušio je sve rekorde na bioskopskim blagajnama, kada su u pitanju strani filmovi. Sada je ozbiljan kandidat za Najbolji film – što je ogromna, neverovatna i istorijska vest, kada se uzme u obzir da neki južnokorejski film nikada nije bio nominovan za Oskara (držimo mu palčeve, sve do dodele) – a dobra vest je da je Parazit toliko mnogo britkiji i zabavniji od prosečnih filmova koji prolaze na Akademiji. U pitanju je triler koji ruši tabue o klasnom sistemu, i govori o jednoj siromašnoj porodici koja se infiltrira u veoma imućnu porodicu, i obe porodične klike postaju parazit one druge. Rezultat toga je film koji u isti mah izaziva i gromoglasan smeh i napetost od koje zastaje dah. On sadrži još nekih parazitskih elemenata, ali neću da vam kvarim ugođaj, ako pripadate manjini koja još nije odgledala jedan od filmova koji je ove godine podigao najviše prašine.

Uncut Gems

Dobrodošli u godinu kada su svi shvatili da je Adam Sendler… seksi. Sve što mu je bilo potrebno je bio par Kartjeovih naočara bez rama i kožna jakna. Bratski rediteljski duo Džoš i Ben Safdi su posle svog žustrog njujorškog filma Dobar provod (sa Robertom Patisonom u glavnoj ulozi) snimili još jedan psihološki tobogan od filma, koji će svakako ući anale filmova o Njujorku. Sendler igra juvelira iz Dijamantskog okruga, Hauarda Ratnera, koji upada iz jedne rizične situacije u drugu, i mora da vadi sopstveno dupe iz svakakvih škripaca, na svakojake nemušte načine. Žešće frustrira svoju ženu (Idinu Mencel – rizična podela uloga?), a često i svoju ludo zaljubljenu devojku (Džuliju Foks, koja jeste pravo otkriće ove godine), dok nervira sve, od Lekita Stenfilda, do Kevina Garneta (koji igra samog sebe) i izaziva The Weeknd (koji takođe igra samog sebe). Nebrušeni dijamanti je film koji će vas naterati da pokrijete oči od stresa, gledajući Sendlerovog Hauarda kako donosi jednu lošu odluku za drugom, ali je takođe i ludo zabavna vožnja, prepuna duhovitih dosetki koje se mogu opisati jedino kao Sendlerizmi. Osim toga, ovo je jedan od najstilizovanijih filmova koji su se pojavili tokom decenije, o ovoj deceniji, sa modernizovanom garderobom iz ormana Sopranosa za 2012, šljaštećim Feragamovim kaiševima i „koledžicama“, i drečavim majicama sa kragnom, nošenim ispod kožnih jakni.

Atlantics

O filmu o odrastanju, Booksmart Olivije Vajld, se možda više pričalo, ali njena priča o dve dobrostojeće bele devojke nije donela ništa zaista novo. Viđali smo toliko mnogo varijacija na tu temu, a tolike priče o drugačijim vrstama žena čekaju da budu ispričane. Tu na scenu stupa Atlantiks vizuelno zapanjujuć senegalski film, rediteljski debi Mati Diop (glavna ženska uloga u filmu Kler Denis, 35 čašica ruma). Nakon što je pušten na Netfliksu neposredno pre Irca i Priče o braku, o Atlantiksu se ne govori ni izbliza toliko, iako je nesumnjivo najbolji rediteljski debi ove godine. Sa radnjom smeštenom u Dakar, raskošni film Diopove govori o tinejdžerki Adi, koja se zaljubljuje u građevinskog radnika pod imenom Sulejman, iako je obećana nekom drugom (bogatašu koji se zove Omar). Sulejmana oteraju, i on zatim strada u moru, ali se vraća u avetinjskom obliku, u ovoj zavodljivoj priči o duhovima koja se na senzitivan način hvata u koštac sa ženskim nedaćama i socijalnom nepravdom. Sa Atlantiksom, Mati Diop se predstavila kao autorka koja obećava.

The Farewell

Predstavljanje Azije u Holivudu je pomalo goruće pitanje poslednjih par godina, naročito kada nas je film Ludi, bogati Azijci podsetio da Holivud nije izbacio film na temu Azijaca još od 1993, od filma The Joy Luck Club (čitavih 25 godina ranije). Oproštaj Lulu Vang, još jedan film u kome glume samo Azijci, nije se pojavio sa tolikom pompom kao Džon M. Čuova adaptacija romana Kevina Kvana, ali je, po mom mišljenju, daleko superiorniji. Autobiografska priča koju je Vang ranije ispričala u epizodi Ovog američkog života, Oproštaj govori o lažima koje izgovaramo iz ljubavi: u ovoj priči, jedna kineska porodica krije veliku tajnu od svoje bake, a to je da je smrtno bolesna. Avkvafina igra amerikanizovanu unuku koja živi u Bušviku i dolazi u Kinu da poseti svoju baku (Nai Nai), pod izgovorom da dolazi na nepostojeće venčanje, boreći se da održi pokeraški izraz lica i ne pokaže emocije. Nakon što je odigrala seriju uloga čija je svrha bila komični odušak (uključujući i ulogu u kojoj je ukrala scenu, u pomenutom filmu Ludi, bogati Azijci), reperka koja je postala glumica je dokazala da može da igra iznijansirano, pretvarajući svoju Bili u relevantnu heroinu druge generacije koja mora da se nosi sa moralno ambivalentnim tradicijama, promenom domovine i jezičkim nedoumicama.

Midsommar

Lična osećanja prema ovom filmu na stranu, teško je poreći moć uticaja Sredine leta, kada sam bila svedok skoka u broju putovanja u Švedsku ovog leta, čak i na svom fidu na Instagramu, sa pažljivo osmišljenim fotografijama ljudi sa krunama od cveća, odmah pored onih na kojima Florens Pu plače dok na glavi nosi jednu od njih. Naredno ostvarenje Arija Astera posle filma Nasledni, takođe u produkciji uticajne produkcijske kuće A24, postao je glavna tema ovog leta. U pitanju je uvrnuti film o raskidu! Strava i užas paganskih rituala! Takođe govori i o tome kako Florens Pu skida svoju ružnu trenerku i oblači cvetnu haljinu! Kao i u Naslednom, i ovde ima uplakanih belih žena i uznemirujućih prizora – možda više samo šoka radi, nego iz bilo kog drugog razloga. Ali za razliku od svog prethodnika, ovaj se uglavnom odvija po sunčanim danima, što je osvežavajuća i prilično jeziva prezentacija sablasnog. Još jedan razlog zašto je Sredina leta toliko obeležila ovu godinu je to što je glavna junakinja Florens Pu žena godine 2019. O njenoj ulozi Ejmi Marč u Malim ženama, koje treba da se pojave oko Božića i čije novo viđenje nam daje Greta Gervig, kažu da se ističe u inače prosečnoj glumačkoj podeli. A prati i putanju mnogih zvezda u usponu, tako što će se sledeće godine priključiti Marvelovom univerzumu, kao sestra Crne Udovice (Skarlet Johanson).

High Life

Filmovi o svemiru su klasika, ali i dalje postoji osećaj da su tokom 2019. doživeli povratak, sa Bredom Pitom koji traži svog ćaleta u Ad astra Džejmsa Greja, nikada ranije viđenim snimcima Apola 11 koji potresaju platna u IMAX-ima, i Usponu Skajvokera kao novom nastavku nezaustavljive franšize Ratova zvezda. Ali ništa od toga nije jednako zastrašujuće, teskobno ili jezivo kao svemirska odiseja Kler Denis, Život u visinama, sumoran ali ipak fascinantan naučnofantastični film o ogromnim prostranstvima koji služe kao najsuroviji zatvor. Robert Patison, koji nastavlja da učvršćuje svoju poziciju kao nadahnuće ove autorke, glumi zatvorenika pod imenom Monti, koji čeka pogubljenje i ostavljen je sam sa ćerkicom na svemirskom brodu, nakon što je vladin eksperiment pošao po zlu (ostale zatvorenike, koje vidimo u flešbeku, igraju Andre 3000 i Mia Got). Život u visinama može da se pohvali nekim od najnezaboravnijih filmskih scena ove godine, naročito jedan košmarno orgazmični trenutak u kome se pojavljuje veštičje raščupana, dijabolična doktorka koju igra Džulijet Binoš. Zahvaljujući takvim scenama, uključujući i uznemirujuću razmenu tečnosti, Život u visinama je sebe izložio nekim senzacionalističkim reakcijama, iako to deluje kao nepravedno i prilično pojednostavljeno tumačenje vizije alijenacije i autonomije Denisove – ili njihovog zastrašujućeg nedostatka.

Portrait of a Lady on Fire

Mnogo puta je jasno i glasno rečeno: ispred i iza kamera nam je potrebno više žena. Rodna ravnopravnost na filmu je dugotrajna bitka, uz poziv koji je postalo nemoguće ignorisati nakon pojave pokreta #MeToo. Portret dame u plamenu nije reakcija na to, ali francuska filmska rediteljka Selin Sijama na osvežavajuć način stavlja u stranu muško prisustvo u svojoj najnovijoj drami, sa direktorkom forografije (Kler Maton), koja je takođe snimala i Atlantiks), i kompletno ženskom glumačkom podelom, i toliko retkim replikama muških aktera, da su gotovo alarmantne, kada se pojave pri kraju filma. Radnja smeštena u epohu 18. veka govori o isprva oklevajućem rasplamsavanju romanse između slikarke Merijen, i njenog modela, Eloiz, dame o kojoj je reč, koju zatiče zlehuda sudbina da je udaju za bogataša o kome ne zna ništa, i koji je ne zanima. Iako je Merijen angažovana na samo par dana (mora da završi portret ove tvrdoglave dame, da bi bio poslat njenom budućem mužu), tokom vremena koje bez nadzora provode zajedno, one odbacuju društvena očekivanja i podozrive poglede, i uživaju u kratkoj euforiji, odlažući realnost koja ih čeka. Film je srceparajuć, još više zbog toga što radnju prati „Leto“ iz Vivaldijevog dela Četiri godišnja doba.

Ovaj tekst je prvobitno objavljen na VICE UK.