Pet pitanja o ćaletu koji je lagano kolima pregazio profesora

Pet pitanja… je novi serijal u kojem postavljamo pet pitanja o nečemu što je bilo na vestima. Mislim, stvarno. Nije teško ukapirati. Hajde. Ovo nije iznijansirani koncept.

Počinjem da sumnjam da je divljanje na putu duboko urezano u našu nacionalnu psihu. Britanstvo je prilično jednostavna stvar: sve što podrazumeva je da mislimo da je kraljica dobra, da pijemo izvetrelo smeđe pivo sa muškarcima iz naše porodice koji nas mrze, poštujemo vojsku i konzumiramo najiskrenije užasno veliku količinu hleba. Dva ekstrema britanskog identiteta su prosto reči „krompirići“ i „moča“. U našoj kulturološkoj močvari uopšte nema suptilnosti.

Evo šta još volimo: da sedimo u kolima i da apsolutno podivljamo. Kao onda kada tvoj tata padne u fras dok čeka da se uparkira, i kada se toliko naljuti da počne da se klati napred-nazad, sve dok plastične kopče sedišta ne počnu zlokobno da škripe. Ili: tvoja mama, koja nikada ne psuje, kaže „JEBI SE“, kada je neko preseče u njenoj Fijesti. Tvoja baka koja spusti prozore sa obe strane i nekog kamiondžiju izazove na tuču. Biciklisti koji toliko učtivo kucaju na prozor, da se tvoj ujak smesta zajapuri i doživi infarkt. To istinski znači biti Britanac. Nisi zaslužio naš pasoš, ako nikada nisi izgubio razum u zatvorenom vozilu.

Evo ponovo nečijeg tate koji je odlepio:

Priča u vestima ide ovako: nečiji tata je odlepio na školskoj kapiji u Vokingu kada mu je pomoćnik nastavnika objasnio jednostavno pravilo parkiranja, onda je pomoćnik seo na haubu kola da ga spreči da uđe na parking škole, ali očigledno, kao što vidite, to je bilo primljeno na najgori mogući način. Rejnijer Šeman, vozač koji je u pitanju, je ove nedelje osuđen na deset meseci zatvora zbog ovog incidenta, a policija Sarija je objavila snimke sa sigurnosnih kamera da bi… ne znam… odvratila ljude od toga da gaze nastavnike?

U svakom slučaju: da, imam neka pitanja

DA LI BI OD SRAMOTE DAO OTKAZ NA POSLU

Ako nastavnik pokaže makar i trunku slabosti, deca će čačkati tu slabost, čačkati, čačkati i čačkati, sve dok nastavnik ne doživi mentalni slom i ode na bolovanje: to je ono što deca rade. Na primer: kada smo mi čuli da je naš nastavnik upravo saznao da je usvojen, toliko smo ga pritiskali i pritiskali, da se pretvorio u Hulka, bacio klupu na dečaka koji se zove Liam, i uzeo godinu dana neplaćenog odsustva. Kada se ispostavilo da nastavnik muzičkog ima aferu sa nastavnicom engleskog, uništili smo ga. Psihičko uništavanje nastavnika je samo propratna igra koja pomaže da dan u školi prođe brže.

A sada zamislite: zamislite da nekog nastavnika pregazi nečiji tata. To je ultimativna slabost. Kao prvo: to dete je sada kralj ili kraljica škole, bez dileme. Kao drugo: taj nastavnik mora da da otkaz. Ako te toliko gadno pregaze da moraju da ti šiju glavu, moraš da daš otkaz. Idi kod direktora i pre nego što kola hitne pomoći stignu. Preseli se u neku drugu zemlju. Nijedna grupa đaka koji drže do sebe neće te pustiti da ti to prođe. Ozbiljno, promeni profesiju.

DA LI JE OVO NAJBOLJI PRIMER KIVNOSTI IKAD?

Jedan od najprijatnijih aspekata čitave ove stvari je to koliko je pomenuti tata bio nepomirljiv, čak i na sudu. „Uopšte nema ništa lepo da kaže o nastavniku g. Mekartiju, iako izjavljuje da nije imao nameru da ga povredi“, rekao je Šemanov službenik za uslovnu slobodu, a njegov advokat je dodao: „To je bila neverovatno neodgovarajuća reakcija na tu situaciju. Postoji doza nezrelosti kod tog čoveka, čini mi se. Treba biti muškarac da bi prihvatio da si potpuno odgovoran za to. On to još nije prihvatio“.

Zamislite da ste toliko ljuti na nastavnika – nastavnika koji vam je upravo rekao da su roditeljima poslata pisma da ne bi trebalo da ostavljaju decu unutar školskog poseda, što je izrečeno i prilikom prethodnog incidenta između njih dvojice – zamislite da ste toliko ljuti na tu osobu, da je pregazite, a onda čak ni ne priznate da ste u potpunosti odgovorni za to, iako vam preti zatvorska kazna. Ovo je ona vrsta pasivno-agresivnih zađevica koje se pretvore u rat, koji može da bukne samo na školskom parkingu. To su stvari koje mogu da te ispunjavaju samo ako trpiš pakao života u Vokingu.

Ništa me ne odvraća od koncepta roditeljstva više nego to što znam da bih morao svaki dan da se budim rano i vodim nekog slinavog klinca u školu, i što bi me tamo sačekala neka pizda sa kompleksom moći i deklamovala mi neka nebitna pravila o tome gde smem da parkiram kola, i molim vas, gospodine, sačekajte minut da odem po nadređenog, poslali smo vam pismo, stvarno je trebalo da ga pročitate. Jok, bre. Pregazi nastavnika. Pregazi čitavu školsku zgradu. Sjuri se sa litice, u večnu slavu. Ovako se ne živi.

DA LI BI TO BIO NAJSRAMOTNIJI NAČIN DA SE UMRE

Najsmešnija stvar kod čitavog videa je kada nastavnikove noge polete uvis, kao kod mališana na toboganu: ovo je činjenica. Druga najsmešnija stvar videa je panična poza morske zvezde koju zauzima kada pomisli da će umreti. Zato što: on definitivno misli da će umreti. Teško je reći zbog zrnastog snimka, ali ipak mogu da se vide emocije: za manje od jedne sekunde je iz poze „sad ću da ti pokažem“ prešao u pozu „usrao sam se u gaće od straha“, kada su kola krenula. U smislu, unutrašnji nastavnikov monolog definitivno je bio, ‘ o moj bože, umreću, evo kako ću umreti‘. Meni je to veoma smešno. Zamislite da umirete raskrečenih udova kao morska zvezda na haubi automobila koji se lagano kreće, dok sprovodite pravilo za parkiranje koje apsolutno nije bitno. Kako sramotan način da se umre.

OVI MOMCI DANAS NE IDU U ŠKOLU, ZAR NE?

Pogledajte ove dečake na biciklima. Za dlaku su izbegli da ih udare kola. Upravo su videli da će njihov nastavnik verovatno poginuti. Oni su mladi bajkeri u perjanim jaknama, i ako me je 13 godina školovanja nečemu naučilo, to je da su tog dana verovatno već pobegli sa pet od sedam časova, da bi otišli da duvaju i prave akrobacije. Oni danas ne idu u školu, a možda i nikad više. Pičite, mladići. Pičite, i živite svoje živote.

GDE JE OVO U HIJERARHIJI DRKADŽIJSKIH NASTAVNIKA?

O ovome ne raspravljamo, ali u svakoj školi postoji veoma rigidan sistem za nastavnike, od dna do vrha označen po tome ko je koliki drkadžija, neka vrsta samoizbalansiranog ekosistema drkadžijstva, sa srednjim do velikim drkadžijstvom na samom vrhu, malim drkadžijstvom na dnu, i drkadžijama na apsolutnom vrhu, koji nemaju pristupa gornjim ešalonima vlasti, već im je data neka isprazna autoritarna uloga u kojoj mogu malo da utole svoju žeđ za moći, na primer „dežurni na parkingu“ – tako nešto. Recimo, na primer, da škola ima 100 nastavnika:

1 do 3 posto njih su ZAPRAVO U REDU (To su nastavnici koji ti svoj predmet predaju s ljubavlju, ili ti pomažu da popuniš formular za prijavu na fakultet, ili te 20 minuta posle časa slušaju dok im pričaš o svojim nevoljama kod kuće, ili šta god: oni su samo pristojni ljudi koji usađuju ljubav prema učenju svakome koga sretnu, i obično su neambiciozni i nikada ne postaju rukovodioci, zadovoljni time da celu karijeru provedu kao nastavnici, i kada odlaze u penziju, gomile bivših učenika se pojave – tridesetogodišnjaci, četrdesetogodišnjaci, svi ti ljudi čije su živote dotakli – i aplaudiraju im na sceni, i poklone im vazu, ili tako nešto; neko sranje koje se poklanja nastavnicima koji odlaze u penziju.).

10 do 15 posto njih ima ISPOD 35 GODINA I JOŠ NISU BLAZIRANI. Mladi nastavnici su u početku uvek zabavni i relevantni, zar ne – „Hej, ljudi! Fidžet spineri? Da, znam za njih. Crtaći? Da, gledao sam neke, u svoje vreme. Hoću li da psujem na času? Poznat sa po tome što umem da kažem prokletstvo, tako da… vi mi recite. U redu, hajdemo na fizičko“! – ali neminovno s godinama postaju tupo funkcionalni, dok ih prgavi desetogodišnjaci nazivaju „penisima“. Do 35. godine dostižu vrhunac entuzijazma, i posle toga ili skoče u hijerarhiji kao POTPUNE DRKADŽIJE, ili se srozaju na nivo IZUZETNO ME ZABOLE DA VAM VIŠE OCENJUJEM DOMAĆE, i zauvek iščeznu iz takmičenja.

35 posto njih APSOLUTNO VIŠE NIJE BRIGA, molim vas, otvorite 12. stranicu u svojim knjigama i sami naučite španski, dok ja veoma očigledno prolazim kroz razvod.

30 posto njih su VEOMA UMORNI I DRKADŽIJE SU TIM POVODOM, što se manifestuje tako što će od 60 minuta časa 50 minuta držati govor o tome kako je jedna devojčica oslepela od bačene krede u jednoj školi u kojoj su radili, i da nećemo ići nikuda dok onaj koji je bacio kredu ne prizna, ozbiljan sam, a čas ćemo održati posle nastave i naučiti ono što je trebalo da učimo dok jedan od vas nije rešio da se pravi važan.

1 posto njih će biti DIREKTOR, a direktori su uvek samo marionete, nemoćni šefovi država, dok prave školske mahinacije kontrolišu zli zamenici direktora. Direktori uglavnom tu i tamo organizuju skupove o ljubavi prema Isusu i protiv nasilja.

6 posto njih su ZAMENICI DIREKTORA, a petoro od šestoro njih su apsolutne drkadžije, čiji debeli, arogantni sinovi idu u tvoju školu i funkcionišu u sistemu izvan pravila, koji je prilično čvrst, ali na kraju krajeva nemoćan.

A 10 posto njih su apsolutni jebeni idioti, prave tupadžije, oni koji ti govore da ispljuneš žvaku, da se takve patike ne nose u školi, da izađeš napolje, da je zvono za njih, a ne za tebe, da nije voleo tvoju sestru i da će ti zbog toga dati keca, i da moram da rizikujem da nagađam kojoj od ovih frakcija nastavnika pripada onaj koji je seo na haubu kola – u plavoj košulji i tamnoplavom vojničkom pletenom džemperu preko, što je uniforma nacista prerušenih u nastavnike – rekao bih da pripada ovoj.

Još na VICE.com:

Pitanja za ljude koji su imali seks na letu za Ibicu

Pet najboljih trenutaka kada ćale načisto pobesni

Pet pitanja o tipu koji je sam sebe ubo nožem i okrivio antifašiste za to