FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

​Slobodne devojke, niste umislile: Bukvalno nema dovoljno muškaraca

Zašto ima toliko sjajnih slobodnih žena? Gde su svi ti sjajni slobodni muškarci?
30.9.15

Zaista nema dovoljno muškaraca. Photo via Flickr user krystiano

Svako od nas ima bar jednu takvu prijateljicu: prelepu, inteligentnu, ambicioznu ženu koja — poput Ketrin Hajgl u svakoj romantičnoj komediji — ne može da nađe pristojnog dečka. Svaki lik sa kojim izađe je smrad; uporno izlazi sa momcima "ispod" svog nivoa i na ivici je da skroz odustane od ozbiljnih veza.

Nedugo nakon što je napunio 30 godina, pisac Džon Berger je shvatio da on i njegova supruga poznaju mnogo takvih žena. Ovom paru nije preostalo mnogo prijatelja samaca, ali su im zato brojne slobodne poznanice delovale kao kupci osuđeni na tržište s ograničenom ponudom. Jedna od tih prijateljica, rekao mi je Berger, "izlazila je sa nekim tipom par godina. U svakom slučaju, izgledalo je kao da im se smeši brak. Ona je bila u kasnim tridesetim, on u srednjim četrdesetim. Ona je zaista želela da ima decu, uda se, sve kako treba. A bila je u svakom smislu jedna fantastična žena."

Reklame

Jednog dana za ručkom, Berger ju je neobavezno pitao za dečka. "Izraz njenog lica se u potpunosti promenio", prisetio se Berger. Upravo su bili raskinuli. "Zabavljali su se preko dve godine, a on joj je rekao da 'prosto nije spreman da se skrasi'."

Ovo je navelo Bergera, bivšeg ekonomskog novinara časopisa Fortune and Money , na razmišljanje: kako muškarac tih godina može sebi da priušti da tako opušteno nogira jednu tako fascinantnu ženu? I zašto svi znamo slične priče o neverovatnim prijateljicama osuđenim na dugogodišnji pakao neuspešnih veza? Zašto ima toliko sjajnih slobodnih žena? Gde su svi ti sjajni slobodni muškarci?

Iskoristivši svoje znanje iz ekonomije i statistike, Berger je rešio da pronađe odgovore na sva ta pitanja. Rezultat je njegova nova knjiga, Dejt-onomika: Kako je zabavljanje postalo igra neproporcionalnih brojki , pametno štivo sa otrežnjujućim zaključkom: prosto nema dovoljno fakultetski obrazovanih muškaraca. Na svake četiri fakultetski obrazovane žene u mojoj generaciji, idu tri fakultetski obrazovana muškarca. Rezultat? Berger to naziva "muzičkim stolicama" srca: Kako muškarci postepeno pronalaze partnerke za sebe, tako neuparenim strejt ženama preostaje sve manje i manje izbora — a milioni njih na kraju ostane bez ikakvih opcija.

Sela sam da iscrpno porazgovaram sa Bergerom i saznala zašto momci ne završavaju faks, zašto je vaša najbolja prijateljica sama i zašto bi više žena trebalo da porazmisli o preseljenju u Silicijumsku dolinu.

Reklame

VICE: Kako ste utvrdili da postoji "deficit muškaraca" među fakultetski obrazovanim mladima širom zemlje?

Džon Berger: Kad sam započinjao svoje istraživanje, mislio sam da će zaključak biti malko drugačiji. Pretpostavio sam da je ovo njujorški problem iliti problematika velikog grada. Kao i u Njujorku, mislio sam da to ima neke veze sa tamošnjim tržištem rada; moda, PR i mediji privlače mnogo žena, a Vol Strit nije više ni izbliza isključivo muška prćija kao što je nekad bio, tako da sam pretpostavio da se radi o svim tim oscilacijama na tržištu rada — pomislio sam da postoji nešto jedinstveno u vezi sa Los Anđelesom, Vašingtonom i Njujorkom zbog čega su ti gradovi posebno loši za žene. Ispostavilo se da nisam bio u pravu. A zapravo, ono što ja zovem "deficitom fakultetlija", gori je u ruralnim državama kao što su Montana, Zapadna Virdžinija i Misisipi nego u Kaliforniji i Njujorku. To je fenomen koji važi za čitavu zemlju.

I gde su se deli svi ti muškarci?

Mislim, tu su oni, samo ne idu na faks. Ovo nije Kina ili Indija, gde postoji ljudskom rukom izazvana rodna neravnoteža zbog svakojakih jezivih stvari i okolnosti. Muškarci postoje, samo ne idu na faks. Prošle godine je diplomiralo oko 35 odsto više žena.

To je ogromna razlika!

Ministarstvo obrazovanja predviđa da će do generacije koja studije bude započela 2023. godine, diplomirati 47 odsto više žena nego muškaraca. To je praktično tri žene na svaka dva muškarca. Naravno, ništa od svega toga ne bi imalo nikakvog uticaja kad bismo bili malo otvoreniji prema tome sa kim smo spremni da se zabavljamo i stupimo u brak. Ali postoji više studija o ovome i ispostavlja se da su se tokom poslednjih 50 godina značajno smanjile šanse da se Amerikanci zabavljaju sa nekim ko ima niži stepen obrazovanja od njih. Dakle, obrazovni mešoviti brak — ne znam je li to pravi izraz, možda sam ga upravo izmislio — nalazi se na najnižem mogućem stepenu u poslednjih 50 godina.

Reklame

Da li to znači da na sceni zabavljanja među radničkom klasom ima mnogo slobodnih muškaraca? Šta to zapravo znači?

Među nefakultetski obrazovanim samcima godišta između 22 i 29, imate 9,4 miliona muškaraca i 7,1 milion žena. A ako pogledate nefakultetski obrazovane žene tog godišta, oko 30 odsto žena je udato, ali je oženjeno svega 22 odsto muškaraca.

"Nespremnost žena da uzmu u razmatranje momke iz radničke klase utiče na njih na način na koji ne utiče na muškarce. To je totalno nepravedno i ja to razumem."

Druga interesantna stvar — a to vidite i u Kini — prema podacima sa popisa o zaposlenim nefakultetski obrazovanim muškarcima godišta između 25 i 30, oni koji su oženjeni zarađuju 20 odsto više od onih koji nisu oženjeni. Što mi govori sledeće: da biste se oženili i zainteresovali buduću suprugu, morate da zarađujete više, budete preduzimljiviji i radite napornije.

Da li američkim ženama predstavlja problem i činjenica da što su obrazovanije, to im je sve suženiji izbor partnera? Čini se da što ste pametniji kao žena, vaš izbor za zabavljanje postaje ograničeniji, jer je manja verovatnoća da će žene izlaziti sa muškarcima manje inteligentnim od njih samih.

Nisu u pitanju samo žene, malo je verovatno da će i muškarci i žene da se zabavljaju i venčavaju ispod tih granica. Muškarcima nije bitno zato što je izbor obrazovanih žena toliko velik da ih njihov "klasizam" zapravo ne kažnjava. Ali nespremnost žena da uzmu u razmatranje momke iz radničke klase utiče na njih na način na koji ne utiče na muškarce. To je totalno nepravedno i ja to razumem, ali nisu sve žene izbirljive, niti su svi muškarci otvoreni.

Reklame

U redu. Ali šta mogu da urade žene kako bi povećale verovatnoću pronalaženja partnera sem da uzmu u razmatranje momke iz radničke klase? Mislim, postoji li neka "ženska pustoš" u koju bi mogle da idu?

Koliko godina imaš?

23.

Ono što ću ti reći je lakši savet za nekog ko ima 22 ili 23 godine. Isto verovatno ne radi posao za 45-godišnjakinju sa izgrađenim životom ovde u Njujorku, porodicom, karijerom: nije apsolutna vrednost, ali ako pođeš sa Istočne obale ka Zapadnoj, proporcija među diplomcima postaje malo bolja.

Stvarno?

Postoje određeni džepovi. Daleko najbolje scene za zabavljanje u zemlji za žene su Silicijumska Dolina, San Hoze i San Francisko. Čak i uz svu gej populaciju, San Francisko je i dalje mnogo bolji od drugih gradova. Tako da ako upravo počinješ s tim — ne kažem da čitav svoj život treba da zasnuješ na…

Pronalaženju muškarca, da.

Ali ako želiš brak i to ti je veliki prioritet u životu a geografski si fleksibilna, možda bi mogla te gradove da staviš na spisak. San Hoze, Denver, Sijetl — to su bolje scene za zabavljanje za žene od Majamija, Fort Loderdejla ili Njujorka.

Gde su muškarci? Photo via Flickr user nathaninsandiego

To je baš zanimljivo, zato što govori o problemu tehničkog sektora kao industrije kojom veoma, veoma dominiraju muškarci…

Tako je. Na Istoku, grad koji ima najbolju proporciju među polovima verovatno je Kolambus, u Ohaju, čija je tehnološka zajednica u velikom povoju.

Moj argument je kvantitativan, ne kvalitativan. Ne znam da li su ti momci dobri ili šta god — ne znam umeju li da zapodenu razgovor.

Reklame

Ne umeju.

Ali govorim ti samo na osnovu brojki: manje su šanse da će se oni ponašati kao govna jer nemaju tu vrstu prednosti.

Zašto više žena završi fakultet od muškaraca?

Naravno, da smo ovaj razgovor vodili pre 40 godina, on bi izgledao mnogo drugačije. Bilo bi mnogo više fakultetski obrazovanih muškaraca nego žena. Nekada davno, fakulteti su blatantno diskriminisali ženske kandidate, misleći da na koledž idu samo da bi se dobro udale. Srednje škole su posebno loše učile devojke matematici i prirodnim naukama. Dakle, postoji čitav niz razloga zašto su devojke imale slabije rezultate u srednjoj školi i bile diskriminisane prilikom upisa na fakultete, ali je Glava IX ( Title IX ) uvela ravnopravnost na tom polju.

_________________________________________________________________________

Pravi 'Mad Men'?

_________________________________________________________________________

Nerado, međutim, pripisujem sve zasluge Glavi IX, zato što su žene počele masovnije da idu na fakultet i u drugim zemljama, gde ne postoji Glava IX, a izvlačile su korist iz toga otprilike u isto vreme. Dakle, pitanje je, ako nije zaslužna Glava IX, šta jeste?

Klaudija Golden, ekonomista na Harvardu, zaključila je da je u pitanju anti-bebi pilula. Ona tvrdi da je veliki podsticaj ženama za upis na fakultete bilo očekivanje da će postati sastavni deo svakodnevne radne snage. Ako se udajete sa 21 ili 22 godine i ubrzo posle toga dobijete decu, korist od fakulteta je veoma mala. Ali ako možete da planirate svoj život sa većom sigurnošću i odložite brak i rađanje, investiciona vrednost fakulteta skače. I tako ona zasluge za to pridaje piluli.

Reklame

To donekle objašnjava kako smo prilikom upisa na fakultete stigli do odnosa 50/50, ali to ne objašnjava kako smo stigli do odnosa 58/42. A moj argument je da je nekadašnja diskriminacija [žena] prikrila fundamentalnu biološku istinu: mozak devojaka sazreva brže od mozga momaka, devojke brže sazrevaju društveno i intelektualno. One su oko godinu dana ispred momaka. Kad su u pitanju školske aktivnosti, devojke bolje rade domaće zadatke, one su organizovanije, manje su šanse da će imati dijagnozu hiperaktivnog poremećaja, ne završavaju u zatvoru [bar ne u tom odnosu]. Kad su u pitanju pripreme za fakultet, mislim da devojke imaju određene razvojne prednosti.

Dakle, prema sadašnjoj stopi, hoće li morati da se uvede pozitivna diskriminacija za momke kako bi se stvari izjednačile?

Mnogi elitni privatni fakulteti već su počeli da sprovode prećutnu, de-facto, pozitivnu diskriminaciju na crno za momke. Ja sam išao na Braun. Stopa upisa momaka tamo je 11 procenata, a za devojke 7 procenata. Najgori primer je Vasar. Njihova stopa upisa momaka je 34 procenata, a devojaka 18 ili 19 procenata.

Zanimljivo je da ako pogledate vrhunske državne fakultete koje obavezuje Glava IX [kad su u pitanju upisi], svi prihvataju devojke po većim stopama nego momke.

Tako je, zato što su…

Devojke bolji kandidati.

"To je pitanje kokoške i jajeta. Ako je teže doći do braka, da li se manje trudim da ga dobijem?"

Šta mislite da li stav muškaraca u tridesetim i četrdesetim godinama koji ne osećaju potrebu da se skrase može da se pripiše isključivo tome što je igra nameštena u njihovu korist?

Jedina stvar oko koje ne mogu definitivno da se odlučim jeste koliko se ovde radi o svesnom naprema nesvesnom. Kad se devojka ili mladić upišu u školu u kojoj ima mnogo više žena nego muškaraca, a na delu je agresivna kultura neobaveznih veza, da li one razmišljaju "Pa, ima nas tri na dvojicu, zbog toga ću promeniti svoje ponašanje" ili je više u fazonu "kad si u Rimu, ponašaj se kao Rimljanin"?

Reklame

Ili se menjaju stavovi prema braku? Da li moja generacija prosto manje vrednuje dugoročno romantično vezivanje?

To je pitanje kokoške i jajeta. Ako je teže doći do braka, da li se manje trudim da ga dobijem? Mislim, stopa brakova za žene u Silicijumskoj Dolini je mnogo viša nego u Njujorku. A i stopa razvoda je niža.

Šta ste još saznali u vezi sa razvodima?

Deluje očigledno da ako je ponuda žena oskudna, više ćete se truditi da zadržite svoju suprugu. Postoje silne sociološke studije o odnosu polova koje proističe iz životinjskog ponašanja i zoologije. Referišem se u svojoj knjizi na jednu — istraživači su se posvetili samo nominalno monogamnim vrstama. Menjali su odnose polova u kontrolnoj populaciji i za početak povećali odnos sa 5:5 na šest mužjaka naprema četiri ženke. Otkrili su da je stopa muških napuštanja ženki, kad su populaciju načinili isključivo muškom, pala sa 22 na 11 odsto.

Jer nemaju drugih opcija.

Ali čekaj da čuješ ovo. Kad su je izmenili u suprotnom smeru i namestili šest ženki naprema četiri mužjaka, stopa muškog napuštanja ženki skočila je sa 22 na 52 odsto. Dominantna kultura parenja prešla je sa monogamije na poligamiju pukom promenom dominantne proporcije polova.

Argument je da se radi o evolutivnom prilagođavanju, zato što se u okruženju u kom su ženke oskudne a želite da prenesete svoje gene na sledeću generaciju trud uložen u roditeljstvo i te kako isplati. Ali kad imate ženke u izobilju, parenje je odjednom bolja strategija za sticanje potomstva od roditeljstva.

Reklame

Ima li nečeg pozitivnog u svemu tome za žene?

Neke žene su moju knjigu doživele kao pozitivnu, zato što su uz njenu pomoć shvatile da nisu one krive. One su sve vreme krivile sebe za neuspehe u vezama, a ovo im je na neki način povratilo samopouzdanje.

Mislim da je vaša knjiga veliki podsticaj za žene.

Ali bilo je i drugih koje su je doživele kao žešće depresivnu.

Kako tešiti prijateljice koje nemaju partnera — "Oh, pa naći ćeš već nekoga" — kad, statistički gledano, mnoge od njih neće uspeti ukoliko ne srozaju svoje standarde?

Vidiš, mrzim to "srozavanje standarda", zato što se uvek setim svoje prijateljice [koja se udala za domara] i njihov brak ne doživljava kao "srozavanje standarda". Ja to doživljavam kao pravljenje druge vrste izbora.

A kao stariji oženjeni muškarac, imam da dodam još nešto: svi brakovi podrazumevaju određenu vrstu kompromisa. Naučićeš to i sama. Ponekad je u braku baš najzabavnije kako doći do nekog kompromisa i pronaći granice svoje zone komfora. Zato me "srozavanje standarda" pomalo iritira — ako srozavanje standarda znači udati se za seronju, slažem se sa tobom. Ali ako to znači udati se za nekoga ko zarađuje 60.000 umesto 600.000 dolara godišnje, e onda to ne prihvatam.

"Moj stav, moja nada je da čim skrenemo pažnju ljudima na ovo, oni će početi da menjaju svoje ponašanje."

Sve više žena odlučuje se na samostalan život i da se ne udaje; da li taj trend može da bude rezultat činjenice da nema dovoljno muškaraca?

Veoma je važno razumeti da ja ne zagovaram brak. Ne zagovaram monogamiju. Mislim da ljudi mogu da žive ispunjene živote a da ne moraju da stupe u brak.

Ali isto pitanje možete da postavite i u vezi sa kulturom neobaveznih veza. Nisam moralna policija, ali se istovremeno pitam da li bi muškarci i žene — posebno žene — bili manje zagrejani za kulturu neobaveznih veza kad bi tradicionalne veze bile dostupnije. Ne znam odgovor, ali se pitam.

Dakle, da li moju generaciju čeka apsolutna poplava razvoda i usamljenosti? Deluje mi kao totalna katastrofa.

Zaista zvuči kao totalna katastrofa. Međutim, mi nismo voluharice ili ribe, imamo moralni kompas koji životinje nemaju. Moj stav, moja nada je da čim skrenemo pažnju ljudima na ovo, oni će početi da menjaju svoje ponašanje. Ja verujem da će ljudi, čim budu znali da se momci ponašaju kao svinje ili da će ženama biti bolje ako prošire svoj izbor, početi da menjaju svoje običaje.

Mislim i da će se uparivati ljudi sa različitim stepenom obrazovanja. Mislim da je to neizbežno, kad uzmete u obzir brojke, a ako pogledate afro-američku zajednicu, gde maltene dvostruko više žena završava fakultet od muškaraca, ova među-obrazovna ukrštanja su mnogo uobičajenija pojava. Prema podacima nekih istraživanja, afro-američke žene su sklonije tome da se udaju za muškarce koji su manje obrazovani od njih.

Ima li društava u kojima je muškaraca više nego žena ili gde žene imaju moć koju muškarci imaju u Americi?

Kina. Relativno nedavno imali ste vest na Blumbergu da se mladi par sprema da zasnuje porodicu. Otac je izjavio: "Oh, nadam se da ćemo dobiti devojčicu, imati sina je preskupo." Jer u srednjoj višoj klasi u Kini danas je postalo uobičajeno da momak spreman za brak mora da ima svoj stan. U Šangaju to može da vas košta od 300.000 do 400.000 dolara, a mora da ima još i auto. To stvara pritisak, ne samo na mladiće, nego i na njihove porodice, koje moraju da nađu načina da mu pomognu. To je praktično obrnuti miraz.

Pratite VICE na Twitter, Facebook, Instagram