Odrastao sam u Indoneziji, šetajući se između Džakarte, prestonice, i Balija, indonežanskog ostrva koja se nalazi nasred nečega što se u turističkim vodičima naziva „Stazom palačinke sa bananama". Naravno, ovo Ostrvo Bogova ima više lica, ali kada ga nazivaš svojim domom, bekpekeri nikada nisu suviše daleko.I kako je biti iz mesta na koje većina (uglavnom belih) bekpekera dolazi da „pronađe sebe" ili „iskusi jednostavniju kulturu"? Stvarno je jebeno smaranje. Ovo je standardan razvojni put većine bekpekera – završio je srednju školu ili fakultet, i uzeo je malo slobodnog vremena („godinu pauze" ili dve) da bi se zaista upoznao sa nekom lokalnom kulturom jugoistočne Azije. Osim što kada tipičan putnik kaže „upoznati se sa kulturom" zapravo znači da pijucka ceđeni sok u nekom kafeu u Kanguu, pre nego što odleti u Bangkok da bi celu noć divljao na Kao Sanu, i da bi ujutru, pogodili ste, doručkovao palačinke sa bananama.Ali evo u čemu je caka: i ja volim da putujem. Ali ipak, kada pogledam na internetu, uglavnom nailazim na sajtove koji su posvećeni tome da reklamiraju moju sopstvenu zemlju – i širi region – zapadnjacima sa lovom. Ima sajtova koji predlažu „štedljive" budžete za putovanja koji iznose više od jedne mesečne plate većine Indonežana. Na drugima ti objašnjavaju kako da podneseš „obrnuti kulturni šok" – pod pretpostavkom da ćeš se ako provedeš mesec ili dva u jugoistočnoj Aziji toliko korenito promeniti da će ti biti teško da se ponovo prilagodiš dosadnom životu kod kuće. Možda je teško vratiti se svojoj redovnoj životnoj rutini, kada provedeš toliko mnogo vremena na putu, ne radeći praktično ništa (ispijanje Bintanga na plaži ili razgledanje hramova i nije neki rad, žao mi je).Slušajte, ja shvatam. Upravo si završio fakultet, dosadilo ti je da provodiš ceo život na jednom mestu, i relativno si imućan (u poređenju sa svima ostalima na svetu). Zašto ne bi želeleo da putuješ? Ali nemoj da se pretvaraš kao da je to nekakvo prosvetljenje. U jednom blogu piše da te bekpeking nauči da budeš otvorenijeg uma, zato što upoznaješ nove i drugačije ljude. Kladim se da su ti neke drugačije perspektive promakle čak i u rodnom gradu.U redu, ali turizam donosi mnogo novca inače siromašnim krajevima, tvrde ljubitelji bekpekinga. Pa, zasipanjem neke zemlje trećeg sveta valutom čiji kurs je nejednak se ne popravljaju životi; time se samo globalizacija natura ljudima koji još nisu spremni za nju.A da li mislite da su zapadnjaci jedini koji imaju lovu? Odvojite jedan dan i pratite nekog imućnijeg stanovnika Džakarte na njegovom putovanju na Bali, uveravam vas da verovatno troši više para nego vi, sa svojih 35 američkih dolara dnevno.Da ne pominjemo šta su sve mesta kao što je Bali žrtvovala da bi privukla tu slatku, slatku stranu valutu. Bekpekeri vole da lamentiraju nad gubitkom autenitičnosti (drugim rečima, siromaštva) koji se dogodi kada se neko mesto dramatično razvije. Ali šta mislite, šta pokreće taj razvoj? A kako bi mi ostali trebalo da se osećamo kada naš dom postane zemlja čuda za turiste, prepuna preskupe hrane i usranih klubova u kojima lokalno stanovništvo plaća ulaz, a buljuci školaraca crvenih kao rakovi u majicama na bretele mogu jednostavno da ušetaju u njih?U međuvremenu, smisao kulture bekpekera je da te zelembaće razvuče što je više moguće. To znači da se manje novca sliva u lokalnu ekonomiju, dok u svim prodavnicama misle da moraju da ugađaju zapadnjacima, ili nude izvitopereno viđenje jugoistočne Azije. To je trka ka dnu, gde jeftina, bezukusna hrana pobeđuje, zato što u njoj čuči lova.Kanguu nije potreban još jedan bar sa ceđenim sokovima. Ne treba nam još klubova na plaži koji naplaćuju ležaljke za kuliranje na pesku, koje su nekada bile besplatne. Pansioni i kafei na Baliju sigurno rastu brže nego pirinač, zato što svaki put kada dođem kući vidim da je otvoren još jedan pansion (ili 50).Znam, lako je pljuvati sve te ljude koje gledaš kako provode dane ispijajući pivo na plaži i uživajući u životu. Ali takođe je i teško biti okej sa činjenicom da ti se dom pretvara u Instagram verziju sebe. Teško je gledati kako ti razvodnjavaju kulturu za međunarodnu masovnu konzumaciju. Hoću da moj jebeni sambal ostane pikantan.Svi imamo odgovornost da nam bude zapravo stalo do kulture mesta koja posećujemo. Selfi nije kulturološko buđenje. Umesto toga, odvojite vreme da otkrijete kakvi smo zaista. Postavljajte pitanja. Slušajte. Ne žalite se.Ili se preselite. Ako stvarno želite da budete „digitalni nomadi" ili „građani sveta", ili bilo šta drugo od tih nenormalnih milenijumskih kovanica, onda odaberite neku zemlju i preselite se tamo. Prođite kroz muke traženja vize, čekanja u redu na imigracionom odeljenju, i naučite strani jezik. Živite izvan iseljeničkog mehura, ali ne pokušavajte da „postanete starosedelac" ili kako to ljudi već zovu. Budite ono što jeste, ali s ljudima se nađite na pola puta. Shvatite kako je to zaista biti odavde. A onda, sledeći put kada dođete na Bali, pogledajte oko sebe i recite mi da li grešim.Još na VICE.COM:Kako da provedete odmor kao u seriji Igra prestola"Haker za putovanja" otkriva kako da besplatno letite oko svetaŠta sam naučila o seksu u inostranstvu
Reklame
Reklame
Reklame