Odrastao sam u poligamnoj porodici

Malo kulturnih simbola ima tu težinu kao "tradicionalna" nuklearna porodica. Znate već: dva heteroseksualna partnera, dvoje dece, jedan pas, dve supene kašike bele drvene ogradice, blago umutite. Ne shvatite me pogrešno, nema ničeg lošeg u tome — samo što ja nisam tako odrastao.

Moji roditelji su "poliamorni", što je smućkana grčko-latinska reč koja označava romantičnu ne-monogamiju uz dobrovoljni pristanak svih učesnika. Kao dete, živeo sam s ocem, majkom, majčinim partnerom i, neko vreme, partnerom partnera moje majke. Mama je znala u jednom trenutku da ima i do četiri partnera. I ćale je imao partnerke. Odgojila me je međusobno uvezana mreža odraslih osoba čiji odnosi nisu bili isključivi, ali su ostali čvrsti godinama, čak i decenijama.

Prvo su mi to objasnili kad sam imao oko osam godina. Moj četvorogodišnji brat je pitao zašto Džejms, partner moje mame, provodi toliko vremena sa nama.

"Zato što ga volim", rekla je mama najnormalnije.

"E, pa to je dobro", odgovorio je moj brat, "zato što ga i ja volim."

Nikad zapravo nije bilo komplikovanije od toga. Kad se sad osvrnem, to je ono što mi je najneobičnije u vezi s čitavom našom situacijom: kako je zapanjujuće obično sve to bilo. Skoro da poželim da je bilo malo uzbudljivije — dete razrogačenih očiju upada u amfetaminsku seks-feštu samo da bi zatekao čopor golišavih cirkuskih pantomimičara, opatica i živine — ali bili smo tek obična disfunkcionalna porodica kao i svaka druga u našoj ulici.

Nikad nisam prezirao svoje roditelje zato što su živeli sa svojim partnerima. Svi zajedno smo išli u bioskop ili na odmor na krstarenje. To što je bilo više odraslih ljudi u kući značilo je više ljubavi i podrške, a više je odraslih pazilo na nas decu. Moj ćale i Džejms nisu bili ljubomorni jedan na drugog niti su se mrzeli, sve je to bilo daleko od ukrštanja rogova alfa mužjaka kako to verovatno zamišljate. Njih dvojica su bili dobri prijatelji.

Jasno se sećam kad me je Džejms prvi put prekorio. Imao sam osam godina i skoro sam odlutao pravo pod točkove automobila u našoj ulici, kada me je povukao nazad na trotoar i povikao na mene što ne gledam levo i desno. Sećam se da sam pomislio: Oh, i ovom odraslom čoveku je dozvoljeno da me ukori? Ali nije mi trebalo dugo da shvatim da to znači da mi još jedan odrastao čovek čuva leđa — i da će sprečiti da me ne spljeska auto — i da je to, kad se sve sabere i oduzme, dobra stvar.

__________________________________________________________________

Gledajte: Stalni seksualni ekspert VICE-a Karli Skortino istražuje logistiku poliamorne veze u susretu sa Krankom Teslom, liderom Fejsbuk kulta koji ima više od 250 žena.

_________________________________________________________________

Sreća je da sam živeo u relativnom porodičnom blagostanju kod kuće, jer je škola bila živa noćna mora. Mucao sam i voleo metal balade osamdesetih — da sam bilo kome ispričao još i za svoju situaciju kod kuće to bi značilo automatske batine. Mislim, jednog klinca su maltretirale (neobično partijarhalne) siledžije samo zato što mu je ćale ostajao kod kuće dok mu je majka radila — nije mi na pamet padalo da se bilo kome poverim da mi mama ima četiri dečka. Imao sam samo jednog najboljeg prijatelja (više od toga bi smetalo mom duhovom putu posvećenog proučavanja enciklopedija Zvezdanih ratova i uživanja u prosvetljenju ranih masturbatorskih iskustava). Jedino je on znao za moje roditelje, a samo je slegnuo ramenima kad je čuo.

Naša crkvena zajednica, s druge strane, jeste saznala za aranžman mojih roditelja. Bili smo bliski sa našom parohijom u lokalnoj anglo-katoličkoj crkvi u Istočnom Londonu — moja majka je čak tamo držala veronauku. Nikad nismo lagali o našoj porodičnoj situaciji; samo nismo želeli da je oglašavamo na sva zvona. Džejmsa smo zvali "porodični prijatelj", što je jedno vreme funkcionisalo. Na kraju smo, međutim, ipak bili provaljeni. Neko je, vršljajući po internetu, pronašao LiveJournal stranicu moje majke i pročulo se da je moja porodica "poli".

Većina ljudi se trudila da to razume, ali nisu svi uspevali. Jedna porodica je toliko osudila životni stil mojih roditelja da su zabranili svojoj deci da se igraju sa nama. To je kasnije eskaliralo u naročito ružan telefonski poziv socijalnoj službi, praktično izjednačivši poliamorno roditeljstvo sa zlostavljanjem dece, nakon čega je roj socijalnih radnika nahrupio u naš dom. Sećam se da sam sedeo na podu dnevne seobe sa svojim robotićima, Hipno-Diskom u jednoj ruci i Ser Kilalotom u drugoj, pokušavajući da im objasnim da mi moji roditelji nisu učinili ništa nažao.

Kad danas pomenem ljudima da imam "poli" roditelje, reakcije variraju od "kako je to čudno" do "kako je to kul". Većini ljudi se dopada jer je nešto novo. Neki se osete ugroženo, ali budu dobro kad im objasnim da to nije kritika njihova monogamije.

Sve u svemu, moje odrastanje je oblikovalo moju ličnost nabolje. Bio sam u prilici da pričam s odraslima iz svih sfera života, bilo da su partneri mojih roditelja, ili partneri partnera mojih roditelja, ili kime god. Živeo sam sa ljudima koji su bili hetero, gej, bi, trans, pisci, naučnici, psiholozi, usvojenici, Bermuđani, Hongkonžani, bogataši i korisnici socijalne pomoći. Sazrevanje u tom kotlu za pretapanje zaista je kultivisalo i proširilo moje vidike i pomoglo mi da postanem čovek kakav sam danas.

Nikad nisam zavideo svojim prijateljima sa monogamnim roditeljima. Znao sam decu koja su živela s dvoje roditelja, sa jednim, s očuhom ili maćehom, ili dedom i bakom, ili tetkama i stričevima. Tako da ono što sam ja imao nije delovalo tako neobično. Mislim da je vrlo mala razlika u tome kako monogamni i poli roditelji sjebavaju svoju decu. Dobri roditelji su dobri roditelji, bilo da ih je jedan, dva, tri ili četiri. Srećom, moji su bili neverovatni.

PROČITAJTE: Bila sam na svingerskoj žurki u Beogradu

Ne mislim da je poliamorski princip na bilo koji način superiorniji u odnosu na monogamiju —samo je drugačiji. Ali voleo bih da nije toliko anatemisan. Samo je 17 odsto ljudske kulture strogo monogamno; velika većina ljudskih društava odobrava mešavinu različitih tipova braka. Ne postoji tradicionalna porodica. U svojoj knjizi Seks u praskozorje, autor Kristofer Rajan tvrdi da monogamija među ljudima postoji tek od poljoprivredne revolucije, Pre toga, živeli smo u malim sakupljačkim zajednicama i delili sve što posedujemo (hranu, sklonište, drvene motke, gaće od kože sabljozubog tigra, itd). Potom se, posle razvoja poljoprivrede, razvila monogamija, iz brige za roditeljstvom i nasledstvom materijalnih dobara. Rajan tvrdi da su naši moderni romantični stavovi nepotrebno puritanski, "zastarelo viktorijansko shvatanje ljudske seksualnosti koja izjednačava žudnju s pravom na vlasništvo". U dvadesetom veku, posle seksualne revolucije i feminizma, a posredno i sve veće finansijske samostalnosti žena, mnogi od nas počeli su da se vraćaju našim poliamornim korenima. Ovaj trend je u porastu, a to će se samo nastaviti.

Mnogi me pitaju da li to što sam imao "poli" roditelje uticalo na to kako doživljavam ljubav kao odrastao čovek, na šta je teško odgovoriti. Odrastajući sa "poli" principom kao normom, monogamija mi je delovala strano i protivprirodno. Možemo da volimo više od jednog prijatelja ili člana porodice istovremeno, ideja da romantična ljubav mora da funkcioniše linerano bila je zbunjujuća. Sad sam u svojom dvadesetim i obično imam više partnera (ali u pitanju je više moj libido nego filozofsko ubeđenje). Ne smatram sebe "poli", ali sam otvoren za to da imam ili više partnera ili samo jednog.

Život je uglavnom bol i borba; ostalo su ljubav i pica iz dubokog pleha. Za kosmički treptaj trenutka koji provedemo na ovoj majušnoj čestici prašine od planete, možemo li prosto prihvatiti da je ljubav ljubav, uključujući ljubav koja je sasvim slučajno međurasna, istopolna ili poli? Diskriminacija ljubavi je bolest srca — a toga imamo dovoljno samo od pice.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu