Razgovor sa smrtno bolesnom ženom: Jesi li razočarana što još nisam umrla?

Ovaj članak prvobitno je objavljen na VICE Nemačka

Jasmin Šajber je novinarka i spisateljica iz Berlina, koja je trenutno na obuci za pružanje nege smrtno bolesnima. Njen rad neće podrazumevati medicinsku negu pacijenata, već utehu, savete i emotivnu podršku. Na svom blogu, Jasmin piše o životu, smrti i ožalošćenosti, i deli iskustva koja je imala na putu do sticanja statusa dobrovoljnog negovatelja. Na njenom sajtu se prvi put pojavilo ovo svedočanstvo o negovanju njenog prvog pacijenta *Gerde.

"Znaš li kad me je poslednji put neko nazvao po imenu?", pita me ona. "Pre šest nedelja, dok sam bila na rendgenu. Medicinska sestra me je oslovila sa 'Gerda', što je baš bilo lepo."

Gerdine oči izgledaju vlažno i umorno. Neprestano je umorna. Sedim kraj njenog kreveta i igramo karte ili makar pokušavamo. Ona jedva vidi špil, a ja ne razumem pravila igre. Mi smo kao dva lika u nekom komičnom skeču. "Ali vaša porodica govori sa vama?", pitam. "Naravno, ali zovu me nana ili mama, ali ne i Gerda", kaže ona. "Niko ko me je zvao tako nije više među živima. Ja sam dinosaur", dodaje ona dok ispravlja moj potez u kartanju. "Ti si sada na redu."

Gerda umire, zbog čega sam tu. Njena porodica mi se obratila na njen zahtev nakon što je pročitala jedan od postova na mom blogu. Gerda želi da mi pruži priliku da pišem o njenom poslednjem danu. "Molim te, gledaj me kako umirem", zamolila me je kad smo prvi put pričali, "možda naučiš nešto."

I tako sam završila ovde, igrajući kanastu. Gerdini prsti su tanki i čvornovati, koža joj visi sa kostiju. "Uzmi me za ruku", govori mi. Uzimam njenu ruku u svoju i odmah primećujem koliko su joj otečeni zglavci i kako joj se grče prsti, kao da svakog trenutka želi nešto da ščepa – moj nos, moj um, moje srce ili možda sva tri. Ali u tome i jeste poenta: Gerda me je ščepala iznutra, a ja joj to namerno dopuštam.

"Kad umrem, moja ćerka će me oprati, kao što sam to ja uradila svojoj majci", objašnjava Gerda. "Opraće me i obući, a onda ću preležati noć tamo u kući. Na kraju krajeva, ja sam i dalje njena majka, a čovek mora da se stara o svojoj majci, čak i kad umre. I osim toga, moramo da se oprostimo, kuća i ja. Kuća mora da se navikne na ideju da više neću obitavati u njoj. Trebaće joj malo vremena, znaš?"

Ne, zapravo ne znam. Ne znam ništa o svemu ovome, zato što me još nikad nisu zvali da gledam nekog kako umire. Sedeći pored Gerde, osećam se kao petogodišnjakinja koja nikad do sad nije iskusila ništa.

Preživela je dva svetska rata, podeljenu Nemačku, nadživela dvojicu muževa i odgajila troje dece – od kojih su dvoje još među živima. Ima četvoro unuka i tokom čitavog života starala se o 23 kućna ljubimca, uglavnom mačaka.

"Opipaj mi puls", kaže mi. Okrećem joj ruku, koja i dalje stoji u mojoj, i stavljam kažiprst i srednji prst na njen zglob. Sto otkucaja u minutu, u mirovanju. "Moje srce jurca, trči sprint ka finišu", smeje se ona. Srce odbrojava, kažem. "Oh, to je baš lepo, to ću zapamtiti."

Uzima moje karte i ponovo ih meša. "Kad neko umire", kaže ona, "život se naprosto nekako uspori. Ja sam drvo koje se suši. Nisam više gladna zato što ne osećam ukuse. Osim slanog, to je sve što osećam – ali to nije neki mnogo uzbudljiv ukus kad samo njega osećate. I piškim samo malo, ako smem da govorim o pišanju. Takođe mnogo spavam, gotovo kao da moje telo više ne može da se smara da ostane u budnom stanju. Ako se nikad do kraja ne probudite, prilično je lako vratiti se u san."

Duge su pauze između njenih misli. Iscrpljena je. Uprkos tome, opet me je pobedila, a ja i dalje pojma nemam kako – i, što je još važnije, kako neko uopšte može da pobedi u kanasti.

"I, hoćeš li pisati o mojoj smrti?", pita ona, jasno mi stavivši do znanja da je ona suviše umorna, a da ja nisam dovoljno pametna, da bismo nastavili igru sa kartama. "Neću", kažem joj. "Ali zašto?", kaže ona, iskreno uznemirena. Pitam je da ne smatra možda da je njena smrt suviše lična da bi drugi ljudi o njoj detaljno čitali. "Ako pomaže, možeš da promeniš moje ime u Gerda – oduvek mi se dopadalo to ime", objašnjava ona. "Želim da gledaš kako umirem, a potom da pišeš o tome kako bi moja ćerka mogla to da odštampa i sačuva, i lakše izađe na kraj sa mojom smrću."

Nešto mi odjednom skače u krilo. "To je Feliks", kaže Gerda, upoznavši me sa njenom riđom mačkom. "Znam da ime nije mnogo maštovito, ali ponestalo mi je ideja, a to ime je dobro baš kao i bilo koje drugo." Mazim Feliksa po leđima dok razmenjujemo sumnjičave poglede.

"Jesi li udata?", pita me Gerda. "A imaš li makar dečka?", pokušava ponovo kad joj kažem da nisam. "Ne više, nedavno smo raskinuli", kažem. "To je baš čudno", odgovara ona, "žena koja se ne plaši smrti definitivno treba da je udata." Ali ja se plašim smrti, i te kako, objašnjavam joj. "Ali se rado suočavaš sa svojim strahovima, a za to treba mnogo petlje. Ljudi koji se ne boje ne žive kako treba."

Gerda se naslanja pozadi i zatvara oči. Neko vreme samo sedimo u tišini. Disanje joj je otežano. Pokušava da se nakašlje s vremena na vreme, ali joj teško ide.

"Uzmi mi ruku, kao pre", kaže mi ona. "To je baš lepo. Veoma si topla." Pitam je da li se plaši smrti. "Ne koliko se plašim umiranja. Nadam se da ne boli. Zaista se radujem smrti, jer ću tada konačno naći svoj mir." Da li veruje u život posle smrti? "Predomišljam se svaki dan. Ne znam i mislim da to nije ni toliko važno. Ako nema ničega, onda neću znati da nema ničega. A ako ima nečega, onda ću saznati vrlo ubrzo, zar ne?"

Ponovo ćutimo.

"Mislim da neću umreti danas."
"Ne?"
"Jesi li razočarana što još nisam umrla?"
"Molim? Ne!"
"Ja sam malo razočarana. Volela bih da sam umrla za tebe, to mi uopšte ne bi smetalo."
"To je jedna veoma čudna rečenica."
"E, pa bila bih tvoja prva prava dobrovoljna smrt… Mislim da bih bila pomalo ponosna na to."
"Želite li da se opkladite kada ćete umreti?"
"Da, naravno – nekad sam volela da se kladim na trke konja zato što imam jak takmičarski duh. Na kraju ću biti tvoja prva smrt i možda najlepša takođe." Ne znam da li mi se sada podsmeva. Ništa ne odaje; ima savršeno pokeraško lice. Prekidam poslednju tišinu pitajući je da li je zadovoljna proživljenim životom. "Da, zaista sam uradila sve što sam mogla", smeši se ona. "Sada sam pri kraju… sve je kako treba da bude. Dođi i poseti me još jednom i pokušaćemo da umremo ponovo."

Nije bilo drugog susreta. Gerda je umrla 7. marta 2018. godine. Ona je bila prva osoba kojoj sam pružala utehu dok je umirala – i da, bila je najlepša.