Posmatrači smrti: Fotografije morbidnog spektakla javnih pogubljenja u Iranu

U ovom serijalu, Ebrahim Noroozi: Snapshots of Iran, objavljujemo neke od najmoćnijih fotografija priznatog iranskog fotografa.

Ebrahim Noruzi stvorio je karijeru upirući kameru tamo gde su se drugi stideli. Od kada je počeo da fotografiše 2004. godine, Noruzi je doživeo spektakularan uspeh. Osvojio je brojne nagrade (uključujući i Svetsku nagradu za novinsku fotografiju 2013), a izlagao je i na prestižnim događajima kao što je Paris Photo, a njegove fotografije objavljene su u Tajm Magazinu i Njujork Tajmsu.

Radeći prvenstveno na rubovima iranskog društva, Noruzi istražuje ljudske i sredinske priče veštim dodirom; izvlačeći unutrašnju lepotu iz svih svojih subjekata – nezavisno od tame, prljavštine ili groteske. On to čini u zemlji koju malo zapadnjaka uopšte pokušava da razume: nacija nezamislivo ogromnih i raznolikih čuda prirode; ipak ova zemlja često je i dalje opisivana uz pomoć grubih stereotipa. To je zemlja gde je istorija moćna sila u savremenom životu; mesto gde su sećanja na rat i traume duboko u psihi javnosti, preteći da se vrate svakim zveketom koji pravi sablja Velikog Satane.

Amuse se sreo sa Noruzijem kako bismo objavili neke od njegovih najuticajnijih serija fotografija cele njegove karijere – fotke koje rasvetljuju različite aspekte društva i zemlje koja ostaje potpuna misterija mnogima sa Zapada. U prvoj od ovih serija, Posmatrači smrti, on uveličava publiku okupljenu oko spektakla javnih pogubljenja u Iranu, dokumentujući kako publika podnosi svedočenje demonstraciji ‘pravde’ koja stiže počinioce gnusnih zločina.

Publika na slikama koje smo uključili gleda pogubljenje dvojice muškaraca, koji su osuđeni za silovanje četiri žene, kao i za šverc skoro tri tone narkotika. Naruzi, koji kameru okreće ka publici radije nego ka osuđenicima, prikazuje ljudsko iskustvo na najinstinktivnijem nivou, dok hvata kako je na ovaj prastari fenomen uticala moderna tehnologija i potpuno novi set impulsa koji sa njom dolazi. On nam objašnjava svoje fotografije, kao i proces rada na njima.

Za ovaj serijal, fotografisao sam publiku na različitim mestima, kao i različite veličine. Ponekad je bilo lako, ponekad teško, ponekad su mi naložili da odem odatle. Svi znaju da su javna pogubljenja ovde po zakonu – očigledno je, nisam morao da dokumentujem to. Ali veličina publike jeste bila nešto što me je zainteresovalo. Nekada bi bilo oko 400, nekada hiljadu, a nekada i više od hiljadu ljudi. Mnogi muškarci i žene različitih klasa i generacija okupljali su se u rano jutro samo kako bi prisustvovali ovim pogubljenjima.

Ponekad bi publika bila toliko nemirna da me niko ne bi ni primetio. Neki nisu imali nikakav problem sa time što sam ja bio tu. Mislim da ih je šokantnost situacije potpuno prožimala. Bili su tako uzbuđeni – ne u pozitivnom smislu, već u bukvalnom smislu – da su ušli u stanje transa. Nisu bili na ovom svetu, već negde drugde. U nekom trenutku, ljudi su padali u nesvest, i trebala im je pomoć kako bi bili odneseni odatle. U drugim trenucima, vadili su telefone kako bi snimali spektakl. Mislim da kada ljudi vide nešto što ne smatraju svakidašnjuim, u današnje vreme vade telefone kako bi snimali ili slikali.

Želeo sam da prikažem ove slike u nadi da će se ovi događaji dešavati manje često. Bilo je to užasno i bolno iskustvo za podneti. Svedočiti smrti živog bića je uvek užasan događaj, posebno kada je to živo biće ujedno i ljudsko biće. Čak iako se dešava vekovima, i dalje je abnormalno i neuobičajeno videti da i dalje pogađa u srce ljudske prirode – šokira vas, ali vas ne zatupljuje. Toliko ste preplavljeni šokom da vas on proždere. Mislim da je zbog takvog efekta danas manje javnih pogubljenja, i po mom mišljenju, to je dobra stvar.

U toku narednih nedelja objavićemo još fotografija Ebrahima Noruzija, kao deo serijala Snimci iz Irana. Pratite Ebrahima na Instagramu.

Ovaj članak je prvobitno objavljen na Amuse