Nik Kejv nikada neće biti zaboravljen
Музика

Nik Kejv nikada neće biti zaboravljen

Posle tragične smrti sina, Nik Kejv je se žalošću suočio kroz muziku i kreativnost. Ovaj legendarni autor pozvao nas je u svoj dom u Brajtonu, gde smo popričali o post-očajnom svetu.
1.6.17

Grad Brajton na južnoj obali Engleske u kom živi Nik Kejv vanvremensko je mesto. Obalska ulica Kings Roud prepuna je starih hotela čija se bela farba ljušti, turista i starosedelaca koji na plaži jedu sladoled ili prženu ribu sa krompirićima u gustom pasulju, pod uslovom da je vreme lepo. A vreme se ovde naglo menja – sunčane dane naprasno pojede gusta magla sa kanala, pa čitava obala i njeni čuveni dokovi postanu sivi i jedva vidljivi. I sam Kejv je pomenuo plahovito brajtonsko vreme 2014. u dokumentarnom filmu pod naslovom 20,000 Days on Earth, gde je ustvrdio da promenom raspoloženja može da utiče na promenu vremena, i dodao „Ali na raspoloženje ne mogu da utičem." Ovaj uzburkani gradić deluje kao idealno mesto za natprirodno burnu poeziju i prozu australijske rok zvezde.

Reklame

Brajton je davno opčinio Nika Kejva, ali to se promenilo u poslednjih par godina.

„Postao je lepše mesto za življenje, a ujedno i mesto u kom je prosto nemoguće živeti", kaže 59-godišnji Kejv. „Previše je teško, grad prosto odiše značenjem. Previše nam znači."

U leto 2015. Kejvov petnaestogodišnji sin Artur poginuo je u padu sa litice kod Ovingdena, posle lošeg tripa na esidu. Kad je lepo vreme sa Kejvovog praga može se videti ova litica, naizgled beskonačna granica između neba i mora. U vreme tragedije, potresni album koji će 2016. izaći pod naslovom Skeleton Tree većim delom je bio gotov, ali kad su se Kejv i Bad Seeds vratili u studio par meseci posle Arturove smrti da bi ga završili, njihova uobičajena ravnoteža očigledno je bila poremećena.

„Postao je lepše mesto za življenje, a ujedno i mesto u kom je prosto nemoguće živeti."

Brajtonske litice; fotografija: autor teksta

„Niko od nas u stvari nije bio sposoban da funkcioniše u studiju", kaže Kejv. „Što je u suštini dobro, jer zato i nismo prtljali po gotovim pesmama. Zadržali smo te izuzetno sirove melodije koje su već odražavale osećanja u vezi sa tim što se dogodilo, bile su u neku ruku ogledalo za tu užasnu nesreću. Što smo više pokušavali da ih doradimo, to je manje išlo. Na kraju smo izdali vrlo čistu ploču, sa vrlo malo manipulacija. Ja iskreno, dok smo u studiju pokušavali da radimo na albumu, nisam imao pojma šta se dešava."

Skeleton Tree odiše tugom, zvuči zapanjujuće nežno, kao da dočarava neke druge ravni postojanja dok Kejv izgovara, „Znao sam da svet prestaje da se vrti od kad tebe nema". Film koji prati album, One More Time With Feeling, uspeva da udari još jače, prikazujući to završno vreme u studiju tokom kog se Kejv trudio da u reči prenese ono kroz šta je sa svojom porodicom prelazio. Film su izdali da bi objasnili kako je album nastao i okolnosti koje su ga okruživale bez kontakta sa novinarima.

„Ja iskreno, dok smo u studiju pokušavali da radimo na albumu, nisam imao pojma šta se dešava."

Film predstavlja duboko izgubljenog čoveka ali i njegovu porodicu – supruga Suzi, sin i Arturov blizanac Erl, svi koji su radili na albumu i filmu – dok pokušavaju da rade pod nezamislivom traumom. Pričalo se o misterioznoj, potencijalno proročkoj moći Kejvovih tekstova koja mora da zagolica maštu imajući u vidu kontekst. U jednoj sceni Suzi pokazuje Arturovu sliku vetrenjače koja se nalazi nedaleko od mesta njegove pogibije. Kad se u studiju pojavi Erl – kog smo u 20,000 Days on Earth već gledali kako sa tatom i bratom jede picu – samim svojim prisustvom podseća na to da Artura više nema. Tokom intervjua za film, obično elokventni Kejv zvuči zastrašujuće frustrirano i često ne može da nađe prave reči. U ranije snimljenim narativnim segmentima, reči koje uspeva da nađe često zvuče zahvalno i promišljeno, ali i kao da nose zlu kob.

I pored svega, One More Time With Feeling završava se optimistično – Kejv van ekrana priča kako su Suzi i on odlučili da žive srećno „u znak osvete, u znak prkosa". Sa tom odlukom se nose svakodnevno.

„Što više vremena prolazi, sve je lakše da se… nije uvek moguće, ali ipak je lakše… da se vreme izdeli", kaže Kejv. „Tako da odvojimo vreme za sećanje od vremena za posao. Prilično uspešno – mada ne uvek – uspevamo da to nekako podelimo. A kad je vreme za sećanje, stvari budu… tada nismo sposobni da radimo i sve to. Samo što smo naučili da iz toga efektno iskoračimo pa završavamo poslove, bavimo se jedni drugima, i tako do. Dakle postaje lakše sa vremenom. Samo… znaš. Ne može se tako uvek. Ranije smo živeli u potpunom haosu, 24 časa dnevno, čist emotivni haos. Nismo mogli… ništa nismo kontrolisali, trebalo nam je vremena da dovedemo u red svoja osećanja, što znam da zvuči čudno, ali drugačije se realno ne može preživeti."

Na Martovske ide, za velikim drvenim kuhinjski stolom, u svom čuvenom uskom crnom odelu i beloj košulji, Kejv priča polako, tiho, i promišljeno, pažljivo birajući reči kojima može da kaže tačno ono što želi i kako želi. U isto vreme zvuči toplo, razgovorljivo, čak i duhovito – daleko od zastrašujućeg džankija iz noćne more kakav je nekad bio. U pripremi za ovaj intervju, priznajem da mi je reputacija Nika Kejva kao muzičara koji novinare jede za doručak bila u mislima. Čak ni najveći mazohisti među nama ne bi hteli da im zapadne teret interpretacije razgovora sa genijalnim ali neuhvatljivim umetnikom.

Reklame

Ipak, koliko god Kejv nekad bio strašan, reklo bi se da je sve to iza njega. Danas samo njegovo odiše tihom težinom. Ljubazno je ponudio da mi skuva čaj skoro pre nego što sam stigao da kažem dobar dan. I dalje se nazire mitologija svih prethodnih verzija Nika Kejva, ali taj mit se uozbiljio i izrastao u nešto sasvim drugačije.

arhivska fotografija Peter Milne

Stari Kit-Ket časovnik otkucava svoje sa zida kuhinje pored prozora, nedaleko od stola za kojim sedimo. Kuća je pretrpana stvarima kakve bi se dalo očekivati – razne haljine iz Vampire's Wife kataloga koje Suzi pravi, police pune dobro iščitanih knjiga – ali ima i ponečeg neočekivanog. Tu je, na primer, jastuk na kom je ručno izvezen tekst pesme Wide Lovely Eyes, kao i hrpa dečijih instrumenata među kojima se ističe ukulele sa motivima iz „Sunđer Boba". Sve deluje kao dom koga su stanovnici zavoleli, ali ipak se oseća i neka hladnoća. Kejvov usputni komentar o tome kako za njegovu porodicu postaje nemoguće da živi u Brajtonu zvuči ozbiljnije u ovom okruženju.

Sama kuća je značajan deo One More Time With Feeling, u crno-belom deluje još više samotno kul. Film je režirao Kejvov dobar prijatelj Endru Dominik negde u vreme Arturove smrti. Kad mu je u toku snimanja rekao da želi da se bavi ovim tragedijom, Kejv je rekao samo „radi šta hoćeš, jebiga". Danas dodaje „Nisam bio u stanju da sudim o bilo čemu, nisam znao ni da li još uvek hoću da se film uopšte snima."

Reklame

Kad je video završnu verziju filma, kaže da mu je kraj bio „jebeno odvratan", nije mu se dopalo ni kako je sam zvučao tokom intervjua. Srećom, bilo je ljudi oko njega koji su ga ubedili da ne menja ništa, da se samo skloni.

„Suzi i ja smo digli ruke od filma", kaže Kejv. „Ali kad je počeo da se prikazuje, bilo je neverovatno… preko društvenih mreža, bezbroj ljudi je pričalo kakav je utisak film ostavio na njih. Zapanjilo me je kad su mi to pokazali, kako su drugi ljudi pričali o tome kroz šta su i sami ranije prošli. Razne stvari su se tu iznosile, tako da sam shvatio da u tom filmu ipak imamo nešto posebno. Iznajmio sam bioskop i odgledao ga još jednom. Najzad sam uspeo da sagledam da je Endru u stvari na neki način film napravio kao poklon. Na mene je u ogromnoj meri uticalo, stvarno je promenilo način na koji sam razmišljao, kako sam se osećao u vezi sa svojim mestom u svetu."

Kejv ovo kaže sa samopouzdanjem kakvo se u samom filmu ne primećuje, i elaborira na temu neočekivane pomoći koju je na taj način primio; jasno je koliko zahvalnost oseća prema Dominiku. Duboka je i lepa stvar podariti nekome zapis vremena u kom su prošli kroz životnu promenu izazvanu tragedijom. Zvuči kao da je Kejv uz pomoć filma bolje razumeo ne samo svoju tugu, već i odnos koji je sa pokojnim Arturom imao.

„Endru je stvorio jedan izuzetan film kojim je, čini mi se, hteo nešto da mi pokloni, da mi oduži", kaže Kejv, „i meni i Arturu. Mislim da mu je to bio motiv, o čemu ja u ono vreme pojma nisam imao."

Reklame

Smatra da se ta moć filma prenela u ovogodišnje žive svirke. Skeleton Tree će večeras najzad biti preko bare – severnoamerička turneja počinje u Njujorku i traje do kraja juna. Album je u ogromnoj meri različit od svega što su Bad Seeds ranije radili da izazov nije bio uklopiti ga u njihov postojeći zvuk – ovo sad jeste njihov zvuk. Izazov je bio u postavljanju starijih stvari na ove nove i nepoznate temelje. Po Kejvovom opisu, zvuči kao da će nas konačni proizvod ostaviti bez daha. Sveprožimajuća zvučna atmosfera koja arene postepeno ispunjava „kao katedrale", tvrdi Kejv, „prerasta u nešto neverovatno."

„Imali smo tu neku – ne bih da preteram, ali – nekakav postepen prelaz od koncerata kao čisto konfrontacionih odnosa sa publikom, do nečeg drugog, do okupljanja ljudi u nešto nalik zajednici. Sa ovom novom turnejom, iako smo to već počeli sa Push The Sky Away – biće to zapanjujuće, biće zaista izuzetno."

koncert, Nick Cave and The Bad Seeds; fotografija Kris Kufaro

Pre nego što je izašao Skeleton Tree, Bad Seeds su se spremali da objave retrospektivu čitave karijere u izdanju po imenu Lovely Creatures koje obuhvata tri decenije, od ranih radova i hedonističkog post-panka pa sve do bestežinskog stanja kakvo nude pesme poput Jubilee Street sa prethodnog albuma. Kompilaciju su sastavili Kejv i bivši član benda Mik Harvi, a deluks verzija nudi i 256 strana u tvrdom povezu na kojima se nalaze laskavi eseji na razne teme, od Kejvovog australijskog humora do sposobnosti benda da se prilagodi i promeni, zatim prelepe arhivske fotografije, inserti u vidu filmskih negativa, i crteži golog Kejva. Ipak, posle Arturove smrti prioritet je postao album Skeleton Tree. Retrospektiva je „privremeno izgubila svoje mesto u narativu". Kejv u epilogu knjige kaže: „Danas kao da je došlo vreme da odamo priznanje svemu što su Bad Seeds tokom godina postigli."

Kejv nije nimalo sentimentalan na temu svog minulog rada. Bend konstantno adaptira i obrađuje svoje stare hitove u zavisnosti od toga kakvu muziku sviraju u datom trenutku. On sa oklevanjem priča o pesmama pre poslednja dva albuma, kaže da se nikad nije vratio dvadeset godina unazad da bi čuo kako su pesme koje i danas izvodi originalno zvučale. Umesto toga, on ih prilagođava aktuelnom zvuku i strukturi benda.

„Užasava me pomisao na umetnika koji se ponosi svim svojim delima."

„Rani radovi su mi donekle misteriozni, iskreno mi je malo neprijatno kad pomislim na sve to, a mislim da većina muzičara tako gleda na svoja dela. Užasava me pomisao na umetnika koji se ponosi svim svojim delima."

Oseća mu se prezir u glasu. Kejv svoje albume nikad ne sluša, a jednom prilikom je za minuli rad rekao da je „čudovište koje živi tamo negde iza" na koje ne obraća pažnju. Imao sam osećaj da ne želi previše da priča o tome, ali bio je radoznao. Impresioniralo ga je koliko su mu rani radovi bili smeli, mestimično osetljivi, ali ništa više od toga.

Reklame

Kejv i Bad Seeds nikad nisu trpeli stagnaciju. Dugovečni su upravo zbog tog nemira, ali i zbog kolektivne sposobnosti da se stave „na raspolaganje pesmi" umesto da pokušaju da impresioniraju ili iznesu individualni stav. Gledajući filmske interakcije između Kejva i kolega, posebno violiniste Vorena Elisa koji je obeležio pozne dane benda, shvatio sam da je u pitanju kompleksan ali spontan kreativni proces između ljudi koji rade moćno usaglašeno. Utrošeno je mnogo vremena i rada da bi se došlo do te tačke.

arhivska fotografija Steve Double.

Kejv se priseća snimanja albuma Boatman's Call (1997) za koje se bend okupio kao i obično, ali se ispostavilo da većinu pesama on sam svira na klaviru, bez mnogo pratnje. Nije se oslanjao praktično ni na koga i ni zbog čega.

„Mislim da je to bio prvi put da su sve svi zapitali šta koji kurac on radi, čemu ja služim? Ali ubrzo smo svi shvatili da je OK malo se povući ako je album dobar, ako dobro zvuči. Ta vrsta tolerancije raznih stvari omogućila nam je da ovoliko istrajemo."

Sposobnost benda da se prilagodi po potrebi nije samo njih osnažilo već i publiku. Već više od tri decenije, ljubitelji Bad Seeds ne znaju šta da očekuju, što je prijalo svima osim onih koji su zaključili da, kako Kejv kaže „Ovo je preterano, jebote, užasno zvuči." Ipak, ugledajući se na autore kao što je Bob Dilan koji je „izuzetno hrabro, čak perverzno birao kojim smerom da krene", Kejv i njegov bend radikalno menjaju formulu kad god im se za to ukaže prilika.

„Zaključio sam da, ako treba da budem kantautor, hoću da me ima što je duže moguće", kaže Kejv. „Bilo je sasvim jasno, kad pogledaš druge, da većina grupa uspe da izbaci najviše dve-tri dobre ploče i onda odumre u pokušaju da replicira prethodni uspeh. To se sa vremenom sve teže i teže gura, i na kraju više nisi sposoban da snimiš dobru ploču. Ali ako menjaš stvari, ljudi svaki put moraju iznova da procena i interpretiraju to što radiš ako je svaki album drugačiji. Postaje teško da se uporede čak i dva uzastopna – veoma su različite ploče. Ta konstantna promena forme unosi novu energiju u bend, a takođe nam prija kad zbunimo svoju publiku. Nekako je uzbudljivo da, kad god izdamo novu ploču, čak i oni najverniji fanovi moraju ponovo da odluče da li uopšte žele da nas slušaju."

Nema vremena za odmaranje na lovorikama. Umesto da album Skeleton Tree i njegov prethodnik Push the Sky Away srceparajuće zaključe retrospektivnu kompilaciju i celu priču o bendu, ovi albumi su nova inkarnacija i odraz promene u Kejvovom stilu. U osvrtu na svoje navike iz mladosti, kaže da mu je posebno uzbudljivo bilo „pisati o stvarima o kojima se ne piše, koje nisu politički korektne". Izbegavao je lične osude projektovanjem narativa pesme na drugi vremenski period ili igranjem uloga. Pesme koje danas piše mnogo su više vezane za ovo vreme, dok je narativ rasparčan i apstraktan.

„Zaključio sam da, ako treba da budem kantautor, hoću da me ima što je duže moguće."

Navodi primer pesme I Need You sa poslednjeg albuma. „Pesma nosi delikatan osećaj tuge koji nadilazi sam narativ, meni deluje više autentično kad ne moram da brinem da li sam tekst interno ima smisla ili ne."

Taj korak „nije bilo nimalo lako napraviti", kaže Kej ali osetio je da tako „Mogu da stvarno pišem o sebi, da se tako povezujem sa ljudima iako život koji vodim nema nikakve veze sa životima ljudi koji moju muziku slušaju." Na poslednja dva albuma, pisao je „o svom životu kakav je danas, kroz prizmu imaginacije koja daje neobičan, nepojmljiv prizvuk." Kejvov život – „pevača, rok zvezde, kako god hoćeš – je bizaran i stran, ali on ipak veruje da se iz toga može sublimirati određena vrednost.

Reklame

„Postoji izvesna čudnovatost u svemu što je obično, u običnom svetu", kaže Kejv. „Živim običan život u neobičnim okolnostima, pa mi se obično dopada tekst koji govori o onom misterioznom i neobičnom ili nedokučivom. Mislim da sam savršeno kompetentan za pisanje o takvim stvarima, mogu da pišem lične pesme bez preteranih izleta mašte koje i pored toga nekako posežu u domen čarobnog."

arhivska fotografija Ingvar Kenne

Ova transformacija je donela rezultate u vidu nekih od najlepših pesama napisanih tokom karijere koja j izrodila bezbroj lepih pesama, i najdublje kreativne energije koja i dalje pokreće Bad Seeds. Kejva animirano govori o sadašnjem trenutku i o planovima za budućnost. Prošlost ga ne zanima, spreman je da se agresivno i sa namerom baci u ono što ga danas okupira. Nastaviće niz put koji su mu otvorili Push the Sky Away i Skeleton Tree. Sa dubokom sigurnošću odbacuje ideju da izdanje Lovely Creatures kompilacije predstavlja prvi znak da bend neće još dugo.

„Imam osećaj da smo u poslednje vreme, posebno na poslednje dve ploče, naišli na nešto zaista interesantno – nov način pisanja i izvođenja žive muzike, veoma različit u odnosu na ono na šta smo navikli", kaže Kejv. „Tako da imam osećaj da smo tek počeli. Zanimljivo je što izdajemo tridesetogodišnji best-of baš u trenutku u kom se osećamo najsnažnije, to se obično ne radi tako. Obično su ovakve kompilacije očajnička labudova pesma, pokušaj da se iscedi i poslednja para dok je još moguće. Ali ne bih rekao da se mi tu nalazimo. Imam osećaj da su Bad Seeds još uvek vrlo funkcionalan, iz naše perspektive i vrlo uzbudljiv fenomen."

Reklame

Pa ipak, tako Lovely Creatures je tako ekstenzivna i brižljivo pripremljena retrospektiva karijere da može da usmeri narativ jednog benda, da ih ujedini u formi za koju su odlučili da je najtačnija, najmoćnija, ili najistrajnija. Takav projekat dobra je pristupna tačka za nove istraživače Kejvovog opusa, a sad kad je najzad ugledao svetlost dana, nameće se pitanje koje je i sam Kejv postavio Kajli Minog u mračnom automobilu jedne kišne noći u 20,000 Days on Earth: Da li ga plaši zaborav? „Samo za života", kaže on kroz smeh.

„Kad slušam stare stvari ljudi koji više nisu sa nama, njihovo odsustvo samo po sebi dodaje težinu muzici. Sviđa mi se ideja da su njihovi glasovi i njihove ideje nekako još uvek prisutni i pristupačni. Nije toliko do ega, ta ideja da će me ljudi pamtiti posle smrti, prosto mi prija pomisao da se i dalje čuju glasovi mrtvih, da muzika nadilazi istoriju. Moćno je danas slušati bluz pevača koji peva sa druge strane postojanja."

Teško je zamisliti da neka buduća pokolenja neće pohoditi i očarati Kejvov dubok glas i sablasni šapat sa Loverman, zlobna poruga sa Red Right Hand, ili divlji urlici sa From Her to Eternity. Njegova sposobnost za stvaranje svetova izrodila je mitsku figuru po imenu Nik Kejv, šamana i psihopompa okruženog magijom i užasom. Lično ne pokušava da poništi tu verziju samog sebe, ali ne deluje nimalo proračunat u tom pogledu – mitski i ovozemaljski Kejv su bića u simbiozi. I dalje je onostrano stvorenje koje je sagradio, ali je ujedno i samo čovek koji za kuhinjskim stolom pije čak i planira da preseli porodicu iz doma koji su sebi stvorili na južnoj obali Engleske.

arhivska fotografija David Arnoff

Granica između dva sveta u kojima obitavaju njih dvojica nije jasna. U mnogim pesmama, Kejv nam se obraća iz tog drugog sveta prepunog đavola i demona, drveća u plamenu, opsesivnih zlikovaca koji se hrane suzama, nemilosrdnim ubicama i mističnim ženama koje izazivaju „misli koje bolje da ne pominjem". Kejv zalazi u taj svet svakodnevno, iz njega izvlači pesme koje dosežu do našeg.

„To nije stvarno mesto, nije istinito mesto", kaže on, „ali je za mene na neki način i stvarnije i istinitije nego ovaj život van njega. Ja ih držim jasno razgraničene. Upuštam se u kreativni proces u tačno određeno vreme, sednem i kažem sebi „evo kako ćemo", otisnem se u taj svet mašte koji definišu sasvim drugačiji logički okviri nego ovaj, pa mi deluje ništa manje stvarno i snažno od ovog uobičajenog. Često se nađem tamo."

Reklame

Takođe je u pitanju svet u kom, kako Kejv kaže u 20,000 Days on Earth, „Bog u stvari postoji." Pitam ga da li veruje u božanskog tvorca, on se smeši, uzdiše, i gleda dole dok razmišlja. „Tu ne postoji lak odgovor", kaže podižući pogled. Ponovo ćuti, bira reči, i počinje da brižljivo deli ovaj svet od onog drugog.

„Istina meni nije najvažnija stvar u životu. Nije sve u tome. Svrha je važna."

Objašnjava da u svom umu drži više odeljaka, da se u jednom od njih nalazi istina po kojoj Bog ne postoji jer nauka kaže da ga nema. On ne trpi ljude koji dogmatski veruju kao ni one koji se vernicima podsmevaju. U jednom drugom odeljku, postoji svet u kom „ideja božanskog pomaže kod pisanja pesama, produbljuje stvari na apsurdan način". Ovde zastaje i ističe da istinu ne bi trebalo mešati sa verom.

„Istina meni nije najvažnija stvar u životu. Nije sve u tome. Svrha je važna. Nekad nam želja za konceptom zagrobnog života, za nekom vrstom postojanja posle smrti, bude apsurdno potrebna. To je po meni veoma moćna stvar koje ljudi ne bi trebalo da se stide."

Vetrenjača u Brajtonu koju je naslikao Artur

Sa druge strane Arturove vetrenjače i Ovingdenskog procepa nalazi se beskrajno plavo nebo i tamno more. Vreme nad Brajtonom je mirno uz blag povetarac, ali ovo mesto Kejvu toliko toga znači da još dugo neće moći da u njemu boravi. Njegova porodica planira preseljenje u jedan drugi grad na obali okeana: Los Anđeles. Kad se zađe u samo mesto, i litice i Kejvova kuća nestaju u daljini, magla guta pristanište i čini celu obalu sablasno mirnom. Ljudi bazaju okolo kao duhovi, nesvesni da su zauvek zarobljeni u svom pastoralnom letnjem boravištu. Scena je do te mere čudna da bi čovek mogao da dozvoli da ga krešendo Jubilee Street uznese do vere u Boga. Makar na trenutak.

„Trebalo bi prosto da kažem da ili ne", kaže Kejv uzdišući duboko. „Ali stvarno mi je teško. Uvek je teško."

Još na VICE.com:

Vodič za početnike kroz karijeru Nika Kejva, našeg istinskog Princa tame

Preminuo Kris Kornel u 52. godini

VICE i Nik Kejv zajedno u akciji