Pre sedam godina, sedeli smo u omiljenom kafiću i gledali finale između Novaka i Nadala. Tada je Wimbledon bio nedelju dana ranije u kalendaru, što znači da me je pre desetak dana Facebook podsetio na to. Viško je prenosio to finale, kao i ovo danas.

Do tada, te 2011. godine, Novak je, na prethodnih osam turnira osvojio sedam. Izgubio je samo polufinale Roland Garrosa od Rodžera.

Pre tog finala, pobedom protiv Tsonge (koji je u 1/4 finalu izbacio Rodžera), i postao je prvi put u karijeri svetski broj 1. Preuzeo je to mesto od Rafe, koji ga je u finalu čekao. Bilo je to jedno od lošijih finala. Lošijih jer je Novak bio toliko superioran, i jer se sve odigralo jako brzo. Demonstracija sile.

Postao je broj 1, osvojio je Wimbledon, tada njegov treći Grand slam u karijeri. Postao je besmrtan. Stvorio je "veliku trojku". Narednih pet godina bili su vreme Novakove dominacije. Dvadeset jedan Grand slam - devet titula, sedam finala, i tri polufinala. Kada je bio zdrav, bio je gotovo nepobediv.

Taj nivo tenisa, i taj nivo konstantnosti nikada niko nije video u tenisu. Vremenom, kako je trajalo, postavljalo se legitimno pitanje da li je Novak najbolji igrač svih vremena? Ili ako nije još, da li je na jako dobrom putu da to postane?

Tenis je specifičan sport. Osim činjenice da ga prati imidž sporta za bogate, tenis za razliku od većine "mainstream" sportova ima jednu divnu osobinu. Postojite vi i vaš reket, lopta i protivnik. Postoji mreža. Bolji, izdržljiviji, snalažljiviji pobeđuje. Pametniji. Ne možeš da sprečiš poraz grubim faulom i zaustaviš nečiju kontru. Nema kontakta. Nema čak ni "navijača" u klasičnom smislu te reči. Uloga sudije je svedena na minimum. Ima strategije, ima i taktike, ali na kraju dana - moraš zaista biti bolji da bi pobedio.

Ja lično, nisam nikada bio neki veliki fan Novakove igre. Pratim tenis jako dugo, zavoleo sam ga u vreme nekih mnogo živopisnijih karaktera i vreme kada je u svakom trenutku bilo barem desetak igrača koji međusobno mogu da pomrse konce. Ipak, najbolji je bio Sampras. Ali te borbe su bile nešto nestvarno.

Divio sam se svemu što je u karijeri napravio, boreći se protiv verovatno dva najdominantnija igrača u istoriji, ali ta igra sa osnovne linije… to nije tenis :) Vremenom je postao, jer je evolucija samog sporta do postavila za novi default, ali svakome od nas koji tenis volimo duže, i dalje srce zaigra kad neko makar poen ili dva odigra servis - volej.

Navijao sam za Novaka, da se razumemo. Navijao sam jer je jedan od nas, i jer sam Rodžera i Rafu još manje voleo. Rodžera jer, iako je to što je radio bilo umetnost, sve situacije u kojima je trebao da pokaže ličnost i emocije bile su mi užasne. Rafu - jer iako je buldog i ostavlja srce na terenu, nisam želeo da verujem da će se tenis pretvoriti u beskonačne razmene sa osnovne linije, a on je bio otelotvorenje toga. Takođe, sve istupi u medijima bili su nekako previše nemušti. Veliki borac – bez daljnjeg, ali mi nikada nije legao kao protagonista jednog od najpopularnijih sportova na svetu.

Trenutak kada sam počeo da navijam za Novaka zdušno desio se baš te 2011, par nedelja pre Roland Garrosa. Igrao se Masters u Rimu na predivnom Foro Italicu. Novak je na kraju osvojo turnir. U polufinalu je Novak igrao protiv Marija. Mučno i užasno teško polufinale. Bio je potpuno iscrpljen, poslednjim atomima snage savladao je Endija, a onda je eksplodirao. Emocije su ga preplavile. Nije mogao da stoji više, a onda je sutradan izašao i savladao Rafu.

Iako je, možda, ono kako se Rodžer ponaša poželjnije za jednog tenisera - ovo je bilo ljudski. Ne mogu da navijam za mašinu, niti za čoveka koji se ponaša kao mašina uz zajedljive komentare, a onda plače ko curica. Ali za čoveka koji je dao poslednji atom snage, poslednju kap znoja, koji će na kraju da izbaci to iz sebe pred svima, da zareži, pocepa majcu, da celog sebe toj publici. Da vikne u nebo… Dobro, nije sad važno šta je viknuo. Nekima je to možda previše - meni je to nešto zbog čega bih poželeo da budem tamo, a ne ispred televizora.

Novakova dominacija, kao i dominacija velike „trojke“ najbolje se ilustruje odnosom snaga sa ostalim igračima. Namerno kažem trojke, jer iako su Endi, Stan, pa i Marin osvojili po neki Grand slam – oni zaista ne mogu da se porede. Pogledajmo međusobne duele: protiv Marija – 25:11 za Novaka, protiv Čilića – 14:2, Raonića – 8:0, Ferera – 16:5, Vavrinke – 19:5, Berdiha 25:3, Nišikorija 14:2, Del Potra – 14:4, Tsonge – 16:5, Monfilsa – 15:0…

Novak ima pozitivan skor i protiv Rodžera i protiv Rafe. Iako je krenuo iz velikog minusa, vremenom je uspeo da stigne i prestigne. Njegove titule su osvajane u najjačoj konkurenciji, protiv najtežih protivnika. Zato je toliko veliki. Zato što kada on igra najbolje što ume, nije bitno ko je sa druge strane, i u kakvoj je formi. Pojednostavljeno – najbolji Novak dobija najboljeg Rodžera i najboljeg Rafu. To su nijanse – ali su to i godine rada i posvećenosti sa jednim jasnim ciljem.

Od mršavog klinca koji je predavao mečeve jer nije mogao da izdrži – Novak je kroz nekoliko godina od svog tela napravio najsavršeniju mašinu. A glava – glava je priča za sebe. Mentalna snaga koju je pokazivao od početka karijere, pa kroz sve faze kroz koje je prolazio je uvek bila za divljenje. Sada je samo imao „vozilo“ koje to može da prati.

Zašto?

Tamo negde 2003. – 2006. godine, povukli su se neki veliki igrači. Došli su neki mladi lavovi –Safin, Rodik, Hjuit, Rodžer, Rafa. I bilo je zanimljivo jedno vreme. Kvalitet možda nije bio najviši, ali je bar bilo interesantno. A onda je Rodžer porastao i postalo je užasno dosadno. Rafa je uzimao ponešto na šljaci i obavezni Pariz, a sve ostalo, manje-više – bez previše borbe uzimao je Rodžer. Radio je to sa lakoćom. Ostali nisu mogli ni da se primaknu – stvorio se niz igrača koji su ispod 2. mesta – Davidenko, Ljubičić, Ferer, Verdasko i drugi. Igrači koji su igrali nekoliko nivoa kvaliteta ispod i koji su mogli medjusobno da podele ta polufinala, četvrtfinala, poneku malu titulu, ali protiv ove dvojice nisu apsolutno imali šta da traže. Tenis je postao užasno dosadno i monotono mesto. Pojavljivali su se neki momci koji su ga povremeno činili magičnim, ali je to baš bilo retko, i ni jedan od njih to nije mogao da radi u kontinuitetu.

Nivo igre je stagnirao i padao, a onda se pojavio Novak, i korak po korak – prvo prišao ovoj dvojici, a zatim ih naterao da postanu bolji.

Trojica neverovatnih sportista pomerili su čitav sport nekoliko stepenica više. Ovi novi klinci koji su došli nisu loši – samo su rasli učeći jednu igru, a dok se to dešavalo, ova trojica su sve ubrzali i pojačali. A ne pomaže opštem utisku ni to što su podigli očekivanja svih.

Tih godina – Novak je jednostavno gde god se pojavi bio prvi favorit. Čak, možda, i na Roland Garrosu, koji mu je ipak iskliznuo još nekoliko puta.

A onda je došla 2016. godina. Rafa se povukao pred treće kolo. Novak je došao i bukvalno zgazio sve od prvog kola do finala. U finalu Endi je uzeo prvi set, a u naredna tri je uzeo samo sedam gemova. Novak je držao „Kup Musketara“. Konačno je osvojio sve.

Ne samo što je osvojio sve – u tom trenutku, bio je vladajući šampion na sva četiri Grand slam turnira u isto vreme. To nikada ni Rodžer ni Rafa nisu uspeli.

I onda se sve promenilo…

Sigurno ih ima više, ali gubitak fokusa i pritiska, u kombinaciji sa tim da je telo tražilo odmor sigurno su među važnijim. Postao je otac i shvatio da u životu postoji još nešto osim tenisa.

Kad nije išlo, promenio je i ekipu oko sebe. Nisam baš potpuno siguran koliko je to bilo potrebno i pametno – ali ko od nas uvek napravi ispravnu odluku.

Bio je često odsutan sa tura, a kada je bio prisutan – nije to više bio onaj Novak.

Mladi (i stari) lavovi su osetili krv i više ništa nije bilo kao pre. Kažu neki od igrača, pre ove pauze, da su oni često gubili meč protiv Novaka i pre nego što izađu na teren. Jednostavno – nisu imali nikakve šanse.

Novak je bio ranjiv, tražio je igru, nije mogao da zadrži fokus. Povreda se vraćala i nije mogao da napravi takmičarski kontinuitet. Taman kad bi zaličilo da stvari idu na bolje, opet bi usledila pauza. Jedna metoda lečenja, mirovanje, druga metoda, samo da bi se izbegao nož. Izgleda da je morao.

Ostali su iskoristili to vreme da kalkulišu. To je donelo rezultat, ali je tenis ponovo vratilo nekoliko stepenica niže.

Prethodnih meseci – kockice su polako počele da se slažu. Svaki naredni turnir bio je bolji od prethodnog. Razlika se mogla osetiti i od meča do meča. To su detalji, ali upravo ti detalji prave razliku između onih najboljih i ostalih igrača. Detalji i konzistentnost – Novakov zaštitni znak.

Nekako sam verovao da mu samo fali mečeva u nogama, i da ako telo ne bude pravilo problem, samo treba biti strpljiv. Da će sve doći i leći na svoje, ali će trebati vreme.

Ova Wimbledonska priča nije najlepša ikada. Goran se za to postarao 2001. godine.

Nije ovo bio ni najlepši turnir – ma ni blizu.

Ni meč nije za pamćenje. Preumorni Anderson samo na trenutke je zaličio na igrača koji je izbacio Federera. Novak siguran, pametan, dok u jednom trenutku nije loše proklizao. Pa ipak, na kraju – silno i stabilno.

Polufinala su možda bila za pamćenje, ali ono što će ostati nakon ovog turnira je da je „samo“ povratak jednog od najvećih tenisera svih vremena na mesto koje mu pripada.

Početak jedne nove veličanstvene priče, ili nastavak stare – i nova šansa za svetski tenis da postane zanimljiv. Prilika za neke nove klince prilika da uče od divova – među kojima je jedan rođen u glavnom gradu Srbije. Novak se vratio gde mu je mesto, a tenis se vratio kući.