Zašto me sve podseća na kokain

Zovem se Džon Doran, i pišem o muzici. Omladinci koji vode VICE sajt su pomislili da bi bilo zabavno da angažuju jednog četrdesetsedmogodišnjaka koji se seća gde je bio kada je Elvis umro.

U slučaju da se pitate, ili ste jednostavno isuviše lenji da biste koristili urbani rečnik „menk“ je severnjačko-liverpulski izraz za mentalno ili obrazovno ograničenu osobu, i skraćenica je za reč mentol. „Na primer, tvoja Serđo Taćini trenerka je do jaja, pogledaj onog menka Dorana, on ne može sebi da priušti čak ni Vokerovu trenerku. Hajde da ga zveknemo ciglom i bacimo u kanal“.

A onda, kada sam lepio cene na neke štedljive sijalice, nelepljive tiganje i nove metle u Houm and barginu, sudbina mi je podelila novu ruku. Preko puta rafa sam ugledao lice koje neko vreme nisam video – pripadalo je mom starom poznaniku i dobavljaču, Džimiju Svecu. Obučen je malo elegantnije nego nekada, i okrenut je ka velikoj polici sa sredstvima za lakiranje drvenih podova. Deluje kao da nešto preračunava u pola glasa, tako da mogu da vidim da i dalje ima zlatan zub. Pitam se da li još uvek vozi onu istu polupanu Hondu Sivik?

Nekada mi je stvarno bio više od poznanika. Moj društveni krug se poslednjih godina toliko suzio da prijatelje koje redovno viđam u stvarnom životu mogu da nabrojim na prste leve ruke – a tokom tog perioda, Džimi je bio palac desne ruke. Uvek je bio na vrhu prijatelja koji su u poslednje vreme nešto postavili, uvek je bio pri vrhu poruka, nikada udaljen više od sat ili dva vožnje u olupanoj Hondi Sivik. Uvek je bilo zadovoljstvo videti ga – i to ne samo na nivoima koji su se vrteli oko moje potrebe za njegovim proizvodom.

Međutim, čim ga ugledam, u mom mozgu dolazi do hemijske reakcije – srce počne da mi lupa, počnem da balim, a glavu mi preplavi nemoguća količna dopamina. Nevoljno sam počeo da šmrčem, i to ga je nateralo da podigne pogled.

Ja ne volim kokain. Za razliku od bilo koje druge droge, ne mogu da se pretvaram da kod njega vidim išta pozitivno. Drago mi je da sam završio s njim. Ali ovo moram da mu priznam: neverovatno je koliko se uspešno vezuje za tvoju podsvest. Ima opakih okidača za kokain koji čuče u delovima mozga za koje sam siguran da ih ni alkohol više nikada neće opsedati.

Pre nekih godinu dana sam bio u Kafeu Z, porodičnom turskom restoranu u Hakniju, i kada smo završili sa ručkom, Marija me je zamolila da odigramo partiju šaha – ona i njen mali sin Džon protiv mene. Čim smo postavili tablu, video sam da nešto nije u redu. Srce je počelo da mi lupa i pre nego što sam pomerio svog prvog piona. Normalni tok mog svakodnevnog procesa razmišljanja je jednostavno nestao, kao da mi je mozak bio ispran esidom. Iznenada sam se osetio jedno 15 godina mlađe. Dok sam malo pre bio umoran i jedva prisutan, sada sam bio potpuno u trenutku. Počeo sam da vidim igru u potencijalnim potezima, osam njih unapred. Počelo je da me nervira koliko im je vremena bilo potrebno da povuku potez, i kada je Džon uzeo jednu figuru i nespretno je stavio na pogrešno mesto, od frustracije sam počeo da škrgućem zubima. ’Na kraju krajeva’, pomislio sam u sebi, ’Odvaliću ovu partiju šaha! Ha, ha, ha!’. A onda sam pomislio, ’Odakle mi ovo? Zašto ovako razmišljam? Igram šah sa petogodišnjakom’.

Kako je partija napredovala… isuviše sporo za moj ukus… očigledno mi je bilo sve toplije, pa sam skinuo jaknu, ali sam i dalje mogao da osetim tanak mlaz znoja koji mi curi niz leđa. Srce mi je lupalo kao veš mašina na kraju ciklusa centrifuge. Bilo mi je teško da nađem svoj normalni instinkt da protiv svog sina igram na način koji nije ni pretežak ni previše sramotan – da bi on imao priliku da pobedi i da ne mora da prolazi kroz neprijatnost zbog toga što je deklasiran, ali da ipak nešto nauči iz tog iskustva. Šta više, borba da ga ne razvalim u tri poteza pre nego što grubo zaklopim šahovsku tablu i optrčim restoran sa majicom preko glave, kao da sam fudbaler je bila pravo mučenje, kao kada je Golum bio zadužen za jedini istinski prsten. Nakon što se bolno duga partija završila remijem, otišao sam u muški WC i zaključao se u kabinu, drhtavih ruku. Tek kada mi se disanje smirilo, shvatio sam šta se dogodilo.

Poslednji put sam igrao šah pre oko 20 godina, u jednoj kući u istočnom Londonu, gde sam odlazio da uradim kokain i ponekad pušim krek. Zbog toga što sam prilično često odlazio u tu kuću, takođe sam navikao i da dosta igram šah. Mnogi od ljudi koji su visili tamo su se primili na ovu igru na odsluženju zatvorskih kazni. Šah, kokain, pornografija i muzika grupe Underworld je sve što se dešavalo u toj kući.Kada sam konačno prestao da odlazim tamo, nikada ponovo nisam uzeo u ruke šahovsku figuru.

Neverovatno je kako te, jednom kada se zakačiš za kokain, on toliko obuzme da skoro sve ostalo odlazi u zapećak. U prizemlju kuće se nalazila zajednička prostorija gde su se svi okupljali kada se pab zatvori. Tu su se nalazili kuhinja, kupatilo i toalet. Tu je takođe bila i još jedna soba. Neko je ranije živeo u njoj, ali nije uspevao da se nosi sa svime što se tu događalo – plaćajući kiriju ili ne – pa se odselio. Tako da je to na kraju postala prostorija gde se bacalo sve što je pokvareno, ili više nije imalo upotrebnu vrednost. Novine, nameštaj, televizori, bela tehnika. Posle nekog vremena je bilo nemoguće ući u sobu; mogao si samo ramenom da gurneš vrata, ubaciš unutra ono što si hteo, i zalupiš ih. Jednog dana, zidovi sobe su postali pretesni za njen sadržaj, pregradni zid se srušio, i iz sobe je pokuljalo brdo pokvarenih tostera, polomljenih stolica i pornografskih časopisa, koji su napola blokirali hodnik. Ali niko to nije pospremio. Jednostavno si morao da se popneš na gomilu da bi došao do toaleta, kada si želeo da napraviš pauzu od beskonačnih linija belog i neverovatno dugih i napetih partija šaha, dok u pozadini svira pesma „Moaner“.

Nevoljni nalet koji sam osetio kada sam video Džimija Sveca je na mnogo načina bio sličan tome, ali se brzo i nemilosrdno pretvorio u anksioznost. Razmišljao sam o tome da se tiho okrenem i samo izađem iz radnje, ali moje glasno šmrkanje me je odalo. Na trenutak je zastao dok me nije prepoznao, ali onda mi je prišao, rukovao se sa mnom i rekao: „Kako ide, Džone? Je li ti nos i dalje čist“? Ne sačekavši da odgovorim, rekao je: „Treba da ishoblujem parket u dnevnoj sobi, jel’ da, i moram da nađem odgovarajući lak“.

Pogledao sam limenku koju je držao u ruci, i pokušao da podignem jednu obrvu, dok sam gotovo neprimetno odmahnuo glavom.

„Ne ovaj?“, pitao me je.

Rekao sam mu da bih lično uzeo mat lak – i njime dvaput prešao parket, naravno; nemoj da škrtariš na četkama! „Prirodno ili sintetičko vlakno… to je pravo minsko polje“ – a na kraju bih udario još jedan sloj. Ili, ako bih se osetio posebno smelo, možda bih probao sa lakom za jahte, da bi strukutra drveta izbila u prvi plan. On je zamišljeno klimnuo glavom, pre nego što mi je rekao: „Vidim da si postao elegantniji. Da li i dalje pišeš o onoj sranje muzici koju niko ne voli? Blenk metal“?

„Zove se blek metal, Džimi, i ne, ne baš. Ekstremni metal – generalno govoreći – je izgubio mnogo od svoje modernističke, inovativne draži koju je imao pre desetak godina, osim određenih naprednijih grupa kao što su Jute Gyite, The Body i Gnaw Their Tongues, ali pitanje je do koje mere bi ovi bendovi čak mogli i da se nazovu hevi metalom. Šta više…“

Stresao se i podigao ruku da me ućutka: „Koliko je prošlo otkad se nismo videli? Tri godine… i već od tebe dobijam migrenu, čoveče“.

A onda je postavio pitanje od milion dolara: „Kako si“?

A onda sam, kao i uvek, putem grube mešavine nečega što bi mogao da bude blagi oblik autizma, večitog neuspeha ili odbijanja da u potpunosti razumem ideju neizgovorenog društvenog dogovora, i obične, staromodne nepristojnosti, na njegovo pitanje odgovorio bukvalno i detaljno.

Dok je neka starica milela pored nas, počeo sam da mu pričam o svojoj saobraćajnoj nesreći prošlog novembra, i do trenutka kada sam završavao, ona je obišla pun krug po radnji i ponovo je prolazila pored nas.

Sa police je uzela produžni za struju neke nepoznate firme i kineske sijalice niske voltaže. Džimi se stresao.

„Lažna ušteda“, lupio sam.

„On se složio: „Jeste“.

Na sekund me je fiksirao pogledom i rekao: „Imam nešto što može da ti olakša muke“.

Posegnuo je rukom u džep i stavio mi nešto u dlan.

Smesta sam počeo da odmahujem glavom i bunim se, ali on me je brzo prekinuo: „Nije ono što misliš“.
Spustio je ton: „Vidi, i ja sam napravio neke promene u načinu života. Sada radim u drugačijem polju. Baza klijenata mi je drugačija. Više radim od devet do pet. Moram da budem agilan na sastancima, ali tu agilnost ne smem da postižem onako kako sam to nekada radio, a ne sviđa mi se ukus kafe. Umesto toga koristim ovo. To je… čuj, samo potraži na Guglu“.

Uzeo je kutiju šelaka i dve limenke Ronsilovog mat providnog laka za hajte. Klimnuo sam glavom u znak odobravanja.

Zamahnuo je limenkom Ronsila pred mojim očima: „U Sjedinjenim državama to zovu Pro-vidžil. Radi ono što piše na etiketi“. A onda je otišao.

Kada sam izašao iz radnje, otvorio sam pesnicu. Na dlanu mi se nalazila tabla sa lekovima. U njoj nije bilo ničega. Svih pet pilula je bilo izvađeno iz nje.

Na foliji je nešto pisalo. Natpis je glasio: Modafinil, 200 miligrama.

Pratite Džona Dorana na Tviteru, na @JahDuran Ova kolumna je bila inspiracija za priznate memoare Džona Dorana, pod nazivom Veseli momak, koji govore o oporavku od alkoholizma, narkomanije i mentalne bolesti. Novo, prošireno izdanje upravo je objavio Strange Attractor Press.

Ranija izdanja Džonove kolumne Menk možete da pročitate ovde.