Razgovor sa momcima iz Srbije o tome kako preživeti savremenu ljubav

Ljubav je užasno traumatična. Ljudi stalno razmišljaju o njoj, sanjare o njoj, kada nastane kriza u vezi sa njom, od prijatelja naprave krizni štab koji bi trebalo da je odmah reši (iako nikada ne uspe). Već smo razgovarali sa devojkama o ovoj temi. I odlučili smo da damo šansu i muškarcima. Čisto da uporedimo. I ne, ne postoje razlike među polovima po ovom pitanju. U stvari, osim u odnosu hormona i obliku genitalija, teško da se polovi po bilo čemu razlikuju. Čak ni seksualne preference ne igraju neku ulogu.

Svi smo samo jako uplašeni. I jako željni ljubavi. I nesposobni da se nosimo sa intimnošću. Naravno, uvek postoje izuzeci, pogotovu u situacijama kada je potreban „krizni štab", jer u njima uvek postoji jedna osoba koja „ne razume šta je problem" jer ona „uvek lagano izlazi na kraj na svim tim". Ali to priča samo zato što laže.

Monogamija je neodrživa. Monogamija je neophodna. Polne bolesti su svuda. Vreme ne leči rane, samo od njih pravi jako ružne ožiljke koji se onda pokrivaju još ružnijim simboličnim ili stvarnim tetovažama koje onda moraju da uklanjaju.

Sve je užasno. Ali makar je leto gotovo.

Razgovarao sam sa četiri prijatelja o mnogim užasima (i malim lepotama) savremenih emotivnih odnosa.

Po stereotipima, ovde bi trebalo da ide makar nekoliko odgovara koji se svode na „ne stižem da se bavim ljubavlju od jebanja", ali bi bilo glupo da se laže. A postoji pritisak da se laže. Jer norme u patrijahalnim društvima zahtevaju da muškarci budu jaki. A jaki ljudi ne plaču i ne kukaju zbog ribe/dečka. Nego idu dalje i jebu. A ako ne mogu, onda makar pričaju kako to rade dok sede kući, slušaju istu pesmu u krug i opsesivno prolaze kroz sve poruke pokušavajući da smisle način kako da spasu odnos.

A i ne laže se samo zbog patrijarhata. Već se ljudi plaše. I ne znaju šta misle i šta osećaju. I lažu i partnera i svoje prijatelje. Stvore se dva paralelna narativa. Jedan je partnera: „naša ljubav protiv sveta" i drugi za prijatelje: „sve je okej u vezi, ali…". I oni tako teku paraleno i nekad se spoje, ako sve ispadne „dobro" ili drugi preovlada jer prvi propadne.

MILOŠ (30): Znaš, voleo bih da verujem da imam zreo odnos prema ljubavi. Dve osobe se nađu i bez eksplicitnog dogovora odluče da bleje u životima jedno drugog. Jer rade nas hemije. I mi vozamo te hemije. Dok se jedno od nas ne skuca u opasnoj krivini odrastanja, svakodnevnog stresa ili zasićenosti. Nije li ljubav kao statistika sigurnosti u saobraćaju? Svaki vozač se slupa u nekom momentu. I ne prežive svi.

MIHAILO (20): Ja se trudim da budem oprezan, pošto uvek postoji strah od odbijanja, ali to je ipak stvar koja ne može u potpunosti biti pod kontrolom, ma koliko se neko trudio oko toga.

MIKI (31): U sadašnjoj vezi, od samog početka smo se dogovorili da budemo otvoreni jedno prema drugom, a prvih par meseci smo podržavali jedno drugo i da se viđamo sa drugim osobama. Sada je to izraslo u nešto mnogo jače. Prvi put u životu sam spustio gard, i prepustio se potpuno. Iskrenost bez inhibicija. Probleme koji takav odnos može stvoriti su površni i kratkog daha. Sve ostalo je podiglo na mnogo visi nivo. Odnos je intimniji i seks je mnooogo bolji.

MILAN (26): Iskreno, ne znam šta je zapravo moj odnos prema ljubavi. Jer evo, deset puta započinjem rečenicu jer ne znam kako da pričam o ljubavi, a da bude iskreno. Stvarno iskreno. Kako da uvučem u rečenicu sve ono sto sam prošao i ono sto očekujem od NJE a da smem reć da je to moj odnos prema ljubavi kao takvoj, a da nije uopšteno proseravanje i filozofiranje na temu ljubavi. Moraš uvek da se rveš sa strahom, a uglavnom drugu osobu uvučeš u to rvanje. Naravno, tu drugu osobu ćeš i okriviti sto je izgubila rundu. Još ćeš joj i objasniti kako ne ume da se rve, kako je slaba, kako te je zajebala a ti se nadao, kako je olako mogla da pobedi i kako, na kraju krajeva, nije ni zaslužila da se rve protiv tvog straha od toga da te zajebe neko.

A ovo bi trebalo da rade samo žene. Navodno. Iako to nije tačno. Samo su stepeni manipulacije mnogo veći jer moraš da ubediš ceo svet, a i samog sebe, da ne radiš ovo zbog straha nego radiš zbog kontrole (jer strah), jer ti je zabavno (pošto strah nije zabavan), jer ti je dosadno (kada se plašiš, proživljavaš svašta, ali svakako ne dosadu), jer šta god četvrto da smisliš. Samo da ne bi bio izložen neprijatnim osećanjima koja proističu iz toga da si ti osoba čije emotivno stanje u potpunosti zavisi od raspoloženja drugog ljudskog bića prema tebi.

MILOŠ: Pokušavam da budem direktan u svojim odnosima. Pokušavam. Al' znaš kad poenta promaši mene ili partnera pa onda nesuglasice ostanu u vezi jako dugo i grickaju nas. Male piranice nekompromisnog prostora. Kad niko ne želi dobrovoljno da preuzme kompromis, mentalni kung-fu pršti. Nije patologija dokle god se radi svrhe obostranog poboljšanje odnosa… zar ne?

MIHAILO: Izbegavam ga, jer to često može da učini vezu toksičnom i pasivno-agresivnom, pogotovo što živimo u dve različite države, i tu otvorenost i iskrenost veoma pomažu u održavanju zdravog odnosa između mene i njega. Činiti nekoga ljubomornim iz eksperimenta, samo da bi se videlo koliko značite jedno drugom je jako neprijatno. Sve to što proizilazi iz nesigurnosti i nepoverenja.

MIKI: Trudim se da budem direktan sa partnerkom u vezi. Iz tog razloga kada nisam siguran kako će odreagovati, danima pre saopštavanja neke velike odluke imam ozbiljne napade panike. Međutim, trenutak pre samog susreta me pukne adrenalin i osećam kako postajem zavisnik.

MILAN: Ja ne umem da čekam. Ono sto umem je da budem užasno tvrdoglav i naporan oko sitnica i možda je to najveće jebanje u mozak. A u suštini bih želeo u tom trenutku samo da me zagrli jer i sam znam da su sitnice u pitanju. A kada bi to uradila onda bih bio u fazonu "nisam ja neko dete pa da me tu grliš! Skloni se od mene i pusti me da budem sam!" A ako me posluša i pusti me, onda je to težak zločin protiv mene, čovečnosti, emocija, ljubavi, i svetu kao takvom. Jako loše podnosim nesigurnosti. Mada, poslednjih godina sam naučio da xanax, bahove kapi i ranisan čuda čine, i da ne sakrivam frku i nesigurnost. Ali, ono sto je najčudnije kod nesigurnosti je da umem ozbiljno da protresem temelje odnosa onda kada je sve u redu, samo da bih proverio da li je sve u redu.

Za milenijalse i generacije iza nas važi da nemamo strpljenja, da smo plitki i brzi, da živimo na telefonima. Što je možda tačno. Takođe, ako imate uređaj na kome možete da dobijete jpag fajlove na kojima je vaša voljena osoba bez odeće, da li ste stvarno spremni da ga odložite da biste čitali knjigu kroz koju ćete moći da naučite nešto o emocijama što bi vam omogućilo da voljenu osobu vidite obnaženu?
Naravno, cena koja mora da se plati zbog tih jpag fajlova je poprilično emotivno strašna kada je ta ista voljena osoba označena kao „active" i kada ispod poslednjih sedam poruka koje ste joj poslali stoji „seen", a ona ne odgovara.

MILOŠ: U jednom momentu pre 3 godine sam doneo odraslu odluku da ugasim i rington i vibraciju na svom telefonu. U kombinaciji sa tapetama kanadske šume napravio sam oazicu o koju se odbijaju notifikacije. Ovo, kao što možete da pretpostavite, napravilo je malo klizište u mom socijalnom krugu i učinilo svako moje buduće muvanje… mnogo težim. Ja sam osoba koja seenuje i ne odgovori odmah na poruku. Vratim propušteni poziv za par sati. Čestitam rođendan na fejsu poslednji (sa zadovoljstvom) posle „hvala svima na lepim željama". Moja bitka za oazom ruši prijateljstva, kao i entuzijazme osoba koje muvam. Izluđivala je par osoba sa kojima sam bio. Razumem. Ali i dalje zalivam šumu jer sad volim ljude koji umeju sa time da se nose.

MIHAILO: Pošto se viđamo jednom mesečno, na par dana, ponekad mi se desi da počnem da paranoišem zbog glupave "seen" oznake, ili da svake dve minute pogledam da li je online, ali što veza duže traje, manje imam potrebu to da proveravam, što je logično, jer se svakim danom sve bolje poznajemo.

MIKI: Bio sam na drugoj strani stalkovanja i ovo izbegavam da radim.

MILAN: Zajebane su društvene mreže. Postale su sredstvo za brzinsko dizanje samopouzdanja a to je jako opasno. Nekoliko puta sam video kako ljudi u odnosu grčevito brane poziciju koju su sebi zadali na društvenim mrežama, i kako su potpuno izgubljeni u tome da je odbrane. I ne biraju sredstva ne bi li je odbranili. Na zajeban način su se uvukle u ljubavne odnose. A u kombinaciji sa ovim novim trendom, da si samo ti sebi najbitniji u životu, i da se okreneš samo i isključivo sebi, je gotovo smrtonosno po bilo kakav odnos. Ipak, sa svim tim spoznajama i stavom o društvenim mrežama, i dalje popizdim na neki lajk, i koristim kao argument da je bila online a nije odgovorila. Jbg, takvo vreme.

O ovom je skroz moguće logično, racionalno, smisleno razgovarati, bez upliva emocija…je nešto što samo lažovi govore.

MILOŠ: Sa bivšima sam skroz okej, kapiram da se tu već sve odigralo kako treba i kako ne treba i zato su zaradili taj status. A što se tiče onih koji dolaze posle mene. To je druga i duga priča…za moju terapiju.

MIHAILO: Kada upoznajem osobu, zanimljivo mi je da se dotaknem teme bivših, jer je to sastavni deo života osobe koju želim što bolje da upoznam i tokom veze se trudim da bivše ne posmatram kao razlog za brigu, zato što u vezi treba da postoji poverenje i poštovanje, a to se nikako ne može održati konstantnim paničenjem da li se nešto dešava sa nekim od bivšim.

MIKI: Sa vecinom bivših devojaka sam i dalje u dobrim odnosima, tako da ne pravim problem devojci da se vidi sa osobom iz prošlosti. Nisam ljubomorna osoba.

MILAN: Zavisi. A ko za kurac, uvek se povampire ti bivši kada je neko sranje. I kada krene crv da rovi po glavi, pokušavam da se izmestim iz prvobitne paranoje. Uglavnom se to završi katastrofalno. Onda kreće plan B. Kao „Pa dobro, Milane, da li bi ga ostavila ako nije 100% sigurna". Odgovor je skoro uvek DA! Jer on će sada njoj probuditi neke emocije i ona će shvatiti da se sa mnom zajebala i trčeći, sa sve suzama, baciće mu se u zagrljaj. Sledeće je da zamišljam da ga lomim bejzbolkom. Pa sam onda u fazonu gde su moje bivše da se jave kad su najpotrebnije! A realno sam malo nadrkan i trudim se da čujem objašnjenje. Iz objašnjenja i izvlačim zaključak da li je realna opasnost ili lažna uzbuna.

Sve stvari su večne, sve dok nisu. To je ono kada ovaj „ali" narativ sa početka pobedi. I razlozi su bezbrojni i jako kompleksni, i niko nikad nije kriv (jer stvarno nije…iako jeste) i svi će ostati prijatelji i niko nikog neće razbijati bejzbolkom.

Problem je što sve to kupi. Sva propast, svaki neuspeh, sve se sakuplja u jednu ogromnu masu zla koje onda postaje sastavni deo svakog sledećeg odnosa i gleda kako da ga uzme za sebe samo da bi dodatno ojačalo. I da, ovakva objašnjenja služe da se odgovornost ukloni sa osobe i prebaci na neki apstraktni koncept koji kao postoji, ali u stvari ne.

MILOŠ: Iskreno, više volim da me napuste. Napuštanje je sranje i duplo mi je teže kad ja imam potrebu to da uradim. Kad odnos stagnira i životni interesi obe osobe ne stoje na istoj polici, nema drugog izlaza. Mislim osim izlaza iz veze. Moramo da pričamo i onda pričate. „Moramo da pričamo" je fraza koja je ekskluzivno vezana za raskid, ako niste to skapirali tokom prethodnih plakanja. Možda bi trebalo to da ustanovimo kao neko pravilo, pa onda svaki raskid ima vise etapa - kao i muvanje. Prvo se kaže „moramo da pričamo", a onda svi dođu spremni kao da je sudska parnica. I svi odu kuci usrani kao da treba da plaćaju sudske troškove. Onda na trećem dejtu raskida kad pošaljemo poruku "fališ mi" i kad ti ne stigne odgovor - konačno konzumiraš raskid jednim instaliranjem „Tindera".

MIHAILO: Ukoliko pomislim da nešto nije u redu, neću reagovati na svako odstupanje od uobičajenog, ali ukoliko su te promene sve primetnije, otvoreno ću pitati da li postoji razlog da budem zabrinut, jer ne želim ni sebe ni drugu osobu da pritiskam ako ne funkcioniše. Kada želim da raskinem, ukoliko želim da ostanem u dobrim odnosima, trudim se da budem što direktniji.

MIKI: Kada osetim da nešto nije u redu, lagano otvaram temu i suočavam se sa osobom. Ukoliko se razilazimo u načinu razmišljanja, polako pokrećem priču o razilaženju. Uvek se trudim da završimo vezu u dobrim odnosima. To sto vise nismo zajedno, ne mora da znači da treba da prekinemo kontakt u potpunosti.

MILAN: Sa raskidom sam vrlo strpljiv ukoliko nije neka konkretna situacija u kojoj nema šta da se razgovara i pokušava. Čim prepoznam da stvar počinje da se raspada kažem da nešto moramo da uradimo. Trudim se da pokusam sve, ali bas sve, da oživim i održim odnos. I jako sam uporan u tome. Onog trenutka kada shvatim da sam probao sve i da tu nema više šta da se traži, direktno kažem da je kraj. Ne volim da ostavljam repove. I neću u fazi posle raskida da se pitam da li sam mogao još nešto. Taj mazohizam sebi ne želim da dopustim, ionako je dovoljno teško.

Iz ovog razgovora se vidi da smo svi jako zdravi. I ne spinujemo ništa. I ista stvar se videla u razgovoru sa devojkama. Svi smo super, svi smo racionalne, emancipovane jedinke pune empatije i koncentrisane na svoju stabilnost i dalji razvoj emotivne inteligencije.

Osim kad nismo, što se desi i pri najmanjem spoljašnjem pritisku ili strahu da nas druga osoba ne voli. I stalno govorimo sebi stvari kojima objašnjavamo sebi svoje i postupke druge osobe, a ta objašnjenja imaju samo slučajne veze sa stvarnošću. Jer stvarnost nije bitna, ni činjenice nisu bitne, i ništa nije bitno osim tog prostora između dve osobe, koji ili stalno pokušavate da stvorite ili da sprečite njegov nestanak. Sve zbog tih trenutaka u kojima ništa drugo na svetu osim njega ne postoji.
Sve ovo izgleda jako neefikasno. I potpuno nemoguće promeniti.

JOŠ na VICE:

Veličina mi je ipak bitna

Šta sam naučio o ljubavi iz domaćih serija

Šta stari ljudi misle o ljubavi i seksu